ЕВРО-ПРО – ВОЈНО-ПОЛИТИЧКИ ЋОРСОКАК

Виктор Бурбаки

23. новембра је председник Русије дао специјалну изјавуо мерама које предузима Русија као одговор на ширење система ПРО САД-а у Европи, а које ће омогућити да се смањи дестабилизациони ефекат од ЕвроПРО. Председник је такође подсетио америчку страну на чињеницу да Русија може да изађе из новог Уговора о СОН (стратешко офанзивно наоружање).

У овом тренутку проблем ЕвроПРО се нашао у војно-политичком ћорсокаку, који је настао због поступака САД/НАТО  на развоју вишеешалонске ПРО за територију земље. Ситуацију је компликовала и руска ратификација новог Уговора о стратешком офанзивном наоружању (УСОН), која је направљена после тога како је 22. децембра 2010. године Сенат САД донео „Резолуцију о саветовању и давању сагласности Сената у вези са ратификацијом новог Уговора о СОН)“, а која је фактички дезавуисала и ону слабу позицију УСОН, која је у тој Резолуцији сачувана.

Пре доношења „Резолуције о саветовањуи давању сагласности…“ нови УСОН је у целини представљао  документ који је са гледишта обезбеђења војне безбедности Русије у средњорочној и дугорочној перспективи  био мало користан. Он се могао разматрати само као неки симбол „ресетовања“ и својеврсни „извештај“ Русији и САД пред извештајну конференцију ОУН о Уговору о неширењу нуклеарног оружја.

У првим етапама преговора руска страна је покушавала да чврсто услови споразум за разоружавање у сфери стратешких нуклеарних снага (СНС) ограничењима која важе за ПРО и стратешке ненуклеарне системе.  Међутим, та заиста правилна и очигледна позиција до тренутка потписивања УСОН разблажена је до нивоа правно необавезујућихформулација  у сфери стратешких одбрамбених система (ПРО). Русија такође није успела чак ни да једноставно прикочи трку у стратешком ненуклеарном офанзивном наоружањукоја се у САД разгорева невероватном брзином.

„Резолуција о саветовању и сагласности…“  коју је Сенат САД донео октобра 2010. године лишила нас је последњих илузија о могућности да Русија може са Америком да закључи избалансиран споразум о разоружању. САД себе сматрају победником у хладном рату и зато су спремне да воде преговоре само о редукцији нуклеарног потенцијала у циљу задржавања Русије. Било каква иницијатива руске стране из области ПРО која би „ограничавала“, као на зид наилази на директиву Конгреса САД, која правно обавезује америчку владу.

Шта је ново донела наведена резолуција у условима који би Русији обезбедили могућности стратешког уздржавања? Ево укратко суштине онога што постоји,  захваљујући закону Сједињених Држава: никаква ограничења у сфери ПРО; Америка ће да ствара вишеешалонску ПРО за територију земље; Америка ће развијати ПРО у Европи; ПРО мора да буде изван било каквих будућих преговора о смањењу нуклеарног наоружања (НН). У резолуцији Сената САД је такође одређено да никакав ниво развоја ПРО САД не може да послужи Русији као мотив њеног излаза из УСОН!!! Било каква сарадња САД са Русијом у сфери ПРО може да буде усмерена само на јачање потенцијала ПРО САД ( тачка 2Е, део Резолуције Сената). Зато било какве идеје које се односе на „разоружавање“, типа формирања „секторских ПРО“ америчка страна одбацује од самог зачетка.

Одавде следе закључци:

1.Обзиром да по питању ПРО администрација  САД полази од директних директива Сената САД које имају тежину закона, покушаји да се овако или онако промени наведена позиција не могу да имају успех уколико не дође до измене законодавства САД.

2.Било какав процес преговора о закључивању споразума о разоружавању у овој или оној области (па и могући даљи преговори о ПРО), као и постигнути уговори, треба да се посматрају пре свега као један од механизама за управљање стратешким обуздавањем. Оно треба да се врши у оквиру четири главне могућности управљања:

а. Управљање „пословном репутацијом“ (Goodwill)  земље;

б. институционално управљање, или сврсисходно усмерено ограничење могућих поступака и резултата поступака партнера на преговорима у војно-техничкој области преко формирања међународно-правних норми којима се предвиђа између осталог и ликвидирање непогодних за Русију „сакривених“ (дестабилизационих) параметара претходних споразума, конкретно новог УСОН;

в. мотивационо управљање, које би се односило на усмерену промену главних циљева партнера у преговорима;

г. информационо управљање (помоћу усмереног утицаја на информациону средину преговорног процеса; обавештавање партнера о мотивима руске стране; „активно” прогнозирање или усмерено обавештавање о будућности).

3. Сада је једна од највећих претњи Русији  повезана са тријумфом „ресетовања“ оптимизма у односу на логику. Данас руска страна поседује само једну рационалну стратегију функционисања, а то је усвајање комплекса адекватних (а не пропагандних) мера на парирању факторима који подривају стратешку стабилност. ЕвроПРО је само један фактор, и то не најзначајнији. При пажљивом,  без предрасуда, проучавању  новог УСОН, заједно са анализом перспективе усавршавања средстава са усмереним дејством, којим се баве наши геополитички супарници, у односу на учеснике у међудржавним конфликтима,  може да се наведе цео низ других војно-технолошких фактора који захтевају одговарајућу реакцију.

На пример, одавно је сазрела потреба да се коригује позиција Русије по питању великог смањења у сфери нуклеарног оружја, уз вођење рачуна о развоју глобалних процеса. Британски премијер, лорд Палмерстон је некада говорио: „Када нико не води рат са Русијом, свет изгледа тако неправедан“. Пошто је ратификован УСОН у коме нема ограничења на стратешко одбрамбено и стратешко ненуклеарно офанзивно наоружање, ми смо направилинови корак према „праведнијем свету“.

 

*  *  *  *

 

Данас Русија није у стању да у војно-стратешкој области прати онај курс који је пратила све до почетка реформи Горбачова. До тада је важила „стратегија јачег“, и на стратешки изазов САД је даван по снази и ефикасности адекватан одговор. Сада,  бар у следећих 15 – 20 година, да би се обезбедила безбедност Русије у односима са Западом, мораће да се прати „стратегија слабијег“.

Каква је то стратегија?

Већина варијанти поступака у узајамним односима „слабијег“ и „јачег“ била је позната још у старој Кини под називом „стратагем“. Као предмет о коме се може разговарати могу да се наведу неке од тих варијанти, које су биле корисне при задржавању евентуалног противника у условима уколико би дошло до великог смањења нуклеарног потенцијала земље.

1. Стратегија довољног непријатељства. Свака држава има унутрашње и спољне непријатеље. Уколико су мере којима жели  да се постигне парирање претњама непријатеља адекватне опасностима, а ресурса има довољно, држава може својим непријатељима успешно да одговори. Међутим, постоји проблем: друштво је дужно да схвати постојећу опасност. И то, да ту опасност схвати на време, јер у многим случајевима потребно је доста времена да би се обезбедила безбедност. Другачије речено – заштита земље је немогућа, уколико не постоји схватање да је потребна њена одбрана.

Схватање о одбрани се не појављује само по себи, њега је немогуће формирати у друштву, уколико не постоји „слика непријатеља“, то јест уколико нема јасне, директне ознаке да постоји спољна претња.Русија има реалне геополитичке супарнике, који су већ нанели ненадокнадив губитак њеним економским и војним интересима и који помажу терористичку активност на њеној територији.

Како би у новим историјским условима могла да се оформи одбрамбена свест важно је да се на државном нивоу блокирају кампање које воде либералној дезорганизацији друштвене свести,и, супротно томе, да се подржавају друштвене иницијативе, научни пројекти, организације које имају везе са испољавањем, објективним истраживањима, рангирањем и анализом спољних претњи.

2. Стратегија одложене претње.  Њена суштина се своди на дезоријентисање противника, на отежавање његове процене претњи, опасности, ризика, штета, са којим могу да имају везе његове могуће војне акције.

Сада  у одређивању праваца војно-техничке политике Руске Федерације постоје нејасноће. Све до сада нема општеприхваћеног схватања који би био начин за  вођење будућих ратова, какав би био карактер одговора на претње које ометају друштвене интересе Русије. Али баш та неодређеност може да се искористи каоинструмент за рефлексно вођење – да се вероватном противнику отежа војно-техничко планирање, да се добије време које је неопходно за опоравак земље.

Пре свега, то би била неодређеност будућих промена. И у друштву, и у армији јача схватање да су промене које би довеле до обнове земље и до јачања њених оружаних снага  неопходне. Ситуација је врло слична оној, која је постојала у 19. веку, после пораза Русије у Кримском рату. Тада је велики руски дипломата и државник А.М.Горчаков формулисао основу стратегије земље за неколико деценија унапред: „Русија се усредсређује“. Према мишљењу многих  војних историчара – његова далековида политика је омогућила да се Први светски рат помери бар за 30 година, што је Русији обезбедило спровођење војне реформе.

Данас би било сврсисходно да се  вратимо тој стратегији. Озбиљност намера треба да буде потврђена јавном државном анализом како је, на који начин, због чега и ко је предузимао напоре како би се војни потенцијал Русије снизио и како је стварана криза у њеним оружаним снагама. То ће код могућег противника на дуг период да створи представу о неизбежности настанка промена.

Друга неодређеност може да буде нестабилност у организационим структурама, које ће бити употребљене у току оружаних сукоба.Вишевековно искуство у ратовању показује високу ефикасност уништења руководећег центра. Уколико њега нема јединице које су спремне за пружање отпора губе правац, долази до хаоса, и њих је тада, по правилу, лако уништити. И ако не можемо да играмо по правилима, по којима играју равноправни противници, онда је очигледно, да им треба показати да уколико дође до озбиљних претњи ми смо спремни да играмо и по другачијим правилима.Изгледа паметно да се предвиди формирање структура које су способне да се ефикасно боре и уколико централизовано управљање не буде постојало.

За стратешке нуклеарне снаге које се редукују изгледа актуелна реализација стратегије која се састоји у формирању мреже аутономних чврстих јединица којима би се додала могућност да самостално доносе одлуке о наношењу нуклеарног удара као одговора, уколико више карике управљања, због ефикасног „обезглављујућег удара („нуклеарним јединицама  специјалне намене“)“ буду од стране противника уништене. При том се предвиђа не само удар наведеним средствима, већ „удар по најболнијим тачкама“ – складиштима искориштеног нуклеарног горива, нуклеарним електранама, бранама, и т.д. Под условом да такве јединице буду заиста чврсте може се претпоставити да ће после тога противник у великој мери изгубити жељу за наношењем првог, макар и ненуклеарног, удара по најгорњим карикама управе оружаним снагама Русије.

Уколико традиционална, хијерархијска, структура оружаних снага доведе до тога да буде уништен било који ниво управе, поготово највише, са  фаталним последицама, постоје друге структуре, много ефикасније у позицији слабијег. Ако немају чврсто руководство, оне могу да дејствују имајући само опште представе о „својима“, али и врло прецизне о „туђима“ и о свом начину деловања, могу да користе тактику „ројења“ (swarming), замарајући јаког противника и наносећи му неочекиване ударце на местима, где је он најосетљивији.

Следећа неодређеност може да се формулише као неодређеност у избору могућих средстава.

Терористички акт 11.09 2001. године, катастрофа шатла „Колумбија“, искључење струје код преко 3 милиона Американаца и друго су значајно појачали осећање рањивости земље код већине становништва САД. Зато реална веза између ризика за настајање војних конфликта са  „ризицима нове генерације“ које је тешко прогнозирати и од којих се не може направити поуздана заштита, треба да буде стално присутна на информационом пољу. Неопходно је обавештавати јавност земаља  вероватних противника  о могућим сценаријима ратних дејстава, повезујући у једно формирање катастрофичне нестабилности у техногеној, економској, информационој и социјалној сфери са блиским непажљивим поступцима њиховог сопственог руководства.

Већ сада информационим средствима може да се ликвидира „синдром некажњивости“ који се образује у друштвеној свести САД као резултат дејстава на ширењу ПРО. То се постиже великим ширењем поузданих информација о немогућности да се поуздано заштити територија земље у савременим условима. Брда најсавременијег и најегзотичнијег оружја, која је произвео потенцијални противник, могу да буду некорисна. Истраживања која су у своје време имала одјека (без обзира што су прилично сумњива ако се узме у обзир научно гледиште), а која су се односила на “нуклеарну зиму“ – на климатске последице врло широких размера због нуклеарних удара, показују, да је то могуће.

3. Као база за следећу стратегију „слабије стране“ може да се употреби стратагема која се сликовито у старој Кини означавала као„Истерати тигра на отворено“. Особине рата нове генерације  (Југославија, Авганистан, Ирак, Либија) су у томе да се дискредитује руководство земље-противника и у земљи и у свету, да се смањи воља за пружањем отпора, да се нанесе низ ракетних удара у условима потпуне власти у ваздуху, да се поткупи и заплаши власт или опозиција, после чега се у нападнутој земљи формира марионетски режим.

Прва етапа сваког таквог рата се састојала у информационом управљању конфликтом – у анализи поступака руководства земље која се напада „са праведних позиција“, „општељудских вредности“, „хуманизма“ и сл. Да би се обезбедила спољна безбедност природно је да се из руку наших „контрапартнера“ избије оно што им је најважније. Један од главних начина је смањење код супротне стране „индекса оптимизма“ – очекивања повољног исхода, успеха у „малом победоносном рату“.

Један од првих корака у том правцу, који може да се предузме без икаквог проблема, је прелаз са туђег језика – метафора, слика, симбола, на свој  језик и објашњавање догађаја преко свогсистема аксиома.

Други корак је анализа и довођење до масовне свести  о неприхватљивости поступака и моралној неправедности противника (примери: никаквог оправдања нема бомбардовање атомским бомбама Хирошиме и Нагасакија; варварско бомбардовање Дрездена које је направило ватрену олују; лаж о оружју  за масовно уништавање у Ираку и тако даље).

Још један корак је подизање „индекса оптимизма“ код свог народа и армије, формирање сопствене идеологије у том животно важном делу, која се тиче свести народа и његове спремности да заштити државне интересе.

Сваки овакав  корак захтева време и претпоставља систематске напоре војно-политичког руководства, као и усавршавање система за  информационо супротстављање.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)