Почетна / Култура / Фрања Петриновић: Хроника (новосадског) гробља

Фрања Петриновић: Хроника (новосадског) гробља

Пише Александар Дунђерин

Како се неуравнотежена лирска хроника о једном граду преточила у црну и дугачку баладу о једној епохи

Сукоб писца са градом у којем живи скоро да је уобичајена појава, поготово у социјално ангажованој литератури којој је критика друштва основна интенција. Ипак, ретко је ко, до краја, и без било какве ограде, понизио свој град – описујући га са толико горчине, из које делује каткад, заискри и неприкривена мржња – као што је то учинио у роману „Алмашки кружоци лечених месечара“ Фрања Петриновић, представљајући Нови Сад као „престоницу ништавила“.
Интригантно, али и превише ризично решење. Поставља аутора у ситуацију да хода по танкој жици, где га само један погрешан корак може коштати нестајања у бездану који је прогутао толике српске писце. А изгубити равнотежу на новосадској књижевној сцени, где већ годинама покушава да балансира Петриновић, веома је лако: довољно је само да неколицина његових суграђана примети како је то изразито субјективан доживљај света, прожет личном нетрпељивошћу писца према граду, однео превагу над уметничким уобличавањем стварности; или да сувише гласан буде аплауз оних који у „Алмашким кружоцима“ уоче још један документ, утолико истинитији што га је исписивала нервозна рука песимисте који изнова и изнова сведочи како је живот (у Новом Саду) неподношљив, испуњен само болом и ужасом. У оба случаја пропаст је за Петриновића неизбежна. Јер литература је несводива на живот, без обзира на то што им је заједнички именитељ кроз историју понекад био песимизам и тескоба.
Зато је и за опстајање Фрање Петриновића као писца најважније питање: да ли после „Алмашких кружока“ више неће бити окован епитетом „новосадски писац“, него препознат као стваралац чије се дело може посматрати у оквиру богате традиције српске књижевности?

ОБЕЋАНИ РАЈ СЛАНИНИЈАДЕ

[restrictedarea]

Већина јунака „Алмашких кружока“ (свака сличност са ликовима „Хронике паланачког гробља“ Исидоре Секулић намерна је) у младости су били снажне особе које постепено, током времена, постају бродоломници промашеног живота. Иако су сви Новосађани, у свом „искривљеном“ одразу у огледалу, могу се, захваљујући Петриновићевој кокетерији са постмодерном пародичношћу, уочити и личности римске историје и књижевности. Тако Михајло Видаковић, некада угледни професор историје у „Змај Јовиној“ гимназији, а сада скитница, подсећа на (расходованог) Тацита, Милан Лазић, некада перспективни песник и новинар „Радио Новог Сада“, а сада алкохоличар, личи на (демолираног) Хорација, а Наталија Поповић, некада успешни професор социологије на „Филозофском факултету“, а данас болесни параноик, налик је (похараном) Сенеки. Поред њих, роман прати и живот Милоша Поповића, некада чиновника, а сада моћног политичара и богатог бизнисмена (налик „транзиционом“ Тиберију), развојни пут Симеуна Танкосића, „постмодерног Франкенштајна“, од најоданијег аутономаша, преко „чувара националних светиња“, до непоколебљивог заговорника и Европејца, те доживљаје млађане Ксеније Поповић, „маскоте домаћих таблоида“ и „узора студенткињама које личе у потпуности на неку глумицу тврдог порнића“. И, коначно, трагичну судбину Данила Николића, дилера који средином деведесетих година прошлог века страда у „сачекуши“ на новосадском асфалту, што је и мотивациона тачка која покреће радњу романа.
Размештени у низ приповедних рукаваца, сви ти јунаци – свесно или несвесно учествујући у апсурдним заплетима налик оним из криминалистичких прича, у разним заверама и до краја неизреченим љубавним авантурама и романсама – постају жртве вишедеценијског дехуманизованог система, насталог после пада социјализма. Не могавши да прихвате нови дух времена, ни деведесетих, у време „националног освешћивања“, ни у првој деценији 21. века, у којима њихови суграђани грабе „крупним корацима демократског напретка“, они полако губе свој идентитет, постају сенке сенки у приповедачевим сећањима, па их на крају и сам приповедач, повремено испуњен саркастичним одушевљењем, назива „пролупалим, одлепљеним, просветљеним хранитељима голубова“, „неразбуђеним будалетинама“, „нервозним жртвама лоших снова“, „неосећајним и похлепним морончинама“, „крмељивим и необријаним правдољупцима“, „неприличним кандидатима за социјалне будалаше“.
Јунаци Петриновићевог романа су заправо људи који стално проблематизују своју животну путању, свесни да постају утваре и колебљивци, усамљеници попут оних из Епштајновог „Века самоће“, и да за њима, када једном наступи време храбрих и одважних, неће имати ко да се осврће. И то је њихова суштинска трагедија. У ништавилу рођени, они, одживљавајући свој мали, безначајни живот, бивају у средишту ништавила и заточени, постајући таоци једног града (Новог Сада).
Али, каквог монструозног града!
Место збивања и ранијих прозних остварења Фрање Петриновића („Последњи тумач симетрије“, 2005; „Траума“, 2009) је Нови Сад, град којем је у протоку времена средњоевропска монотонија заледила балканску врелину, провинција у којој непомирљиве супротности на чудесан начин вековима коегзистирају, малограђанска средина у којој су се јасне црно беле фотографије разлиле у колоритну апстрактну разгледницу савременог доба, раскошног, али и застрашујућег. Такав је Нови Сад и у „Алмашким кружоцима“, с тим што је, некадашњи „слатки обећани рај сланинијаде, купусијаде, кобасицијаде, пихтијаде, мајмунијаде и говнијаде“, добио и низ нових епитета. Шта је данас Нови Сад? „Складна и савршена метонимија празноглавости и уображености, празнословља и бахатости“; „огаван, отрован, материјалистички, похлепан, покварен, а када није покварен и похлепан, онда је просто напросто одурно тупав и глупав до бола“. Нови Сад у „Алмашким кружоцима“ „неодољиво подсећа на свезаног човека, обореног на плочник, с црним повезом преко очију, који ишчекује милост и неизвесну и непознату судбину“. А та судбина, јаснија читаоцима него јунацима, више је него мрачна: још за живота постати део „непрегледног новосадског гробља“.

ГНЕВ МИ ВИДАКОВИЋУ ПЕВАЈ
Превише је у „Алмашким кружоцима“ гнева и мржње, превише псовки (чак и директних, које у овом тексту нису наведене) упућено граду и његовим становницима. Сасвим довољно да се изгуби равнотежа и да се писац који их је изрекао, заједно са својим јунацима, изгуби у ништавилу.
Јер гнев може бити Ахилејев, али не сме бити Хомеров.
Наравно, Фрања Петриновић није чувени грчки песник, нити је створио јунака који би био пандан главном лику „Илијаде“, али књижевну уметност сасвим добро познаје. Довољно да, иако пише у првом лицу једнине, дозволи да му улогу наратора, једва приметно, преузме Михајло Видаковић, „казивач“, нимало случајно налик човеку у левом углу Тинторетове слике „Представљање Богородице“ (он гледа напоље, а ипак се окреће према унутра показајући и посматрајући догађај). Видаковићево казивање биће испуњено „говором мржње“, док ће приповедачево (ауторово) бити прожето много пристојнијим, ироничним, циничним и саркастичним опаскама на рачун казивача и његових суграђана.
Драгана Белеслијин је у праву када је утврдила да су „Алмашки кружоци“ на неки начин и „луцидни разговор са сопственом поетиком, аутоинтервју са писцем који се не брани, али и не ћути“ („Позамантерија једног града“), међутим, тај занатски вешто одрађен контрапункт са два приповедача, „са честим упливима првог лица, лица града хроничара и хроничног болесника“, у овако осмишљеном роману, једини је могући избор да се неуравнотежена лирска хроника о једном конкретном граду (Новом Саду) преточи у црну и дугачку баладу о једној епохи, у фреску једног времена.
Као што је Видаковићево казивање документарна допуна за Петриновићево уметничко приповедање, као што су „Алмашки кружоци“ метонимијска замена за Нови Сад (Алмашка црква је историјски и симболички важан новосадски топоним), тако се и сам Нови Сад, у метафоричном смислу, успоставља као слика читаве једне државе и свих њених грађана смештених „у брзо склепане опитне лабораторије“, несвесних да се у бившим социјалистичким земљама, као и на простору СФРЈ, „одвија снажан, прљав, готово злочиначки процес убрзане пљачке и првобитне акумулације капитала“.
Не морамо се у свему сложити са Фрањом Петриновићем, знамо да разлог распада Југославије, као и страдања српског народа на Балкану, не може бити исцрпљен само у тежњи за економским поробљавањем и наметањем модела либералног капитализма, али Петриновићева доследна позиција левичарског писца (ни у каквој вези са БХС литерарним обрасцем нове југословенске идеологије), у дослуху са Адорновим универзалним песимизмом („што више упознајем друштво, све теже се уклапам и живим“), обогаћује, заједно и са осталим побројаним квалитетима, савремену српску књижевност важном нијансом социјалног ангажмана, који јој, данас, парадоксално, будући да живимо у времену „транзиције“, недостаје.
Због тога, као и захваљујући осталим побројаним квалитетима, „Алмашки кружоци“ појачавају стваралачки опус Фрање Петриновића таман толико да више не мора грчевито да се бори за опстанак у друштву најбољих српских писаца.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *