Драган Јовановић Данилов: Не волим писце – саветнике политичких принчева

Разговарао Светислав Тијанић

Угричић у свој овој фртутми није жртва. Тај човек је већ једанаест година директор „Националне библиотеке“. Да није „исхитрено“ потписао подршку саветнику председника црногорске Скупштине, и тако стао на жуљ држави која га је на то место поставила, то би можда доживотно и остао, као у Брозово време… Реално, Угричић не спада ни међу првих педесет прозних писаца у Србији данас

 

Кажу да једног од наших најзначајнијих и најпревођенијих савремених песника Драгана Јовановића Данилова одликује гордост, чак пркос који му у данашњим условима често штети у животу, али и потпуна посвећеност литератури. Из године у годину све је присутнији у страним часописима специјализованим за поезију и на међународним песничким фестивалима. Један је од ретких песника који изазива ширу пажњу критике и читалаца. Живи у Пожеги и Београду.
У разговору за „Печат“ Данилов говори о стању у књижевном и ликовном стваралаштву и актуелној свакодневици у Србији.

Ви сте један од најплоднијих наших песника. До сада сте објавили петнаест књига песама. Како данас видите ваш ритам писања и објављивања?
Није лако бити непрекидно експониран. Када завршим једну књигу песама осећам се захвалан, ослобођен, ганут, исцрпљен и потребан ми је дуг одмор. Јер, дајем се цео, потпуно. Језик је, то се никако не сме заборавити, дрога врло опасна, с тим не треба да се игра онај ко није припремљен. Ту се, као и у љубави, опијаш, улазиш у сласт, у велике дубине. Узбуђује ме сам чин писања док траје. Узбудљиво је кад песма задобија облик. Свака нова књига јесте ново прогледавање, потврда о границама сопствене издржљивости.

Ваш живот везан је за Пожегу, а однедавно и за Београд. Како су ти градови обликовали ваш идентитет?
Мислим да је за једног осетљивог дечака добро када одраста у минијатурној средини. Видите, увек сам се питао шта значи бити у право време на правом месту? Шта значи бити у средишту збивања? Јер, једно је родити се и живети у Њујорку, друго у Лондону, сасвим треће у Бомбају, а нешто сасвим четврто родити се и живети у Пожеги, градићу од петнаест хиљада људи. У једном апстрактном смислу, петнаест хиљада људи може изгледати мало, али у конкретном смислу то је много –  то је петнаест хиљада душа. Мој живот у Пожеги доиста је обликовао мој идентитет, који, наравно, није дат заувек, већ је нешто што се свакодневно мења и гради.

А Београд?
Будући да живим у Пожеги и Београду, сада сам пола пожешки, а пола дорћолски писац. Не би требало заборавити да је Београд жижна тачка једног судбоносног поднебља. Упркос свему, то је највеће балканско сабиралиште идеја, сочиво које увеличава јединство разноликости и разноликост јединства. Београд интимно доживљавам као вољено биће и град за самоспознају. Заправо, за мене Београд и није нешто материјално, већ пре животна снага која напаја, аутентично место у којем се још увек може сањати.

Пре неколико година остали сте без посла у родној Пожеги, а да се тим поводом културна јавност није огласила. С обзиром на лично искуство, какво је ваше мишљење о смени Сретена Угричића?

[restrictedarea]

Интересантно питање. Када ме је пре неколико година нова локална радикалска власт сменила с места директора „Народне библиотеке“ у Пожеги и на то место поставила учитељицу из једног оближњег села, а ја остао на улици, Сретену Угичићу, директору „Националне библиотеке“, није падало ни на крај памети да се огласи. Нити је мени пало на памет да позовем писце да ме подржавају. Ко је писац, тај живи од писања. По мени, Угричић у свој овој фртутми није жртва. Тај човек је већ једанаест година директор „Националне библиотеке“. Да није „исхитрено“ потписао подршку саветнику председника црногорске Скупштине, и тако стао на жуљ држави која га је на то место поставила, то би можда доживотно и остао, као у Брозово време. Тада не би морао да се у „Утиску недеље“, ојађен, позива на то да је Басара за њега рекао да је врхунски писац и интелектуалац. Мислим да Угричић не би требало да наседа на Басове мангупске констатације. Реално, Угричић не спада ни међу првих педесет прозних писаца у Србији данас. То што је испао наиван његов је проблем. Још већи проблем је што је та наивност неморална. Овако, преостаје му само да његово „страдање“ јавно оплакују „хуманисти“ чија се брзоплета разглабања и идеолошка острашћеност уклапају у општу бескорисност и безначајност.

Изјавили сте да се грозите писаца који пактирају с политичарима?
Не волим писце – саветнике политичких принчева. Када мислим на такве мрсомуде, увек се сетим Кишових „Савета младом писцу“: „Гаји сумњу у владајуће идеологије и принчеве“. Или: „Држи се подаље од принчева и чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологије“. Читава једна тужна карневалска кохорта писаца сада подржава писање једног осредњег писца који воли да буде близу принчева и саветује их. Изгледа да су Кишови апологети заборавили на његов наук. Они који су се клели у Киша и његову „По-етику“ сада су здушно стали на страну једног идеолошког измећара. То је њихов избор, а сваки избор је једини избор.

Да ли верујете да ће нам улазак у Европску унију донети просперитет?
Ми живимо у времену фанатизма политичке филозофије. Политика је, најчешће, вештина магијског манипулисања којим се у људски мозак, сталним вербалним понављањима, убризгавају „истине“ у које се фанатично мора веровати. Срби су данас постали народ дубоко забасао у хипнотичко стање верујућег фанатизма. Изгубили смо као народ моћ самоанализе и зато смо савршени медијум за обмане и обликовања од стране уцењивачких европских и наших политичких магија које делују под плаштом принципа човекољубља, хуманизма и бриге за спасење човечанства, а које, наравно, траже неопозиво верништво. Велики део нашег народа који је хипнотисан таквим магијама данас наивно верује да ће му улазак у Европску унију донети просперитет. То је већ одавно познат феномен жабе која у хипнозном стању верује у „милост“ змије. Европска унија дошла је данас до апсолутне границе догматике. Она је пре религиозно-егоистична него либерално  толерантна. Само наивци данас безглаво верују у „супериорне“ вредности Запада – либерализам, толеранцију и разум. Интимно више верујем у празноверице него у разум као фетиш и некакво обоготворење. Просветитељски концепт разума је погрешан и опасан. Западни либерализам је сав заснован на томе да би човека требало да води његова просвећена лична корист, и да је највећа човекова вредност самопоштовање, без обзира на то какав је човек у питању. Људи, напросто, нису рационални актери у историји и времену. Ми не можемо увек бити разборити, јер је у све нас усађен „код“ ирационалности на коју смо осуђени. Но, плашим се да смо ми подједнако изгубљени у Европској унији и ван ње

Не мислите ли да је ваше виђење стварности превише мрачно? У једној песми пишете да никог не занима ничији бол?
У многим доменима људског живота ово време показало се као доба деструкције. Глобална обездуховљеност, фанатизам екстремне ортодоксије и недостатак емпатије – све су то застрашујућа знамења свакодневице. Немојмо заборавити да је Европа поред традиције и културе наследила и фантоме слепих, деструктивних сила. Србија данас оставља туробан утисак. Људе је опхрвало стање умора, тромости и додијалости. Ми смо, нажалост, нерадан, лењ народ. Тужно је то што смо у историјској лутрији извукли најплодније крајеве на земљи, а да то нисмо искористили за своју друштвену и економску стабилност. Рад, ред, неумољива стрпљивост, будна савест и устрајна дужност су особине око којих се врти свет, а не пландовање, пролазне насладе и весеље без краја. Наше осиромашено грађанство средње класе чине озлојеђени људи који су као остаци једног распаднутог и растројеног света, који није успео да се консолидује, изгубили своју виталност. Појам демократије, толеранције и саосећања с другима, данас је срамно деконструисан. Међутим, никакав демократски, радикалски, социјалистички или било који простак друге феле не могу да униште духовну аристократију, јер аристократизам је начело које се калило кроз време и постоји дубоко у људском бићу.

О вашим књигама је објављено преко пет стотина критика и есеја, од којих тридесетак на другим језицима. Ускоро ће бити брањена и докторска теза која за предмет има вашу поезију. Међутим, ваш рад наилази и на оспоравање?
Захвалан сам свима који су писали о мојој поезији, било похвално или опадачки. Али, презирем „тумаче“ склоне кривотворењу. Недавно је један такав тикван објавио обиман есеј у којем је, вадећи стихове из контекста мојих песама, покушао да покаже њихову бесмисленост. При том, он се бави тек једном мојом књигом, а објавио сам двадесет књига песама, есеја, романа и монографија о сликарима. Сведоци смо ренесансе једне чорбаџијске критике и чорбаџијског духа који оличавају они који подржавају поменутог тиквана. Њихов проблем је у томе што је моја поезија у последњих десетак година превођена на велике језике, што има рецепцију вани, што је подржавају и преводе Чарлс Симић, Ив Бонфоа и још неки светски песници, па је тако моја поезија, како би се то рекло, постала назочна и у ширем контексту. Разумљиво је да та моја песничка резонанца фрустрира и добрано нервира те никоговиће. Човек се некако навикне да такав књижевни олош пребива около, као што су пацови ту, близу нас, у канализацији.

Како видите аутентичну књижевну критику данас?
Нема поезије без тумачења, као што не може бити ни мита без егзегезе. Тек, не може се о поезији писати само језиком разума. Ледена критичарска гносеологија је погубна. Једини исправни приступ поезији јесте приврженост, живо супротстављање и, пре свега, књижевно зналство. Јер, ако је поезија у домену симбола, ирационалног и интуитивног, другог погледа, онда и критичкој мисли која би да се позабави таквом поезијом остаје да потражи слична искуства. Немогућа је кохерентна, дискурзивна интерпретација једног поетског идиома који је у својој бити ирационалан. Поезија и критика осветљавају једна другу. Проблем је, наравно, у читању. Данас се чита брзоплето, прелако, површно, сањиво, растресено. Један од савета који је Марсел Рејмон давао својим студентима, будућим критичарима, био је: „Не сматрајте себе занимљивијим од аутора кога проучавате“. Озбиљна књижевна критика, то није простодушно, субјективно изношење суда о једном књижевном делу, већ дубоко креативна, визионарска пројекција књижевног феномена. Мене узбуђује жив отпор критичара према мојој књизи, његово живо супротстављање. Само дубоке, искрене душе и високо освештене свести могу да спознају поезију.

Има ли код нас данас таквих критичара?
Имамо одличних тумача књижевности и жао ми је што их не могу све споменути на овом месту. Само у последњих неколико месеци прочитао сам одличне књиге: студију Јована Делића о Андрићу, Драгана Хамовића о Јовану Христићу и Стевану Раичковићу, Владушићеву драгоцену студију „Црњански, мегалополис“ која, скривено, покреће питање зашто Београд као град дугог трајања није добио достојан роман. Морам споменути бриљантну и лековиту књигу Мила Ломпара „Дух самопорицања“, која поучава да се успех једне културе огледа у њеном капацитету да сачува свој идентитет у што дужем временском периоду. А затим, Ломпарова књига достиже и завидну етичку вредносну интуицију. Текстови Владиславе Гордић Петковић импонују изванредним познавањем најагресивнијих токова савремене светске приповедачке књижевности. Веома ценим предсказивачки дар Радивоја Микића који је још пре двадесет година написао књигу о Новици Тадићу и већ тада га естетски потврдио као значајног песника. То је драгоцено, јер мало критичара данас има храбрости да, с неизбежним ризиком, пише књигу о живом писцу. Узгред, истине ради, морам да кажем да ми је у нашим шетњама Калемегданом Иван В. Лалић својевремено причао да своје песме увек даје на прво читање Радивоју Микићу. С поштовањем спомињем поузданост и озбиљност Саше Радојчића, а за мене је најсвестранији српски писац, несумњиво, Васа Павковић. Мислим да су тако свестрани писци, који с подједнаком компетенцијом могу да пишу о темама од поезије до стрипа, ретки и у много већим културама од наше.

Написали сте две монографске студије и велики број есеја о сликарима?
За мене је писање о уметности облик сеизмографије, пажљиво проучавање како површинских, тако и дубинских потреса у њој. Себе видим као пратиоца уметности из другог плана. У првом плану су, дабоме, сами уметници блиски мом интимном бићу, а са опусима зрелим за једну темељну есејистичку елаборацију. Пишем о свим доменима ликовне уметности, а нарочито ме привлаче уметници који обнављају класичну слику као аутономан естетски предмет. Дакле, уметници који обнављају тајанствену моћ фигуративне слике, чувајући светлост спиритуалног. Писати о таквим уметницима разложно, аргументовано и са предсказивачком интуицијом, за мене значи учествовати у изазовном ритуалу тумачења.

Ви сте, пре свега, песник. Недавно сте изјавили да се проза у овом тренутку одликује скрибоманијом и осредношћу, односно да ни на видику нема новог Андрића или Црњанског, те да је поезија данас највиталнији део српске књижевности. Како то објашњавате?
Ако у једној култури нема ничег стабилног и поузданог, ако нема истинског сјаја фундамента, ако нема Свете књиге, онда је таква култура осуђена на безглавост. Српска савремена књижевност је данас у пуном превирању. Поезија се ту веома добро држи. Мислим да је поезија највиталнији део српске књижевности данас. Имамо одличних писаца прича. Али, ми данас немамо роман који узбуђује узвишеним побудама своје архитектуре, величином и остварењем замисли, те температуром епохе. Све је то жалосна прича данашњег доба утонулог у скрибоманију и осредњост. Већ дуго у српској књижевности нисам прочитао узвишен, дирљив и незабораван роман. После романа Андрића, Црњанског, Селимовића, Деснице, Пекића, Михаиловића, Киша и Павића, данас у српској прози, нажалост, нема веродостојног знака весништва. Зато се осећа потреба за другачијом романескном архитектуром и организацијом. За једним другачијим духом грађења и синтезе која ће бити удружена са смелошћу и уобразиљом. Јер, сваки романописац је архитекта, велики предузимач и, напосе, проналазач романа и његов законодавац.

Кажете да су опсене и привиђења једино што поуздано можемо да знамо о свету. Где су нам онда упоришта?
По мом поимању и осведочењу, опсене, привиђења и снови су разговетнији и истинитији од стварности. Тачно је да смо сви ми интравенозно укључени у овај свет и да се органски мора уронити у егзистенцију да би се писала жива, ужарена поезија. У том смислу могао бих рећи да су моје књиге мој једини веродостојни здравствени картон у којем се све види. Живот нас непрекидно ставља пред тајне. Зато је оно непознато и неистражено наше једино упориште. Ја сам песник. Највише поуздања проналазим у неком нејасном светлуцању. Поезија долази из дубине која је неосветљена. Постоји, дакле, само то нејасно светлуцање. У поезији је једино поуздано оно што слутња докучи.

Ваша поезија је доста превођена?
Моје књиге песама стоје сасвим за себе. Оне су надидеолошке. Оне не кореспондирају са текућим идеолошким и политичким стратегијама, али осликавају један магијско-религијски став. Дуго сам у овој средини био прегласан. Било ми је тесно. Зато сам се отворио према новим срединама које нисам заситио својим књигама. То је резултирало рецепцијом моје поезије на другим језицима. Срећан сам што ми је дарована милост да пишем и што и вани имам читаоце који у мојим песмама налазе простор за себе. Лепо је живети овде, а бити превођен по значајним светским часописима и објављивати збирке песама на великим језицима. По мени, ако је истински вредна и ако је ваљано преведена, поезија једног песника требало би да као таква буде валоризована у једном ширем европском и светском контексту.

Шта је Ваш идеал у поезији?
Мој идеал је да у свом раду спојим и измирим словенску дионизијску фурију и германску посвећеност послу. Зато данас песме непрекидно дорађујем и преправљам, све док не осетим да су живе. То се чудо, дабоме, ретко догоди. Но, песма која је неизбежна, сама проговори. А мој идеал у поезији јесте поетски текст као магијско спиритуализовање живота. Песма која ће бити жива као куцање људског срца. Песма која ће се наставити у стварности као нешто живо. Песник у своју песму улаже читаву своју душевност, а песма му као ехо враћа оно што није ни слутио да постоји.

________________

Песник и ликовни критичар

Драган Јовановић Данилов рођен је у Пожеги 1960. године. Објавио је петнаест збирки песама, од којих су најзначајније „Кућа Бахове музике“, „Живи пергамент“, „Европа под снегом“ „Алкохоли са југа“, „Хомер предграђа“, „Гнездо над понором“, „Мемоари песка“ и „Моја тачна привиђења“, затим три романа од којих је највише успеха имао „Отац ледених брда“ и књигу есеја „Срце океана“. Данилов је заступљен у „Антологији српске поезије 20. века“, издатој у САД-у 2008. године, у преводу Чарлса Симића. Добитник је бројних награда: „Бранкове“, „Змајеве“, награде „Бранко Миљковић“, „Меша Селимовић“, „Оскар Давичо“, „Бранко Ћопић“, „Виталове“ награде „Златни сунцокрет“, две међународне књижевне награде и награда „Васко Попа“ за књигу „Моја тачна привиђења“. Аутор је више од две стотине текстова у ликовним каталозима, монографија о Васи Доловачком и Љубодрагу Јанковићу Јалету.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Vrlo posteno Danilov govori o mestu u knjizevnosti Ugricica. Ni u prvih 50.Iskreno i sjajno. Bas bi me interesovalo da je rekao nesto o (najvecoj zivoj srpskoj pesnikinji) Radmili Lazic. Moje misljenje o njoj je slicno Danilovom o Ugricicu.

  2. Ко данас чита поезију? Ретки и одани уметности. Не бројим у ту фелу уреднике књижевних часописа, упослене критичаре… То они чине ~по задатку~, и имају унапред спремљену лексичку и фразеолошку машинерију за свако песничко име, било да су му склони (као једном од својих), или не. А Данилов је песник који је остао у играоници речи, даље се није померио. Не зна магију изговореног, не размишља као песник, већ као докони потписник различитих споменара, било дамских, било моћника, прича, не пева песме. Но, није он једина превара српске књижевности у овом тренутку када су се сви описмењени осетили прозваним да причају и певају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *