Имаш Огњена, врати спорт

Пише Миодраг Зарковић

Телевизијски програм је последњих дана био потпуно посвећен спортским успесима, не би ли режим некако успео да се поистовети са рукометашима, ватерполистима и тенисерима

Канали ће пожељет` Огњена, али Огњена нигде бити неће! Као руком однесен, са овдашњих телевизијских пространстава је протекле недеље нестао Огњен Прибићевић, дотадашња икона политичке аналитике – или аналитичке политике – у транзиционој Србији.
Још од како се почетком лета закувало на северу Космета, а Немачка прихватила на своја нејака плећа њој иначе увек непријатну дужност преваспитавања Срба, у српски јавни простор је попут огњене комете улетео Огњен, бивши амбасадор Београда у, нећете веровати, Немачкој! Редовно излазећи у сусрет позивима „РТС“-а, „Б92“ и „Блица“ – тог својеврсног Бермудског троугла у којем нетрагом нестаје сваки иоле озбиљнији покушај покретања суштински важних друштвених тема – Прибићевић је из дана у дан, из поподнева у вече, из сата у сат, показивао маратонску издржљивост и малтене оборио физичке законе о томе на колико се места може човек налазити истовремено. Била је то еврореформска верзија „Трумановог шоуа“, чувеног филма са Џимом Керијем у главној улози, где цела планета прати свакодневицу несрећног Трумана, кога је док је још био беба усвојила ТВ компанија и који није ни свестан да је око њега све лажно, тј. да то није његов живот, већ „ријалити“ спектакл у којем он несвесно учествује и то као главна звезда. Е тако је отприлике изгледао и „Огњенов шоу“, с тим што је наш Труман, што ће рећи Огњен, ипак деловао као да је свестан да га камере стално прате и да се сваки његов корак одвија под будним оком јавности.
А онда се Огњен одједном изгубио. Има већ недељу дана како га нисмо гледали ни у једној информативној емисији.
Ипак, упркос мистичности и појмовној неутврђености таквог стања – телевизијски програм без Огњена Прибићевића!? – постоји јак разлог за описани преврат. Огњена више нема по информативним емисијама зато што су крајем јануара тамо улетели ватерполисти, рукометаши и Новак Ђоковић.
Неко ће се можда зачудити шта траже спортисти у информативним емисијама, али право питање је изврнуто: шта траже политичари у спорту?! То је права тегоба, јер када једном пустите политичаре у спорт, онда ће се неминовно и спорт обрести у политици, и то у облику најштетнијем и по спорт и по државу.
Пре него што су се пре четири године вратили на власт, кадрови Демократске странке башкарили су се по функцијама у спортским клубовима и савезима. Било је то време када је наш спорт, можда управо због њиховог „доприноса“, био неуспешнији него иначе, па се наше репрезентације нису тако често враћале са великих такмичења окићене медаљама. Е, онда је, после последњих избора, уследила нова сеоба демократских кадрова, овог пута из спорта у политику – ко је био у Управном одбору Звезде, сад је пребачен у Извршни одбор „Телекома“ и тако даље. Сеоба је, као што се да приметити, исходовала процватом спорта, суновратом државе и докрајчивањем привреде.
И ту долазимо до продора Ђоковића, ватерполиста и рукометаша у простор раније резервисан за Огњена Прибићевића. Јануарску жетву спортских успеха државне/телевизијске власти користе у још неозваниченој предизборној кампањи. Протеклих је дана сваки „Дневник“ почињао не само спортским извештајима, што је још и подношљиво, већ и извештајима о спортским извештајима: „РТС“ се већ данима хвали како је обарао рекорде гледаности за време преноса рукомета и тениса, као да су они ишта па заслужни за ту гледаност. Једнако неподношљиви су прилози мучених репортера са славља по градским трговима или из кафића и ресторана у којима су се масовно гледали директни преноси утакмица и мечева – та количина исилованог оптимизма, приучене ведрине и бруталне цензуре (чик да неко подсети на увреде на рачун председника са полуфиналне рукометне утакмице против Хрватске или да помене да су те увреде, када су се чуле у директном преносу, по београдским кафићима поздрављене овацијама), само је још једна маркетиншка подвала најштетнијег режима у историји Србије.
Срећом, режим је одавно претерао са својим маркетиншким триковима и више ништа не може да му поврати популарност. Обичном свету је јасно да спортисти постижу сјајне резултате мимо режима или чак упркос њему, а не захваљујући властодршцима. А да се народ успесима радује управо у инат онима који су нас засипали сребреничким резолуцијама и косовским реалностима. Тако да, господо властодршци, можете све до избора да сваки „Дневник“ започињете спортским тријумфима – хвала Богу, има их – али нећете нас натерати да заборавимо како је телевизијска крвна слика изгледала до пре само неколико дана.
Дакле, да потврдимо чињенично стање: спортисти и њихови резултати, како победе, тако и порази, припадају нама, народу; а ваш је, режимска сило и неправдо, Огњен Прибићевић, са свим својим медаљама.