Почетна / Колумне / Деприватизација у Смедереву

Деприватизација у Смедереву

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Повлачење „Ју-Ес-Стила“ из смедеревске железаре означио је и дефинитивни крах постпетооктобарског модела приватизације, и показао зашто је Србија остала дезиндустријализована привредна пустиња

 

И тако је влада Србије „купила“ од „Ју-Ес-Стила“ железару Смедерево за један долар. Можда би посленици који по улицама Београда краду сливнике и шахтове, ради продаје у старо гвожђе, били спремни да за Ју-Ес-Стил Сербија плате и сто пута више?
За дивно чудо, Влада се није претерано гласно хвалила оствареним пословним подвигом, иако је, пре неких осам-девет година, исту железару продала „Ју-Ес- Стилу“ за 23 милиона долара, плус 80 милиона долара које је америчка фирма морала да плати за отпремнину радницима који су били отпуштени. Продају је водио Немања Колесар, директно из Кабинета председника владе, уз подразумевајућу безрезервну подршку тадашњег министра приватизације А. Влаховића и директора „Агенције за приватизацију“ М. Цветковића. Није лоше сетити се ових имена, с обзиром на то да их нико не помиње данас, када се показало докле допиру домети стратешког партнерства, на које се ослонио модел приватизације из 2001. године.

МОДЕЛ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ    

[restrictedarea]

На иницијативу страних експерата и поменутих домаћих ликова, модел својинске трансформације (из 1997), који се највећим делом заснивао на бесплатној подели акција грађанима и запосленим радницима, замењен је (2001) новим моделом, који се ослонио на продају и „стратешко партнерство“. Уз послушничко климање главом бројних домаћих „експерата“ и уз жестоку подршку медија, министар Влаховић је, у том свом херојском периоду, затупљивао јавност тврдњама да ће вредност 15 процената сваке фирме, ако је у власништву компетентних стратешких партнера, вредети много више него 60 или 70 процената исте фирме у власништву домаћих акционара. Волео бих да чујем шта данас мисли о томе? Тужно је, међутим, што су ову будалаштину прихватили, као здраво за готово, чак и неки писмени економисти, а не само „експерти“ који се уздају једино у читање између редова (уместо по редовима) и усмене инструкције из Будимпеште, Брисела и Вашингтона.
Није трагедија само у томе што је нови модел приватизације доживео неславни крај, него и у томе што је после његове примене Србија остала дезиндустријализована привредна пустиња, која је свој „одрживи развој“ заснивала на увозу, задуживању у иностранству, расту потрошње и продаји домаћих ресурса. Додуше, домаћи евроатлантски барони су прошлог марта, са Копаоника (српског Давоса), поручили да је тај модел „исцрпео своје могућности“ (тешко је замислити виши ниво цинизма), па ће се у наредном периоду (тј. у 2011) привреда окренути производњи, извозу и јачању конкурентности. Али авај! Други талас светске кризе осујетио је ове намере, што је у главама нашег економског естаблишмента оснажило идеју да се још неколико година настави са старим „моделом“, а дуг повећа колико год је то могуће, док криза не прође и не станемо на своје ноге. А  после ћемо видети.

ИНДУСТРИЈСКА ПОЛИТИКА    
Добар део средстава, које су спретни министри (и други страначки посленици) „избоксовали“ од страних банака, власт је решила да искористи за стимулисање западних инвеститора, субвенционисање камата истих тих банака или за помоћ домаћим „привредницима“ (послушницима), углавном онима који су спремни да прихвате вазални однос према баронима и да финансирају њихове маркетиншке замисли и предизборне марифетлуке. Тако је „индустријска политика“ силно подстакла корупцију. Замислите само колико су „бизнисмени“ спремни да жртвују од добијених подстицаја (за камате, наднице или друге врсте привилегија из буџета), не би ли „подмазали“ надлежног у врху неке странке, који има одлучујућу реч у додели тих средстава? Или да „одобровоље“ и самог владара (или члана Кабинета), који их, с времена на време, и сам упозорава на овакву врсту обавеза?
У привреди са широким репертоаром арбитрарних државних „подстицаја“ (и забрана) природно је да подмићивање постане важна активност. Цена „одговарајућег контакта“, у таквој ситуацији, много је виша од цене сваке научне, пословне или технолошке студије. Срећа да су наши политичари екстремно поштени и неподмитљиви (то сви знамо), па себи могу да дозволе стварање привредног амбијента који је за корумпирање идеалан. Иначе… Хм!

ОХРАБРЕНИ „ФИАТ“    
„Индустријска политика“, која се спроводи у склопу „економије деструкције“, морала је да обесхрабри сваког инвеститора који жели да сопственим средствима, без подршке из страначких клубова, предузме неки привредни подухват. Па реците и сами, како би тај несрећни инвеститор могао да конкурише фирмама под заштитом српских барона? Никако!
Мора се, ипак, признати да је баш таква „индустријска политика“ охрабрила  торински „Фијат“ да буде „доведен“ у Крагујевац, обећа (2007. године) производњу од 300, 500 и 700 хиљада аутомобила у наредном периоду, а заузврат прихвати вредне поклоне српских пореских обвезника. Тешко ми је, ипак да поверујем да би „Ју-Ес-Стил“ залупио за собом врата у Смедереву, ако му је познато, као и свима нама, да ће се ускоро у Србији производити на стотине хиљада аутомобила годишње. Или у Питсбургу знају о тој „перспективи“ нешто што ми још не знамо?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *