Хроника најављене издаје

Пише Никола Врзић

Независно Косово, уз благослов Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, постаје држава у пуном смислу те речи, а Србија ДС-а и СПС-а одлучује да укине наше државне институције на Косову и Метохији. Можемо ли, макар, да казнимо ову велеиздају у најави, ако већ не можемо да је спречимо?

 

Знали смо то још у децембру; кандидатура Србије за Европску унију биће мерена српском издајом Космета. Времена за мерење све је мање – истиче следеће недеље, а наши европски пријатељи су неумољиви – и зато издаја Космета мора да постане конкретнија него што је икад била. Борко Стефановић, који у Бриселу Резолуцијом 1244 шминка фусноту споразума с Едитом Тахири, покушавајући да улепша чињеницу да у међународне организације уводи независно Косово, и Славица Ђукић-Дејановић, која најављује да неће одржати изборе за локалне органе (српске) власти на Косову и Метохији, иако је Устав Србије на то обавезује, ту су само извођачи радова. Што их, наравно, нимало не ослобађа одговорности, а евентуалне олакшавајуће околности могле би да се стекну тек ако постану сведоци сарадници против својих налогодаваца у заједничком злочиначком подухвату против Србије, њеног народа, историје и Устава…
Но дотад, док Србија поново не стекне власт над самом собом, Борко Стефановић, генерални секретар ДС-а, Славица Ђукић-Дејановић, потпредседница СПС-а, и њихови налогодавци и инспиратори из Крунске улице, са Студентског трга и Андрићевог венца, можда ће од својих западних пријатеља добити орденчић за своје заслуге. Кандидатуру за чланство у ЕУ, која те пријатеље кошта таман онолико колико нама доноси. Дакле, ништа. (Објаснили су нам то њихови пријатељи сами. Михаел Ерке, директор „Фридрих Еберт“ фондације у Београду: „Статус кандидата неће донети побољшање животног стандарда за већину становништва. Њиме се не купује ни хлеб, ни гориво. Он не доноси ни више средстава из фондова Европске уније“. А и Штефан Филе, за кога основано сумњамо да зна о чему прича пошто је ЕУ комесар за проширење, рекао је још прошле године да ће статус кандидата „тешко имати неки непосредан уплив за грађане. Мислим да је поштено да се то каже“).

УСЛОВИ И РЕФЕРЕНДУМ

[restrictedarea]

Али велико је то европско можда, надвијено над њихову скупоцену, бескорисну ЕУ кандидатуру. Велико барем као Немачка, и то им је прошле недеље у Скопљу поновила канцеларка Ангела Меркел. Била је необично искрена и уобичајено брутална. Искрено, поручила нам је да јој је доста свих нас, али да мора да нас трпи („Запад је обећао региону европску перспективу и то обећање не може да повуче“), а нас од њене искрености много више дотиче њена још искренија бруталност: „Немачка страна потврђује да неће бити компромиса уколико се не испуне одређени услови. То важи за улазак у еврозону, у Европску унију или у саме приступне преговоре“.
„Одређене услове“ за Србију, подсећамо, формулисао је Европски савет 9. децембра прошле године, пооштривши (управо по захтеву Немачке) претходно одређене услове које је 12. октобра ставило на папир 27 бриселских бирократа, Штефан Филе и његове колеге комесари делегирани у Европску комисију. Елем, под симболичном тачком 13 Србији је у децембру обећано да ће кандидат за члана ЕУ постати ако имплементира „досад постигнуте споразуме“, укључујући и ИБМ споразум о успостављању границе између Србије и Косова, ако постигне споразум о регионалном представљању Косова, и ако „активно сарађује како би омогућила ЕУЛЕКС-у и КФОР-у да изврше свој мандат“.
Е, сад. Што се првог услова тиче, тај услов није испуњен. Дорис Пак, утицајна немачка европосланица, демохришћанка Ангеле Меркел, овако је одговорила на питање „шта је досад донео дијалог Београда и Приштине“: „До сада ништа. Све је остало мртво слово на папиру. Ништа се не спроводи у дело“.
Иста се дијагноза, заправо, односи на сва три услова. Открио нам је то, само мало увијеније од Дорис Пак, шеф ЕУ делегације у Србији Венсан Дежер. „Резултати су направљени, али је потребно да их видимо више, а заиста је остало још мало времена“, рекао је. И још: „Дани пред нама су веома важни, јер морамо имати јасан прогрес и резултате у ова три питања“.
А ове, толико важне дане за европску будућност Србије, уместо напретка у изградњи добросуседских односа независних држава Србије и Косова, додатно је оптеретио референдум на северу Космета. Баш зато што је био толико успешан, толико убедљив (гласало је преко 75 одсто бирача, „не!“ шиптарским институцијама рекли су готово сви. Бројевима: 99,74 одсто), изазвао је отворени бес како у Приштини, тако и у (владајућем) Београду. Председник Србије Борис Тадић, тако, критиковао је косовске Србе зато што је референдум који су организовали „штетан за интересе државе Србије“, премда је здравом разуму помало нејасно како је то референдум штетан по интересе државе Србије, ако већ, судећи по саопштењу приштинске владе, „крши државни суверенитет ‘републике Косово’“. Па, није ли и председнику Србије у опису радног места да „крши државни суверенитет“ те творевине? Али праву провалу беса референдум и његови резултати изазвали су код Борка Стефановића, главног српског преговарача у Бриселу, који је изјашњавање Срба из четири северне косовске општине назвао „противуставним“, „бесмисленим“, и рекао да „неће донети никакав резултат“. Или Борко није био бесан него је, само, поновио оно што је о референдуму већ рекла Тачијева Приштина? Да је то „илегалан чин“ који ће „произвести илегалан и неприхватљив резултат“…
Референдум је у сваком случају морао да буде организован, јер је то био једини начин да се покаже колико Питер Фејт, Међународни цивилни представник на Косову, али и сви које  представља обмањују и себе и јавност кад устврде да су „грађани Косова из северних општина уморни од живота на ничијој земљи између две државе, и да желе решење које ће им омогућити да раде, живе и развијају се као сви други становници европских држава“…

СТЕФАНОВИЋЕВ ЦАЈТНОТ
Фејт је у истом интервјуу („Данасу“) подржао бриселски дијалог Београда и Приштине – зато што ће он „помоћи да се успоставе добросуседски односи уз међусобно поштовање, промовисаће ближу регионалну сарадњу и унапредиће европску перспективу и Косова и Србије“ – и истовремено поновио да се „међународна заједница једногласно противи одржавању општинских избора Републике Србије на Косову“.
И тиме долазимо до синхронизованих напора Тадићевих власти да, у цајтноту, удовоље другом и трећем, међу одређеним условима за Србију, пошто већ од првог – примена досад постигнутих споразума – углавном нема ништа; за други услов, регионално представљање Косова, задужили су Борка Стефановића, који у Бриселу покушава да задовољи Едиту Тахири, док се на трећем (који је заправо позив на укидање институција државе Србије на Космету. Оно што је прошлог августа у Београду и јавно затражила Ангела Меркел) ангажовала председница Скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић.
Хронологија најављене издаје започела је бесмисленим погађањима око питања шта ће писати у фусноти испод назива „Косово“ у регионалним, међународним организацијама. За (његову) Србију је, рекао је Борко Стефановић, прихватљиво решење по којем ће фуснота спомињати Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и мишљење Међународног суда правде (који је пресудио да декларација о независности Косова није у супротности са међународним правом), док су медији извештавали да би косовска страна бриселских преговора била спремна да прихвати фусноту која ће, уз Резолуцију 1244 и мишљење МСП-а, наводити и декларацију о независности. Међутим, све ово шминкање косовске фусноте – а „фуснота је фуснота“, рекао је „Танјугу“ високи званичник Европске комисије, и додао да је „важна суштина, а то је да се питање регионалног представљања коначно реши“ – служи само да би се сакрила суштина нашег проблема; чињеница да ће Србија, споразуме ли се око овог питања са Тачијевом изасланицом, и дефинитивно прихватити проглашену независност Косова. Како? Тако што ће одустати од начина на који је Косово представљано пре него што је прогласило независност, као УНМИК/Косово; на пример, у регионалном ЦЕФТА споразуму о слободној трговини. Фуснота, којом би Борко Стефановић уз независно Косово приде прихватио и декларацију о независности, била би само додатни шамар Србији и нашем Уставу.
Уосталом, амбасадор Немачке у Приштини Ернст Рајхел јасно је открио каква је права сврха постизања споразума о регионалном представљању: „Истина је да, ако не постигнете споразум, Косово неће постићи ништа. Ако постигнете договор, Косово ће бити ближе Европској унији“.
Али Косово је, изгледа, схватило да у Бриселу може да добије и више него што се у првом тренутку чинило. Да ли су се тога сетили сами (досадашње искуство нам говори да нису) или су то помислили пошто је америчка државна секретарка Хилари Клинтон телефоном поручила Хашиму Тачију да Косово има безрезервну подршку САД-а за чланство у ЕУ и НАТО, и да САД „не би предложиле смер активности које би биле супротне интересима Косова“ – што ће рећи да је некакав „смер активности“ Тачију заиста предложен – или је, пак, све договорено на његовом састанку са амбасадорима земаља тзв. „Квинте“ (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија), тек, власти у Приштини учиниле су најпаметније што могу да учине. Покушали су, наиме, да искористе грозницу српског кандидатског цајтнота. А рок Београду истиче већ средином следеће седнице, када ће органи ЕУ одлучивати о кандидатури.
Најпре су из Приштине писали чланицама ЕУ; тужили су Тадића да не испуњава оно што је обећао. Па се у уторак, без објашњења (али и без противљења ЕУ медијатора Роберта Купера) нису ни појавили у Бриселу на заказаном наставку преговора, не би ли цајтнот учинили још жешћим, а Стефановића и његовог шефа још спремнијим на додатне уступке. Да би у среду изашли са предлогом који чак ни Борко Стефановић, изгледа, тешко да може да прихвати. То нам је, неколико сати после коначног почетка овог, деветог круга њихових преговора, деветог круга нашег пакла у који је – какве ли подударности! – Данте сместио баш издајнике, открио лично председник Тадић. Изјавио је да не може да искаже оптимизам око доделе кандидатског статуса Србији, јер је решење, којем смо „били близу у једном тренутку“, сада „мало даље“ него што је било претходне вечери, у уторак. Кад преговора није ни било. Што само значи да је Едита Тахири у Брисел допутовала са понудом коју је Борко Стефановића имао да узме или да остави, без права на приговор. „Ситуација је лошија него синоћ због начина на који Приштина предлаже решења“, рекао је Тадић, додајући да је приштински предлог „ван сваке реалности“.
Но Борко ће у Бриселу наставити с покушајима да задовољи Едиту Тахири, и потпуно је незахвално прогнозирати шта ће из даноноћних покушаја на крају испасти.

ИЗБОРНА КОНФУЗИЈА
А и на другом, домаћем фронту покушаја да се удовољи бриселским захтевима, ове среде је завладала слична конфузија.
Председници Скупштине Србије Славици Ђукић-Дејановић запало је у задатак, по функцији коју обавља, да најави почетак испуњавања кључног, последњег, трећег услова Европске уније; захтева Србији да омогући ЕУЛЕКС-у да испуни свој мандат на читавој територији Косова, чиме је заправо затражено да Србија угаси институције своје државе на Косову, од локалних самоуправа до судова. Па је председница Скупштине, и потпредседница СПС-а, казала: „Тачно је да према Уставу, Србија има обавезу да распише изборе на целој територији Републике, односно у свим општинама и градовима у којима су се стекли услови за то и у којима актуелним сазивима истиче четворогодишњи мандат. С друге стране, Резолуцијом 1244  УН Србија је преузела обавезе које нас лимитирају и које морамо поштовати, па избори неће бити расписани у општинама на северу КиМ“. И још је, храбро, додала да „о томе не би требало да се шушка, већ би требало јавно да се каже“. Да би неколико сати касније из Кабинета председнице стигло нешто што је названо демантијем, а у чему је само речено да је председница нетачно интерпретирана (премда је, заиста, тешко схватити како је реченица „избори неће бити расписани у општинама на северу КиМ“, пропраћена потврђујућим „о томе не би требало да се шушка, већ би требало јавно да се каже“, уопште и могла да буде погрешно интерпретирана. Било би, заиста, занимљиво послушати, ако постоји, тонски запис оспорене председницине изјаве).
На крају је, у покушају да исконтролише штету коју је начинила својој партији пред долазеће изборе, конфузију додатно појачала председница Парламента, огласивши се овим поводом и лично. Изјавила је да ће локални избори бити расписани и на Косову, али је „открила“ нови проблем – њихова је реализација, каже, деликатна, јер „одређени сегменти Резолуције 1244 траже сарадњу са међународном заједницом“. Другим речима, изборе ће можда и расписати, али их неће одржати. И ту се, у тој намери састављеној у њиховом парчету најдубљег, деветог круга Дантеовог пакла, у намери да српских избора на Косову, овако или онако, не буде, спајају и демантована и недемантована изјава Славице Ђукић-Дејановић. Разлике међу изјавама, отуда, уопште и нема.
А таквим ће генијалним наумом, да распишу, али да не одрже изборе на Космету, мисле, удовољити и Уставу Србије и својим западним пријатељима. При чему им Резолуција 1244 дође као сјајан аргумент, аргумент против којег ни зуцнути не смеју ни најватренији бранитељи српског Космета.
Али. Најпре, Резолуција 1244 ниједном речју не брани Србији да организује изборе на Косову и Метохији. Документ није дугачак, осам страница, све са анексима и напоменама, и у то може да се увери свако. И друго: како су то, досад, и локални и парламентарни српски избори на Космету организовани у последњих 12 година? Шта се то променило у односу на мај 2008. године, када су одржани последњи избори? И тада је Резолуција 1244 била на снази, као и Устав Србије, најзад, и тада је Косово мислило да је независна држава. Распоред је, дакле, био једнак данашњем, и нема баш никаквог разлога да се избори 2012. године разликују од избора 2008. године. Осим једног: Немачка, остатак Европске уније и САД у међувремену су и званично затражили да Србија напусти Косово. Или су само од актуелних власти, којима су дали ту власт, затражили да испуне оно што су тада обећале. Ђаво је дошао по своје.
Тек, одговарајући на питање да ли ће Србија расписати изборе на северу Косова, Борис Тадић рекао је да још нема одговор. „Има ту и правних питања, има ту међународних питања…“, био је застрашујуће неодређен, и тешко да је било кога убедио када је после тога додао „али Србија што год да учини, неће одустати од властитог интегритета на Косову“. А хроника најављене издаје, нажалост, биће настављена… Све док не пронађемо начин да јој се супротставимо.

[/restrictedarea]