Почетна / Култура / Дела (без) побуне и револта

Дела (без) побуне и револта

Пише Рашко В. Јовановић

После „Живота у тесним ципелама“ Душана Ковачевића и „Радничке хронике“ Петра Михајловића на нашим сценама све су присутније драме о суморној животној  свакодневици друштвене транзиције, односно повратка у капитализам, али ти текстови су лишени оштријег социјалнога протеста, док представе као да се увијају у целофан различитих боја не би ли се улепшао приказ

 

Пишући прошле године о представама приказаним на „56. Стеријином позорју“ („Печат“ бр. 169, 13. мај 2011. године), посебно о оним социјалне тематике као што су „Живот у тесним ципелама“ Душана Ковачевића (дело које је писац жанровски одредио као „порнографију живота и смрти“) и драма „Радничка хроника“ Петра Михајловића (текст који је на конкурсу „Стеријиног позорја“ 2009. године за оригиналну драму добио прву награду), изразили смо уверење да има и да ће бити све више драмских дела тзв. „социјалне литературе“. И нисмо се преварили: наша тешка и опора животна стварност, која није прожета само многим противречностима, већ се претворила у отворену пљачку приликом спровођења приватизације друштвених предузећа, незадрживо и неповратно, истина са закашњењем, банула је на домаћу позоришну сцену, заокупивши пажњу оцењивачких комисија и жирија на неколико конкурса за драмске текстове.

КАКО РОКФЕЛЕР ШТИТИ РАДНИКЕ

[restrictedarea]

Тако је на конкурсу фонда „Хартефакт“, независне регионалне фондације, како се ова институција представља, за најбољи друштвено ангажовани савремени текст у 2010. години награђена драма „Радници умиру певајући“ младе ауторке Олге Димитријевић, која је радњу сместила у амбијент фабрике у којој радници штрајкују глађу и, упркос томе, ништа не успевају у свом протесту. Требало би навести и део образложења жирија којем је председавала Биљана Србљановић: „Овај целовечерњи експресионистички социјално ангажовани мјузикл, написан у кључу Брехтовог театарског израза, на уметнички, филозофски и социјално свестан начин обрађује изузетно актуелну и болну тему страдања најугроженије друштвене класе у суровом процесу неодговорне транзиције. Комад је јасно друштвено позициониран, али никако дневно политички обојен и опредељен, већ заузима један узвишени филозофски поглед на свет, редак у својој одговорности и племенит у свом уметничком изразу“.
Сценског упризорења овог дела прихватио се „Битеф театар“ и режију поверио Анђелки Николић, која је својевремено у „Атељеу 212“ поставила сценски плакат „Да нам живи, живи рад“. Саму реализацију, како је изјавио Андреј Носов, представник фонда „Хартефакт“, иначе продуцент представе, нису помогли државни фондови, па су трошкове покрили донатори из Европе и Америке, поред осталих и фондација „Рокфелер“. Поред тога, он је рекао да ова представа позива на солидарност и изразио наду да ће њена тема покренути дискусију за округлим столовима и у медијима.
Редитељка Анђелка Николић исправно је уочила да у делу нема оптимизма, јер нема никаквих разлога за то, те због тога у представи има израза беса као и жеље за радикалном акцијом. Међутим, невоља је у томе што се у овом спектаклу, у којем се  приказује радничка несрећа, с тим што се у читаву причу уплиће и љубавни заплет, револт радника једва назире и што се неспоразум са новим власником предузећа, у којем посредује и функционер из општине (свакако припадник најмоћније странке владајуће коалиције), на крају, пошто је једна радница умрла у току штрајка, све амортизује када новопечени послодавац, у знак саучешћа, пружи руку вођи штрајка! Да ли би тај гест требало да отвори перспективу неке будуће сарадње?
Један специфичан потез редитељке допринео је да само извођење изгуби подоста од оштрине протеста и израза револта и бунта. Наиме, читава представа – текст, песме и игре – изводе се на плејбек. И поред тога што глумци углавном добро маркирају говор, певање и покрет, и упркос одличном снимку, а исто тако и скоро савршеној репродукцији звука, местимице је било извесних раскорака (нарочито приликом певања групе), те смо каткад имали утисак као да посматрамо позориште лутака! Није ни чудо: снимљени гласови, особито у дијалошким и групним сценама, делују другачије од живог извођења ма колико била добра синхронизација! Како је представа била претежно постављена углавном са благо наглашеним мизансценским кретањима, те је деловала као некакав сценски ораторијум, можемо тек делимично говорити о реализованим глумачким креацијама.
Сценографска и костимографска решења Маје Мирковић била су потпуно у складу са ораторијумским начином примењеним у представи. Музику, која не доминира представом, приредио је Драшко Аџић, дискретно се ослонивши на традиционалне фолклорне идиоме, док је Далија Аћин кореографски решила плесне призоре. Све то, како нам се учинило, знатно је ублажило оштрину протеста штрајка глађу, а од неке филозофије, вероватно засноване на хуманистичким премисама, нисмо ништа чули, ни видели, док је сам социјални ангажман, будући да је закључен помирењем са власником, нејасно окончан чак и уз претпоставку делимичног остварења циљева радничке побуне. Зато ова представа, која није ништа друго до мјузикл тако рећи без музике, делује као извођење поучног и „помирителног“ драмског штива без јасне тенденције социјалног ангажмана. Гледали смо представу увијену у целофан плејбека, која је више забављала но што је наводила на размишљање и негодовање. Редитељка Анђелка Николић као да је поновила властити поступак примењен при режији представе „Да нам живи, живи рад“, када је стала на пола пута и одустала од жешћег сатиричног замаха.

У СВЕТУ МАТРИЈАРХАТА
Сасвим је другачији случај премијерно приказане драме Радмиле Смиљанић „Бунар“, изведене у режији Егона Савина на сцени „Култ“ установе културе „Вук Караџић“, у продукцији радионице „Интеграције“ и фонда „Круг“ у Београду. Иако донекле подсећа на међуратне српске социјалне драме, поглавито на комад „Вода са планине“ Радомира-Раше Плаовића и Милана Ђоковића, драма Радмиле Смиљанић презентује слику из живота једног малог места у Босни кроз приказ живота у једној породици, али и односа према понуди да се изгради водовод, што већина становника не прихвата јер не жели да се одрекне својих бунара. Та понуда поделиће и разорити породицу  којом суверено влада остарела Мајка, која је против водовода, баш као што је и незадовољна што јој је син јединац, Милош, у кућу довео снаху Јасмину, иноверку, у овом случају – муслиманку. Драма је вешто написана и изазива асоцијације на најбоља сценска дела сеоске тематике у књижевности нашег реализма. На известан начин, по начину обраде проблематике сеоскога живота изазива асоцијације на позоришни комад „Одумирање“ Душана Спасојевића, који се са успехом приказује у „Атељеу 212“, такође у режији Егона Савина.
У оквиру  савршено јасног и децентног редитељског поступка Егона Савина драма „Бунар“ Радмиле Смиљанић оживела је првенствено у изразито камерном оквиру – изврсна сценографија Дарка Недељковића – као слика односа у породици који се регулишу строго према правилима неприкосновеног матријархата. Иако млади Милош схвата предности увођења водовода, рачунајући и на материјалне користи ако уступи бунар и простор на којем се налази, то му не допушта мајка. Генерацијски јаз је увећан и чињеницом да је Јасмина нероткиња, због чега Мајка, уз посредство сеоскога Врача,  сину подмеће распуштеницу Смиљу, за коју зна да је већ трудна. С друге стране, Јасмина није задовољна животом на селу и жели да оде у Сарајево, тако да наговара Милоша да пођу заједно. Не постигавши то, одлази сама, а Милош хицем из револвера извршава самоубиство.
Глумци су се са очигледном вољом прихватили решавања додељених сценских задатака. У томе је свакако предњачила Радмила Живковић, која је улогу Мајке креирала, слободно можемо рећи, на художествен начин! Било је у њеној глуми, напоредо са подозривошћу према свему што се догађа у кући, дискретних израза неприхватања снахе Јасмине, јасног ауторитативног става најстарије особе у породици, која осим поштовања изискује, нарочито од сина, безусловно усвајање својих ставова заснованих на придржавању традиционалних назора у свакодневном животу. Једна врхунска глумачка креација, која је сјајном мимиком, гестикулацијом и кретњама, заправо свеукупним држањем и понашањем, одавала читаво биће остареле жене, храбре и сујеверне у исти мах, енергичне и до краја привржене властитим жељама да јој син стекне наследника и продужи породичну лозу. Мариана Аранђеловић успела је да улогу Јасмине оствари са дискретном одбојношћу према околини, али довољно енергично у изразу својих жеља и прохтева. Јово Максић као Милош, разапет између мајке и супруге, умео је да глумачки пластично  дочара унутрашње немире и незадовољства због читаве ситуације у којој се нашао. Рекли бисмо, Максић је начинио сценски подвиг у трагању и изналажењу равнотеже у условима љубави и неразумевања што су га перманентно  окруживали. Новак Билбија као Врач на живописан начин оживео је једну карактеристичну сеоску фигуру. Ивана Шћепановић у улози Смиље класичним средствима, каткад пренаглашеним, представила је лик жене лакших врлина.

ПРИВИД ХУМАНИЗМА
Две београдске премијере које смо приказали парадигма су данашње репертоарске ситуације. Наиме, добро је што су на домаћу сцену допрли актуелни социјални проблеми у граду и на селу. Како је та тематика донедавно прилично запостављана, може се очекивати да ће представе наше нове социјалне драме брзо заокупити пажњу већег дела позоришне публике. Само се по себи разуме да ће од приступа темама и проблемима наше невеселе животне свакидашњице, затим од начина њихове драмске обраде, као и самих сценских извођења, зависити рецепција дела социјалне тематике у нашем позоришту. Једно је извесно: у стваралачким приступима тој проблематици не смеју се извитоперавати и мењати животне чињенице, било у смислу улепшавања или заташкавања непријатних истина, било супротно, у смислу њиховог још црњега приказивања.
Управо две представе које смо приказали илуструју два принципа, односно два приступа тој сложеној проблематици. Сматрамо да извођење комада „Радници умиру певајући“ не може, чак и ако прихватимо условности и својства лаког и забавног театра својствене мјузиклу, прихватити као погодан драматуршки и сценски модус обраде ове тематике. Но, далеко смо од истицања било каквих образаца и правила – желимо да укажемо како приказивање савремене социјалне тематике обавезује на објективност, али подразумева и одређен ангажман, без обзира на то да ли су у питању озбиљна драма или кабаретски приказ.
Разлоге изостанка таквог ангажмана видимо, пре свега, у настојањима продуцената – то су различите фондације које се финансирају из страних извора и желе да промовисањем политике мира и толеранције припомогну процесу приватизације и учине га атрактивним и привлачним потенцијалним купцима некадашње друштвене имовине. Само се по себи разуме да од таквих продуцената не можемо очекивати приказивање репертоара социјалног протеста, а још мање пропагирање било каквог ширег социјалнога бунта. Иако не беже од социјалних тема, они свакако нису заинтересовани за интересе радника. Ако такву заинтересованост и исказују – то је само привид зарад стварања утиска о хуманизму који би требало да карактерише нови (стари) поредак који се уводи. Симптоматично је да се водећа београдска позоришта ретко или никако прихватају приказивања савремених драмских дела социјалне тематике.

__________________

Београд не жели „Радничку хронику“

Нашој савременој ситуацији је најприкладнији приступ који је применио Петар Михајловић у делу „Радничка хроника“, које је у својој адаптацији режирала Ана Ђорђевић у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци. Пошто је представа – истина ван конкуренције! – приказана и на прошлогодишњем „Стеријином позорју“, а уз то је и награђена на конкурсу „Стеријиног позорја“ за текст, било је очекивано да допре и на неку сцену у Београду или у Србији. То се, међутим, није догодило.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *