Почетна / Спорт / Да ли поштујемо шампионе?

Да ли поштујемо шампионе?

Пише Дејан Булајић

Постоји ли област у којој су наши ствараоци дали већи допринос афирмацији Србије, него што су то учинили спортисти? Не. А опет нико у минулих неколико деценија није трпео у Србији веће критике од њих. У земљи коју су черечили умни и безумни, нико није наилазио на сложнију осуду од њих…

 

Спортисти су најлепша епизода општедруштвеног ријалити програма који предуго у Србији траје. Као својеврсни алхемичари једини су у стању да остваре немогуће – претерано ружну стварност учинити не само подношљивом, већ на моменте несумњиво лепом. Они имају дар да се играју са законима физике и спортске логике, а да снази и упорности дају скоро епске димензије. Такви су када побеђују и те су победе лична прича сваког од нас, јер ни са чим се није тако лако поистоветити као са победама по нашој мери, које оствари неко други. Када губе, то је поново прича о нама самима, о нашим слабостима које бисмо радо поцепали као стару кошуљу, а које самом себи најтеже праштамо.
Како онда задржати смисленост, а не поставити питање, да ли је ико у последњих неколико деценија више учинио за ову земљу од спортиста? Постоји ли област у којој су наши ствараоци дали већи допринос афирмацији Србије, него што су то учинили спортисти? Одговор је лако дати. Одмах потом следи ново питање: Да ли је ико у минулих неколико деценија трпео у Србији веће критике од спортиста? У земљи коју су черечили умни и безумни, нико није наилазио на сложнију осуду од њих. Или можда мислите да грешимо? Да ли је потребно да вас у то име подсетимо на вишегодишње оркестарско завијање за фудбалерима или на прошлогодишње ламентирање над неуспехом кошаркаша? То је тек део приче са велике сцене. Никада се јавности тако сложно не сугерише осуда као када су у питању спортски подбачаји. Да ли је то реална потреба или можда прилика да се ионако незадовољној јавности баци прашина у очи?

СПОРТ И СОРОШ

[restrictedarea]

Можда су они сами због тога криви, јер су без опирања прихватили давно наметнути манир да ћуте о ономе о чему неки други прегласно говоре. То су најчешће све друштвене теме мимо спорта, за чију је анализу задужен један исти слој људи, међу којима нема спортиста. Због чега? Да ли је у питању недостатак свести о сопственом идентитету, мањак интелектуалних и менталних капацитета, или можда морала? Или је заправо у питању то што би њихов став великом делу јавности много више значио, од става оних који имају тапију на јавну критику.
Задржимо се само на фудбалерима, репрезентативном узорку српског промашаја. Колико ћемо бити далеко од истине ако кажемо да је најнекориснији српски фудбалер учинио мање штете својој земљи од многих других „урбаних ликова“ са педигреом квазиинтелектуалне елите, који име, презиме и сталну кризу идентитета потврђују учесталим порицањем сопственог народа.
Међутим, према давно исцртаном профилу, фудбалер је онај који много зарађује, претерано је популаран, помало себичан и најчешће не нарочито паметан. Као такав, не би требало јавно да се истиче, осим на терену и евентуално у неком од ноћних клубова. Идеална представа, која је као и све идеално, прилично варљива. О томе колико се залажу на терену може се говорити, а о томе колико зарађују већ не, јер их неко други плаћа, а не било ко у овој земљи. При том, не ни било ко у иностранству. Наиме, ни најгори фудбалери не потписују уговоре са Сорошевом или неком другом сличном фондацијом, веома заинтересованом да за „скроман“ хонорар неко у Србији доследно спроводи њихову мисао и њихово дело.
Неко ће питати зар је то уопште посао спортисте? Наравно да није, када већ постоји толико других који су том изазову више него дорасли међу писцима, глумцима, режисерима, којекаквим аналитичарима, новинарима, а о политичарима да и не говоримо. Много њих то може и нико им не замера, нити их сложно критикује, али не и спортисти. Приликом потписивања уговора, од њих се не тражи да напишу неколико књига у неколико година, у којима ће морати да свој народ представе као својеврсну историјску карикатуру и душевну наказу. Томе уосталом нису ни дорасли, попут неких других који тај таленат имају у изобиљу.
Спортисти немају потребу да се пред светом доказују позоришним комадима у којима се срећа и жалост међ Србима извргавају руглу или да за вољу савременог кинематографског календара време у Србији мере од године нулте. Није то њихов посао, за то су одабрани бољи и вештији од њих. Приликом стављања парафа на скуп уговор, тамо у свету, њима нико није нудио да на већ написане књиге ставе своје име. У тим књигама се не пише лепо о Србима, јер кривотворе скору историју, али зато су хонорари велики, обезбеђене промоције у Бечу, Будимпешти и Берлину, а биће преведене и на неколико светских језика. Куд би неко тако нешто нудио спортистима, када у Србији већ има толико лојалних зналаца актуелне друштвене стварности, спремних на све облике глобалне сарадње. У том великом свету, у којем све подсећа на славу и гламур, њима нико није наменио улогу у неком затупастом филму, који језиво блати Србе, да би своје име додали на одјави, уз нека светски позната лица. Неће то њима, јер има довољно глумаца за такав посао, пристојно утемељених у уметничким слободама. Нико од њих се због великог новца не осећа обавезним да Србима разбија представе о традицији, култури, историји, јер неко се други, владин или невладин, добро осећа у тој кожи. Исто тако, они нису преузели обавезу да Србима намећу осећање кривице и мање вредности, да их оптужују због ксенофобије, заосталости и традиционалних предрасуда. За те су се улоге изборили неки важнији, њих нису ни питали, а и да јесу, не би то учинили.

ТУЂЕ СРЦЕ
Свако време, као лутријски бубањ, нуди многе могућности и на крају свако се избори за оно чему је дорастао. Уверен сам да највећи број спортиста, колико год да су у каријери остварили или пропустили, никада неће зажалити што нису били у некој од претходно поменутих улога. Препустили су то „важнијим и бољим“ од себе. Онима којима на крају чак  добро дођу спортски неуспеси, да би скренули пажњу са себе и гневљивој јавности бацили пред ноге крупан комад за глодање. Уосталом, јавна је тајна да би многи од њих, као укусан оброк залили добрим пићем многе њихове поразе. Такви и не крију да им спортски тријумфи сметају због, како кажу претеране српске орнаментике. Дакле, за кога су резервисане најгласније оптужбе да се недовољно бори за свој народ и земљу?
Постоје људи од којих се с правом очекује да домовини подаре богате плодове свог талента. Они би требало да то чине са поносом, у којој год области да се доказују, јер нема веће части него подарити свој труд на корист својој земљи. Нажалост, превише је оних чији би највећи допринос био тај да су што неприметнији, јер када год изађу на видело донесу велику штету. Лишени осећања стида и стварне припадности свом народу, убеђени да чине космополитско дело ослобођено локалпатриотских оквира, они стасавају у убоге јавне карикатуре без икаквог општег идентитета.
Спортисти нису такви! Чак и када их проглашавају неуспешним, равнодушним и размаженим, када им на насловним странама уз сочне афере прилепе цифре са много нула и понеку силиконску лепотицу, они нису штеточине, као они којима се дарују неупоредиве интелектуалне и друштвене квалификације, а да се од њих не тражи никаква одговорност.
Спортисти су само људи који често не могу да испуне нашу насушну жељу, да у поштеној борби буду бољи од других. Кажем у поштеној, јер смо све непоштене изгубили и скупо платили. А спорт, чини нам се још има у себи поштења. Зато много тугујемо када губимо, а силно славимо када побеђујемо, јер није мала ствар времену које се руга достојанству, отети право на част.
За крај, поново о шампионима. Они су заиста наш сусрет са нама самима, са свим оним што желимо у себи, а никада то остварили нисмо. Под условом да смо искрени. Они који то нису сачекаће да прво велики свет призна наше шампионе за врхунске асове, да би то урадили и сами. Тек тада, када погледају туђим очима и поверују туђем срцу.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. kako je Novak postao Tadicev pulen i rezimska sportska zvezda – jedno vreme je u tom kolu igrala i Ana Ivanovic- tako i moje postovanje prema njemu nestade…jos ako je istina ono sto rece Drceun pre neko vece na BN televiziji da se Novak utalio sa Tadicem i gradi sa svojim sponozorom neku fanriku u Srbiji …




    0



    0
  2. Gospodine Vucelicu,
    Bio bi red da Vi nesto napisete o RUKOMETU. Date komentar, vidjenje, ocenite stanje, date predloge, iznesete ocene i razmisljanja o ljudima i stvarima. Da li je ova srebrna medalja dovoljno pokrice za „unutrasnje stanje“? Da li ste bili u Areni i da li vas je ko zvao iz RSS?




    0



    0
  3. Василим

    Не знам ,али чини ми се да отац нашег легендарног Новака игра игру!

    Новак је фантастичан тенисе , промотер Србије, … не знам да ли је било добро баш сад да прихвати то знамење, које се даје очигледно предизбрне сврхе, још кад видим коме је дато Сретењско одликовање , мука ми је!

    Па кд видим оног каријеристу, напрасног тенисера фол-министра Јеремића…

    ?




    0



    0
  4. Najveći sportaš svih vremena u Srbiji i svijetu je Novak Đoković,i sa njim se treba do ponosimo,pa i predsjednik Boris Tadić.No,ako je predsjednik Tadić prišao Noletu kao što je prišao vojsci Srbije i Crne Gore,onda je to za veliko razmišljanje.Iskreno mislim da predsjednik Tadić/sada u ostavci/ne misli dobro Srbiji,a Novak Đoković neka razmisli sa kime se druži i od koga prima „nesebična“priznanja.




    0



    0
  5. Postujem sampione ali ne postujem da neko ko ne placa porez svojoj drzavi dobije visoka odlikovanja i titulu velikog patriote…hvala.
    Federe placa porez svojoj drzavi…kao i Nadal…




    0



    0
  6. Da..Postoje oblasti u kojoj su srpski umetnici dali doprinos srpskoj sto umetnosti sto koje cemu a po najbolje umiranju za slobodu..Na zalost,danas se Serbi primaju na jeftinu zabavu kao i vecina sveta tako da sve manje- vise pada u zaborav.Medjutim postoje novi trendovi…Zemlje u regionu koje su objektivno Srbi stvarali danas postaju veci narodi od naroda koji su ih stvarali..Mislim da je to opet nasa greska i da Srbi hronicno lose procenju situacije i sta vise se ABNORMALNO ponasaju prema svojoj kulturi i istrojskoj bastini!




    0



    0
  7. Не поштујемо ми ништа,да само видите како Швајцарци уздижу своје било тко да је,уздижу у небеса ,ваде све могућности за спас сваког свог човјека било гдје да је или у било каквој ситуацији и било гдје у свијету,не дозвољавају да им ико пропадне ,дипломатија ради одмах и без резерве и питање цијене ! А како се ми односимо тј наша диплпматија и држава ?мислим да није потребно ,добар примјер су само наше патриоте у Хаагу и туђим затворима како се према њима односимо ,како то радимо види то и запад па с стога тако и према нама понаша с презиром и с висине као да нисмо ни народ а ни држава!!! А наши шампиони свака им част само усамљени су нажалост!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *