Дешавања око преговора са Приштином и српског народног одговора у виду „барикада“ на северу Косова, опет је довело до фокусирања домаће и светске јавности на питање српско-руских односа. Медији попут Слободне Европе са забринутошћу констатују да је „Косово – главна полуга руског утицаја у Србији“. Били смо и сведоци драматичних сукоба између Срба и КФОР-а. Нарочито је западним и прозападним медијима „сметала“ руска хуманитарна помоћ (која је била и блокирана) и јачање утицаја српских патриотских странака и организација на том простору. Српска позиција на Косову (или барем оптимизам) ојачала је пре свега подршком Русије, док је званични Београд осцилирао од условне подршке барикадама до притисака да се оне уклоне. Због тога су се тамошњи Срби више надали у помоћ Москве но Београда. То, на жалост, више говори о стању у Београду но у Москви. Све речено заједно, а нарочито пажња коју том питању посвећују западни медији и аналитичари, говори о значају Косова за Србију, али и Русију.

Српски и руски косовски тест

Ма колико се трудила наша прозападна „елита“ да гурне болно питање сецесије Косова у страну, и да игноришући то крене „ослобођена баласта ка Европи“, Косово се увек и увек враћа Србији као судбинско место, као „грдно судилиште“ како каже велики песник и духовник Његош. На Косову се на Видовдан 1389. десила пресудна битка између Срба и Турака, али оно је значајније као место (или „идеја“) на коме се мери, одмерава и суди српским вођама, елити и народу кроз све ове векове. Косово је и данас мерило спремности српске власти, елите и народа на борбу и жртву за нешто више од тренутног задовољства и егоистичног хедонизма (на који „игра“ европска идеологија). Косово данас као и они напаћени Срби на барикадама савест су и тест за Србију. На жалост, тест који Србија данас, а пре свега неодговорна и према западу превише сервилна влада, није положила јер није стала у одбрану свог народа и својих светиња у мери у којој јој то дозвољавају могућности.

Но веома је значајно да је Косово и тест за Русију. Тога су чини се више свесни руски лидери, но што су српски политичари свесни своје историјске одговорности. Наиме, Русија на Косову настоји да се покаже и докаже као велика сила која поштује међународно право и која преко отпора нелегалној сецесији Косова стиче морални капитал у односу на Запад предвођен Америком, који га на Косову губи јер крши и принципе међународног права и принципе елементарне правде. На Косову се ломи и међународно право, и односи између Русије, ЕУ и САД, али и односи унутар ЕУ.

Тако се и заједничка акција албанских сецесиониста и Американаца на заузимању „административних прелаза“ са циљем потпуне гетоизације Срба, схвата и као ново понижење за Србију али и као удар на међународну позицију Русије. Наиме, ако би се извршили и довршили злокобни планови америчко-албанске „коалиције“ Срби би доживели ново велико понижење и малтретирање, а Русија спољнополитички пораз који је Америци битан у моменту велике економске кризе и ерозије њеног глобалног ауторитета. Ако би остварило своје планове, Вашингтон  би послало поруку целом свету: „са нама нема шале, морате нас слушати, а Русија није у могућности да заштити друге, видите како пролазе земље које се уздају у Москву да ће им она помоћи“. Свесни да губе постепено ауторитет, Американци настоје да подрију и ауторитет других већих држава, а пре свега Русије, за коју верују да им може у будућности помрсити глобалну стратегију у „уједињењу света“.

Хаос који Американци изазивају на Косову преко криминогено-терористичких структура које су на власти у Приштини, наравно да је и удар на међународни рејтинг Русије и њеног лидера Владимира Путина (пре свега на његов дуго и брижљиво грађени ауторитет одлучног и озбиљног лидера Нове Русије). Све то пада пред изборну годину у Русији у којој ће се Путин кандидовати за председника и готово сигурно победити. Дакле, циљ је да, кад буде изабран за председника, буде ослабљен хипотеком „неуспеха на Косову“, како би његова позиција, а тиме и позиција Русије у свету, бити слабија него што би иначе била. Чини се да је осим „пројекта Косово“ самог по себи, Западу и то велики мотив да неумерено и чини се ирационално притиска актулену власт у Београду да одустане од Косова и да се дистанцира од сарадње са Русијом.  

 

Историјат Русије „на Косову“

Више пута у новијој српској историји напор Србије да поврати Косово или да га контролише имао је за последицу и увлачење Русије у ту проблематику. Од времена Првог српског устанка, преко српско-турских сукоба током деветнаестог века који су кулминацију имали у балканским ратовима, Русија је неретко интервенисала на директан војни или посредан дипломатски начин када је у питању била Србија, па и Косово. Но нама ће овде бити занимљива „косовска веза“ у новијој руској историји.

Како је постајало јасно да комунизам као пројекат, као идеологија и систем неће преживети, а са њим и СССР, кључни играчи у систему власти (партије, војске и безбедности) настојали су да се са што мање штете прође кроз чистилиште распада система и земље. То је пре свега значило да се плански на кључне позиције доведу људи који неће иритирати Запад у моменту велике слабости руске државе и економије. Потребно је било да Русија делује кооперативно, и да добрим делом то и буде да би добила на времену да се опорави и стане на ноге, после катастрофе изазване како комунизмом тако и његовом пропашћу.

За такву улогу био је погодан Борис Јелцин. Не само председник Јелцин већ и његово окружење деловали су тако да је Америка била задовољна са кооперативношћу Русије те да одатле није осетила претње својим хегемонистичким плановима. Захваљујући томе што се Америка током деведесетих углавном бавила Србима, Русија је добила изузетно драгоцено време за консолидацију и стабилизацију система. Свесно је била жртвована спољна политика, јер Русија у том периоду није смела да ризикује сукоб са НАТО-ом. Стога је на неки начин морала одустати и од тога да помогне угроженој Србији, за шта многе руске патриоте осећају нелагоду кад се спомене та тема.

 

Америчка (пост)хладноратовска стратегија према Русији

Тако су пролазиле тешке и мучне деведесете у Русији, али ипак без новог „смутног времена“ и директних спољних аспирација – пре свега Америке. Америчка политика према Русији делила се на две струје – на једну која је веровала да ће Русија остати слаба и да је треба кроз продор америчких и западних структура моћи (обавештајних, финансијских, корпоративних, медијских и нво) подвргнути свом утицају.

Они су имали јаке аргументе у прилог својој тези да се преко меке моћи може контролисати простор бившег СССР-а у виду продора америчког банкарског сектора, западних производа, мода и обичаја у руско друштво. Кад се томе дода и растући утицај западних медија, интелектуалаца и идеја попут демократије и људских права, чинило се да ће Русија остати у том и таквом инфериорном положају у односу на Запад. Политика те струје „вашингтонских голубова“, а која се нарочито кристализовала у односу Клинтонове администрације према Русији, није желела да иде на директан притисак и на сукобе са Русијом, већ да кроз моћ новца, медија и западних идеја придобију и контролишу руску елиту и руске ресурсе.

Но друга струја „америчких јастребова“ говорила је да су деведесете шанса да се једном за свагда заврши са Русијом. Да се искористи њена слабост и да се прошири НАТО до руске границе. Један од најпознатијих заговорника те тврде доктрине је Хенри Кисинџер, који је критиковао клинтоновску администрацију јер је мека према Русији, јер не инсистира на учлањењу Украјине у НАТО (а и других држава које граниче са Русијом пре свега на европском тлу) да би се период кризе руске државе искористио за њено потпуно опкољавање и „обуздавање“ (што је био наставак хладноратовске стратегије). Њега је нарочито иритирало то што је сувише много времена и енергије Америка губила на успостављању контроле над Балканом преко удара по Србима. Он је сматрао још током деведесетих да је трошење читаве деценије на Србију сувише скупо, а да због тога Америка можда и неће имати шансу да Русију доведу у инфериоран положај.

Још тврђи представници „америчких јастребова“ попут Бжежинског нису се задовољавао проширивањем НАТО-а на бивше чланице Варшавског уговора и на бивше републике СССР-а у европском делу, већ су сматрали да су деведесете шанса да се Русија потпуно подвргне контроли Запада. Дакле не само да је потребно да се Русија опколи америчким сателитима, већ и да се америчке компаније дочепају ресурса Сибира и да се помогућству ти простори ставе под међународни протекторат или пак да се Русија подели на неколико држава.

На срећу и Русије и међународних односа овакво хладноратовско размишљање није имало јако упориште ни у елити ни у јавности који су заједно славили пад „берлинског зида“ и тријумф Америке и либерализма на глобалном нивоу. Последица тог тријумфализма представљало је и очекивање да и Русија иде америчким путем, на коме наравно и у спољној политици „кооперативно“ сарађује са Вашингтоном. Аргументи тог типа нису били без основа јер је заиста тог тренутка у руској елити, а нарочито на политичким и дипломатским функцијама доминирала некритичко опонашање Запада и његова идеализација (демократијом, начином живота и сл.).

 

Косово као руска „преломна тачка“

Тад наступа 1998. и суочавање са реалношћу америчке спољне политике у односу на Русију и Србију. Камен спотицања опет је било Косово, на коме су албански сецесионисти подстакнути од Запада кренули путем масовног тероризма и на крају подигли неку врсту устанка „ниског интензитета“.

Председник Србије Слободан Милошевић путује у Москву да би добио подршку од Русије и њеног председника Јелцина. Он борави у амбасади своје земље неколико дана чекајући на пријем код тадашњег председника Русије који избегава састанак да не би иритирао Вашингтон. Но ипак до састанка долази и Милошевић има прилику да се суочи са поразном реалношћу ситуације на терену Косова, где албански терористи и сецесионисти контролишу добар део јужне покрајина.

Није било јасно какав је договор постигнут на том састанку, и да ли је било икаквог договора, али по повратку у земљу Милошевић покреће опсежну акцију елиминисања терориста на терену. Сва је прилика да је то алармирало америчке стратешке „извиђаче“ да помисле да је Београд ипак од Москве добио неку врсту зеленог светла и условну подршку да се обрачуна са албанским терористичко-сепаратистичким покретом.

То је некима био јасан сигнал да се „руски медвед“ буди из сна и да излази из самоизолације у којој је био током деведесетих. Наравно да амерички естаблишемент није желео повратак Русије у међународну арену, у којој је могла само да смета реализацији његових стратешких планова и интереса. Но чини се да ни Американцима није било јасно да ли је то усамљени инцидент, Милошевићева дрскост или је можда ипак најава дубљих тектонским промена у руском естаблишменту и спољној политици. Очигледно да и у самој Русији нису ствари биле јасне. Но било како било, у великој мери параноично комешање у вашингтонским кулоарима са питањем „шта да радимо са Русијом“, произвело је одређене последице.

Да ли је то било пресудно или нешто друго, али чињеница је да су неке америчке финансијске институције и компаније повукле подршку (у виду „осигурања) неким значајним играчима на руском тржишту, што је значајно утицало на пад берзе и економског краха у Русији 1998. године.

То је опет за последицу имало отрежњујући ефекат код руске елите. Постало им је јасно да се Русија и поред све „кооперативности“ тешко може надати партнерском односу са САД. Тада је под притиском таквих околности сазревала одлука да је потребено прећи у нову фазу унутрашње и спољне политике, а за то су потребни и нови људи.

Други важан моменат у сазревању свести у руској елити и јавности, био је догађај који је произашао из дешавања 1998. године, а то је бомбардовање Србије 1999. То је изазвало талас антиамеричких осећања у Русији и јасну забринутост да је то почетак америчког похода на Исток.

Све то заједно преломило је кључне играче да донесу одлуку да стари председник Јелцин уступи место млађем и тврђем играчу Владимиру Путину. Прошло је време конфузије деведесетих и стабилизације нове државе и система, и било је потребно кренути у одлучнију политику јачања државе како на унутрашњем тако и на спољно политичком плану. Стога је избор Владимир Путина за новог руског лидера био логичан и природан, а битка за Косово која се водила 1999. године, била је и преломна тачка у процесу доношења те одлуке. Тако је темељ Нове Русије постављен у контексту западног бомбардовања Србије и НАТО окупације Косова и Метохије.

 

Нова Русија и Косово

Прве године председниковања Владимира Путина прошле су у јачању централне власти у односу на регионалне лидере и олигархе. Из те вишегодишње борбе као победник изашла је централна власт на челу са новим председником и Русија је била спремна да се позабави другим проблемима. Раст цена нафте донео је нови ветар у леђа Русији, давши јој и финансијску аутономију и омогућивши виши ниво активне а независне спољне политике, што је нарочито уочљиво од средине прве деценије новог века.

Опет је Косово дошло на дневни ред спољнополитичке агенде нове руске политике. Баш у то време амерички стратези планирали су да преко Ахтисарија прогурају независно Косово које би прихватила и Србија и да тиме доврше свој пројекат рекомпозиције и контроле Балкана (који има изузетно велику важност у њиховим плановима).

Тада је влада Србије на чеку са Војиславом Коштуницом позвала Путина да се изјасни око Косова, и на тај начин евентуално подржи српски став који је био и у складу са међународним правним нормама (о заштити територијалног суверенитета и интегритета држава, а и непроменљивости граница ратом). Како због старих српско-руских веза, како због руског интереса да се Москва на велика врата врати у светску арену – председник Путин је прихватио изазов и подржао Србију. Претња руским ветом у Савету безбедности онемогућила је Американце да прогурају Ахтисаријев пројекат инсталације „косовских институција“ и легализације сецесије Косова и Метохије. Но није само то били мотиви руске спољне политике да се укључи у „разрешење балканског гордијевог чвора“ већ и свест да се модели „легализације сецесије“ могу искористити и против других земаља па и Русије. Тако се овим руским ставом није само Србија бранила већ се и Русија „бранила на Косову“ (а са њом и велики део света).

Баш управо због тог повратка Русије на светску сцену и Балкан, америчка спољна политика је била агресивнија и неумољивија. Американци су на силу изгурали признање самопроглашене независности албанских сецесиониста почетком 2008. и вршили велики притисак да се на власти у Србији премијера Коштунице, који није прихватао сецесију, замени са Тадићем, то јест његовом странком, која је имала „значајно мекши став око Косова“ како би то рекле америчке дипломате.

Исто тако им је било битно да том променом састава владе олабаве прилично блиске и присне српско руске везе. Циљ политичких промена био је и да се смањи маневарски простор Русије да реално помогне Србији око Косова, али и других проблема, да би се на тај начин пред другим земљама света Москва приказала недовољно способна да парира америчким плановима.

Због недовољне одлучности српске политичке елите и међусобних подела које користе странци, али и пропуштених прилика, чини се да су Американци, на жалост, у великој мери „санирали“ ситуацију. Но њима се изузетно жури да у предвечерје другог великог таласа глобалне кризе (које ће довести у питање функционисање западног финансијског система) и већих сукоба на Блиском истоку (пре свега око Сирије и Ирана), тотално среде ситуацију у „балканском дворишту“. То значи да постоји значајна бојазан да би неке силе попут Кине, Русије или неки регионални играчи попут Бразила, Индије и Ирана, могли искористити евентуалну западну слабост (у моменту транзиције из старог у нови систем) и попунити безбедносни вакуум, наравно на штету америчких интереса.

Тек у том светлу „великог поспремања“ може да се разуме ниво ангажовања и агресивност америчке дипломатије када је у питању „парче територије“ на коме још у значајнијем броју живе Срби на КиМ (север Косова). На тај начин се преко удара на Србију утиче и на међународни рејтинг Русије, а посредно и на односе у ЕУ. Стога, ма колико то деловало претерано, Косова јесте „грдно судилиште“ и то не само у прошлим времену, већ и данас, и то не само за Србију већ и за Америку тако, Русију, Европу …

Бранко Радун

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)