Почетна / Свет / Грчка: „Спасиоци“ затежу омчу

Грчка: „Спасиоци“ затежу омчу

Пише Мирослав Стојановић

Немачки медији и аналитичари истичу да диктат ригорозне штедње тера Грчку у пропаст и да је тој земљи, уместо „бруталних кресања“, потребан програм обнове који би „био и у немачком интересу“

 

Запаљиве (и у буквалном смислу) сцене у срцу Атине, у ноћи када је Парламент одлучивао о новим уценама тројке поверилаца (Европска унија, „Европска централна банка“, „Међународни монетарни фонд“) и додатном затезању омче, како би се добила нова транша финансијске помоћи, „прочитане“ су и као злослутни знак суморних предсказања и упозорења, да би Грчка избегавајући банкрот (већ у марту) могла да се суочи са експлозијом социјалног гнева, с фаталним последицама.
Исход гласања у Парламенту, те бесане и заиста драматичне ноћи између недеље и понедељка, док је на улицама беснео прави рат гневне младежи („анархиста“) с полицијом, претворио се у пирову победу главних политичких и ривалских странака, ПАСОК-а и Нове демократије, сатераних у принудну коалицију, и технократског премијера Лукаса Пападемоса.
Лидери две странке, социјалиста Јоргос Папандреу и конзервативац Андонис Самарас одстранили су по кратком поступку више од четрдесет непослушних посланика – гласали су, упркос изричитој „наредби“ лидера, против новог, драстичног пакета штедње – из својих редова и иду у сусрет (највероватније превременим) изборима с никад тањим политичким кредитом, а премијерски Пападемосови дани су готово одбројани.

И СОРОШ ПРОТИВ МЕРКЕЛОВЕ

[restrictedarea]

Ово би такође могла да буде и пирова победа Брисела, а заправо Берлина, који форсирају тактику „главом кроз зид“: „прописују“ Грцима бруталну терапију још ригорозније штедње, иако је и њима јасно да је тај „лек“ у минуле две године уместо окрепљујућих имао разарајуће контраефекте.
Астрономски дуг под којим земља грца (преко триста милијарди евра) се само увећао, суочена с драстичним падом домаће тражње, као директном последицом принудне штедње, привреда је упала у још дубљу рецесију, „провалија“ у државном буџету постала је дубља, незапосленост попримила још драматичније размере, а с њом и број оних који једва састављају крај с крајем.
Грчким „спасиоцима“ је то, примећује „Шпигл“ (у броју од 13. фебруара), очигледно јасно, али не и како да изађу из ћорсокака. Ако наставе као до сада, земља неће изаћи из кризе. Ако, пак, буду отерали Грчку из еврозоне, суочиће се с још већим (по себе) опасностима и тежим последицама. Плана „Б“, међутим, још нема, иако се о њему, дакако, размишља. Нема још „политичке храбрости“, констатује овај магазин, да се посегне за планом и јавности саопшти зашто се напушта досадашњи курс.
Диктат (штедње) Европске уније тера Грчку у пропаст, констатовао је (либерални) хамбуршки недељник „Цајт“, и у тексту под насловом „Оставите Грке на миру“ упозорио да је овој земљи, уместо „бруталних кресања“, потребан (развојни) програм обнове који би такође „био у немачком интересу“.
Интересантно је да тако мисли и фамозни берзански шпекулант, чије „племе“, иначе, увек профитира на туђим дуговима, амерички милијардер Џорџ Сорош. Сорош је, наиме, отворено критиковао у „Шпиглу“ канцеларку Ангелу Меркел, констатујући да „Европску унију води у погрешном смеру“. Уместо убризгавања новца у привреду, заводе се драконске мере штедње и тако понављају грешке које су Америку гурнуле 1929. године у велику кризу. „То је оно што Ангела Меркел не разуме.“
У решавању кризе евра, штедња је, каже овај берзански махер и власник једног од фамозних хеџ фондова, дакако потребна, али је она само једна страна медаље. Неминовне су, међутим, финансијске инјекције, како би оживела конјуктура. Ако би се остало само на штедњи, многе европске државе би биле гурнуте директно у дефлацију, што би било разарајуће опасно.
У „држање лекције“ Меркеловој, Сорош узима на нишан најпре високе камате под којима се дају кредити земљама у кризи. У конкретном случају – Грчкој. То се објашњава, по њему, погрешним аргументом, да ће земља која се нашла у кризи тек под притиском пристати на болне и неизбежне реформе. Ангела Меркел је форсирала у грчком случају „кажњеничке камате“ и шта је добила? Још већи грчки дуг и довела земљу у ситуацију да јој више, готово, нема спаса.
Његов рецепт је: јаче финансијске инјекције уз ниже камате. Да би сликовитије објаснио и приближио проблем неумољивој немачкој канцеларки, милијардер пореди светску финансијску кризу, која је букнула 2008. године и још није прошла, с аутомобилом који се нашао у јарку. Тек кад возач поново преузме контролу над воланом, а у овом случају то се може учинити додатним убризгавањем државног новца (берзански жонглер не спомиње приватне повериоце, банке и хеџ фондове, који још не могу да се договоре о евентуалном отписивању грчког дуга), аутомобил може да изађе на (прави) пут, иначе ћемо понављати грешку која је Америку довела 1929. године у велику депресију, што, ето, Меркелова „не разуме“.

ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА ЕВРОПЕ
Аутор споменутог текста у „Цајту“ (Лудвиг Гревен) констатује да је Немачка, усред свеопште кризе, усамљен и готово невероватан случај. Земља доживљава прави економски бум. Њен извоз је први пут прешао вредност од билион евра, конјуктура се захуктала, привредни раст је у успону, незапосленост осетно опада, па синдикати траже повишицу од чак 6, 5 одсто, што је доскора било незамисливо.
С друге стране, Грчка је пред крахом и – побуном. Прелазна влада је под жестоким притиском „тројке“ (представници Европске уније, „Европске централне банке“ и „Међународног монетарног фонда“) принуђена да заводи драконске мере штедње, креше плате и пензије (двадесет до тридесет одсто), отпушта раднике у јавном сектору (150. 000 до 2015), у ситуацији кад се продубљава рецесија (привредни раст, уместо да оживи, бележи минус од готово осам одсто) и прети потпуни банкрот.
Мере које су до сада диктиране само су погоршале стање и додатно заоштриле проблеме с којима се земља суочава. Отпор таквој политици експлозивно расте, што је разумљиво.
„Цајтов“ коментатор поставља питање: да ли је то перспектива уједињене Европе? Постојбина (западне) културе и демократије постаје, фактички, бриселски протекторат без наде и перспективе. Континент се опасно растаче на богати, добростојећи север и југ у беди. Док немачка коалициона влада озбиљно размишља да усред најтеже финансијске кризе смањи порезе, људи на југу не знају како да обезбеде кору хлеба.
Не можемо, не смемо да будемо равнодушни, упозорава „Цајт“ према ономе шта се догађа на континенту, ту поред нас, и због тога што се већ осећа политичка радикализација јачају националистичке страсти и емоције. То ће обележити и предстојеће изборе у Грчкој.
Забринутост аутора овог немачког недељника изазива чињеница да је такав „судбоносни развој“, који би могао да угрози и успешни немачки модел, подстакла управо немачка влада. Немачка привреда доживљава бум, јер њене фирме праве послове и остварују профит на рачун земаља у кризи. Тамо су зараде у односу на ниску продуктивност заиста високе, али упркос тој чињеници домаћа потрошња драстично опада због жестоког притиска да се штеди. Ко ће у таквој ситуацији сутра да купује немачку робу?
Од „спасоносних“ програма и пакета, заједничке валуте и тржишта, не профитира Грчка него Немачка. Ако би Грчка заиста у једном часу прогласила банкрот, немачке банке би морале да отпишу милијарде евра на терет овдашњих пореских платиша. (Рачуна се да би Немачка у случају „грчког краха“ била, по разним основама, „кратка“ за око седамдесет милијарди евра). А у случају да пропадне евро, вредност (поново уведене) марке би драстично скочила, немачки производи би поскупели за (најмање) четрдесет одсто, што би за привреду која судбински зависи од извоза било фатално.
Цена једностране политике драстичне штедње коју форсирају финансијски актери и Меркелова значи, упозорава „Цајт“, дезинтеграцију Европе и подстиче депресију која ће једном захватити и Немачку, „не живимо на изолованом острву“.

БРИСЕЛСКИ ПРОТЕКТОРАТ
Задржимо се још на неким „Цајтовим“ упозорењима која, очигледно, нису безразложна. На југу Европе, не само у Грчкој, ствара се претећи „штимунг“ који се окреће пре свега против Немачке. Седамдесет година после рата „Немачка се поново доживљава као непријатељска сила“ и већ се јављају гласови који траже радикалније потезе против Брисела и Берлина.
Не може се замерити гневним и пониженим људима. Треба ли и даље да пасивно посматрамо како се разара њихово благостање, а њихови политичари се претварају у оне који само примају наредбе? И то само због тога да банке и шпекуланти не би морали да отписују кредите које су годинама, уз дебеле камате, натурали уздрманим земљама.
Не, то не може бити Европа у којој бисмо желели да живимо. Европа у којој банке и хеџ фондови одређују које земље би смеле да преживе, а које не. Грчка заслужује нашу солидарност, комплетно отписивање дугова и програм обнове, уместо све новијих програма „спасавања“ ригорозном штедњом. Тако ће земља добити шансу да макар за десет, двадесет година стане на сопствене ноге и буде пуноправни члан уније. Такав програм развоја не би био скупљи од онога што се сада чини, али би људима у Грчкој отворио перспективу. За такав програм се ваља борити, а не за искључивање Грчке из еврозоне и европске заједнице.
Расположење немачких грађана да се и даље прискаче у помоћ Грчкој – Бундестаг би требало да се изјасни о новом пакету помоћи ЕУ и ММФ-а овој земљи „тешком“ 130 милијарди евра крајем месеца – осетно јењава. Према најновијим истраживањима, за то би се у овом тренутку изјаснило мање од једне трећине грађана.
Стару, овде уврежену фаму да су Грци „(пре)комотни, непоуздани, лењи и расипници“, подгревају резолутним изјавама и утицајни немачки политичари, који би „неодговорним Грцима“ радо увели „принудну управу“. Идеја с „комесаром за штедњу“ који би контролисао њихов национални буџет, која је у Атини изазвала бурне реакције (означен је као „гаулајтер“), лансирана је у том контексту.
Чувар немачке касе, министар финансија Волфганг Шојбле не крије да је његово стрпљење кад је реч о Грцима „при крају“. Он је изричито против бацања толиког новца у „буре без дна“. Шеф дипломатије Гвидо Вестервеле тражи од Грка „дела, а не речи“, а лидер коалиционе Хришћанско социјалне уније (ЦСУ) Хорст Зехофер тражи да се одлука о додатној помоћи Грцима препусти – народу. И њему је, дакако, знано да референдума нема у немачком Уставу, али је, очигледно, уверен да би лансирање такве идеје могло да му донесе политички поен у бирачком телу.

[/restrictedarea]

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *