Хамовић о Раичковићу: Посвећеничко бдење

Пише Владимир Димитријевић

Српско читалаштво добило је још један подухват достојан тишине средњовековних библиотека и скрипторијума. Реч је о монографији др Драгана Хамовића „Раичковић/ Песнички развој и поетичко окружење“

Бити тумач поезије данас када је, како рече Бодријар, све више информација, а све мање смисла, значи вратити се средњовековној озбиљности у приступу стиху; уосталом, модерне херменеутике не би ни било да читаоци у библиотекама и преписивачи у скрипторијумима оног доба нису пажљиво бдели над сакралним текстом Светог писма и егзегезама отаца њему посвећеним. Писмо као реч Божја је, са „смрћу Бога“ (Ниче) која се претворила у „смрт човека“ (Фуко), ишчезавало са хоризоната модерне мисли, па и књижевног стварања; али само до извесне мере. Када је расап словесности кроз постмодерну достигао кулминациону тачку, опет је почела „пловидба у Византију“ (Јејтс), са циљем да се походи Света земља. Број поклоника песничке речи, као свештеног тла логонаутике, која је у свом иконичном језгру одраз првотне речи Онога који је „творителном зањат поезијом“ (Његош), све се више смањивао, али зато су они често постајали све озбиљнији, да би одговорили на захтев који им је постављао текст .
Српско читалаштво добило је још један подухват достојан тишине средњовековних библиотека и скрипторијума. Реч је о монографији др Драгана Хамовића „Раичковић/ Песнички развој и поетичко окружење“. Хамовић је у овом тренутку један од најозбиљнијих песника и књижевних критичара средње генерације, чија је поезија, од „Намештеника“ до „Матичне књиге“, више пута била уочена као самосвојни глас „одговорне“ лирике, укорењене у предању српског песништва и српске културе. Као аутор есеја, писаних утемељено, али не и квазиучено, писац „Последњег и првог“ и „Песме од почетка“, Хамовић је поуздан тумач прочитаног. Зато се од њега и могло очекивати да студија о човеку који је постао класик за живота, Стевану Раичковићу, још једном докаже Хамовићеве квалитете у читању које није учитавање, а поготово не лепршаво поигравање поводом теме, које све казује, ништа не показавши и доказавши. Очекивало се то и после његове монографије „Лето и цитати. Поезија и поетика Јована Христића“, у којој је дело „српског Кавафија“ мајсторски контекстуализовано у песничко време послератног нашег, али и европског песништва.

ЛИРСКА ПОЛЕМИЧНОСТ РАНОГ РАИЧКОВИЋА
Стеван Раичковић је, у нас, бар кад је читалаштво у питању, дуго био „подразумеван“. Сматрало се да је, попут Момчила Настасијевића, „ником на путу, ником у сретање“; избегавши послератне сукобе „модернисти-традиционалисти“, он се обрео у простору чисте лирике, окружен травама, под празним, али безоблачним небом човека који је побегао из града да би се поистоветио са природом. Наравно, као и све што је подразумевано, ни то није сасвим тако, и Раичковићева поезија није била пука „лирика меког и нежног штимунга“. Хамовић је успео да докаже да „издвојена позиција није значила песниково неучешће у делатним токовима, него управо начин да избори право на ауторску индивидуалност и да се заштити од искључивости ма које од сучељених страна на тадашњем књижевним попришту“.
Још на самим почецима свог стваралаштва, Раичковић је одбио да пев потчини соцреалистичком утилитаризму. Песма „Ноћ је наша“, створена 1948. године, дуго времена усмена (из сасвим разумљивих разлога: ко би је објавио?) јасно је одредила песниково становиште: „Дан припада вама./ А ноћ је само наша, наша./ Као сунце, по забаченим кафанама,/ Сијају очи, реч и чаша. //Кафане: ноћна градилишта./ (С високих скела вреба пад.) / Ми смо све и свја и ништа. / Бол је наш рад…// Очи нам зуре у небеса плава:/ Враћамо се у зору кроз росе. /Уместо застава /Вијоре нам косе…“
Ово окретање боемском, „дисовско“ одрицање од дневних ангажмана, значило је спремност да се крене путем другим и другачијим. Путем на којем је Раичковић постао класик управо због верности самом себи.
Хамовић указује на чињеницу да је почетком шездесетих година прошлог века песник „Камене успаванке“ објавио програмску „Реч о поезији“, у којој „одлучно заступа аутономију и, што је још важније, етичност песничке речи у односу на сопствени унутрашњи призив, мимо свих спољних утицаја и захтева, који се наглавце мењају – а све у оштром тону којим као да надокнађује многе раније поводе да јавно проговори“. У песмама попут „Мир“ и „Хвала сунцу, земљи, трави“ Раичковић је „лирски субверзиван“; његова полемичност у стиховима, скривена у поистовећеност лирског Ја са природом, била је, између осталог, одговор на тезе критичара – идеолога модернизма, какав је био Зоран Мишић. Он је, приказујући Попину „Кору“, поучно подигао прст против наследника „етеричко-суматраистичке“ нити нашег песништва: „Многи бирају, још увек, такозвану тишину, и за њих се питање избора заправо и не поставља: поезија и јесте место да се избегну незгодна питања, да има човек где главу да склони, и да макар за тренутак продрема“. Хамовић показује да је Раичковић у појединим песмама успео да буде „надреалиста“  књижевно вреднији од „правих“ надреалиста (крећући се, сасвим суверено, подручјима слободне асоцијативности, ониризма, инфантилности, апсурда) и да исповеди да његова љубав према природи није никаква „поподневна дремка“ него нешто много озбиљније, како је сам песник рекао у једном интервјуу: „Моја љубав према природи је успутна љубав на путу ка поезији“.

РАЗВОЈНИ ТОК
Хамовић у својој монографији успешно реконструише развој Раичковићевог стваралаштва, указујући на преломну збирку „Песме“ из 1963. године. Иако би се могло помислити да је то руковет изабраних песама, испоставља се да је реч  о пажљиво компонованом низу лирских кругова који тежи целовитости књиге (о чијем савршенству као секундарном космосу је маштао Маларме), сасвим у складу са амбицијама модерних песника од Бодлеровог „Цвећа зла“. Међусобна повезаност и изукрштаност песама и циклуса отвара хоризонт смисла тек кад се суочимо са целином збирке.
Од „Песме тишине“, сматра Хамовић, Раичковић обликује интимни мит о повратку у посвећени простор природе као средишта осаме, изложене отуђености велеграда. Реч је о „пројектовању заштитног простора за осетљиво појединство“, везано, између осталог, за детињски хронотоп Тисе; касније се, међутим, испоставља да је повратак у првобитност немогућ. Преиспитујући себе и своја полазишта, Раичковић иновира своје песништво често више од многих модернистичких експериментатора, при чему, саопштава нам Хамовић, развија два тока свог песништва – интензивно, згуснутијег склопа (у сонетној форми) и екстензивно, наративније. У циклусу „Касно лето“ Раичковић долази до херметизма, који, на известан начин, кореспондира са неосимболистичким трагањима оног доба (наравно, мислимо на Миљковића), при чему је Раичковић доследно избегавао да објашњава своју поетику и „препевава Ајнштајна“, о чему је млади Миљковић сањао. Он је до симболистичких дубина, по Хамовићу, дошао „непрограмираним ауторским ходом“.
Једна од кључних Раичковићевих тема је свакако конфликт између песништва и живота (као у песми „Септембар“). Раичковић је у својим стиховима устврдио да „не лече песме никог“ и да „творце своје трују“. Па ипак, покушао је да нађе и тачке у којима се поезија и живот стапају, и где поезија може да послужи животу. Орфејска тежња за песмом као за исцелитељском силом нарочито је дошла до изражаја у стиховима „о црном Владимиру“, у коме реч покушава да победи смрт, а песник свом сапатнику у болници, тамнопутом сељаку с Космаја (који се разболео пошто је „много радио… косио је и ноћу“) настоји да напише нешто достојно Бранкове елегије „Кад млидијах умријети“, нашто што ће га спречити да прекорачи усудну границу.
Деведесетих година 20. века, Раичковић се определио за „документарно-дневничку стратегију“, која, по Хамовићу, подразумева „егзистенцијалну, комеморативну мотивацију, одређену искуством губитка блиских и извесношћу скорог заласка и одласка“. Као што је у младости имао иронијски отклон према свему утилитарном и помодном (како соцреалистичком, тако и модернистичком), тако је, пред свој „разговор са иловачом“, показао да коришћење докумената и цитатност не морају бити само постмодернистичка играрија, него нешто непатвореније и смисленије: дијалог са епохом као признање сопствене немоћи да се свет коначно опева. Јер је неизрецив, ма колико га песма „опкољавала“ и покушавала да га доведе до речи.
Сумирајући искуство Раичковићевог песничког путовања, Хамовић сматра да је он „можда и јединствен по пређеном путу и песничким изазовима које је пред себе постављао и потом концентрисано решавао“. Дакле, није тачно оно што на први поглед изгледа непорециво – како се српска поезија у току пет деценија много мењала, а Раичковић остајао исти. Докази да је ипак другачије, и да је Раичковићев пут био више него истраживачки, докази које нам је Хамовић подастро у својој студији, нису ништа мање битни за схватање развоја нашег песништва од доказа Новице Петковића, Хамовићевог учитеља и узора, да Момчило Настасијевић није био пуки заробљеник руралног, паганско-цикличног доживљаја света (напротив, Момчилове „Речи у камену“ су једно од најдубљих суочавања са градом разградом, у којем, рилкеовски говорећи, „народи сагарају у прах“).

НОВА САГЛЕДАВАЊА ЈЕДНОГ КЛАСИКА
Хамовићева указивања ће, свакако, да буду памћена и цитирана кад год неко поново узме у руке стихове песника „Камене успаванке“, поготово зато што упућују на до сада неуочене аспекте његовог стваралаштва. Рецимо, писац монографије као једну од кључних дилема Раичковићевог дела наводи „недоумицу да ли је пут ка песми као циљу (савршеном) тежња засебна од живота или је пак песма друго име за укупност настојања да живот буде остварен у баштињеном узоритом лику античке (потом и хришћанске) калокагатије лепоте-доброте“. Такође, он открива да је Раичковићево трагање за „песмом тишине“ у једном дубљем, мистичком (при чему се, по Хамовићу, додирују „аскетска мистика и мистика модерног певања“) смислу речи повезано са православним искуством исихије, молитвеног тиховања, које би човека требало да одвоји од хаоса чулних утисака и уведе у скривено језгро битија. По светом Јовану Лествичнику, исихаста је „онај човек који, не желећи да се лиши сладости Божје, бежи од људи без мржње према људима, онако како други трче у свет“; и Раичковић је стремећи „чистој поезији“ ишао у природу, без мржње према ближњима (свакако са осећањем жаљења због начина на који се они узајамно тлаче и са жељом да своје лично искуство, макар у најмањој мери, оној која достиже висину влати траве, учини свечовечанском баштином утехе у нашој „долини суза“).
Стилски углађена и довршена Хамовићева студија је, истовремено, приступачна сваком ко се озбиљније бави књижевношћу; као Раичковић у песништву, тако и Хамовић у критици, никад не стреми херметизму који је самом себи довољан (а одраз је пуке самодовољности, егоцентризма претвореног у ватромет вербализма), него успоставља фину равнотежу између научног и есејистичког.
Посвећеничко бдење над стиховима модерног класика уродило је плодом. Монографија „Раичковић“ је још један доказ да имамо и песнике и критичаре. А то је доказ наде да наша култура још живи, чему би се свакако требало радовати.