Почетна / Документи / Да ли је владика Николај био мрзитељ Јевреја?

Да ли је владика Николај био мрзитељ Јевреја?

Пише Владимир Димитријевић

Николај је ризикујући свој живот спасао две Јеврејке! Очито: Николај није био никакав расиста који мрзи Јевреје. У конкретном животу био је спреман да то и докаже. У интелектуалном, богословском сазирању ствари, он је био хришћански пророк који је волећи све људе и народе као кључни критеријум имао однос свих према Христу, алфи и омеги историје

 

Кад год се поведе прича о светом Николају (Велимировићу), епископу охридском и жичком, Хитлеровом утамниченику (прво у Љубостињи, па у Војловици, па у Дахау; остао је под немачком стражом до краја рата), појави се неко ко га због оштрих речи на рачун антихришћанске природе талмудског јудаизма, исписаних у књизи „Речи српском народу кроз тамнички прозор“, оптужи да је био мрзитељ јеврејског народа. А о чему је заиста реч?

БЕЛА ДЕМОНИЈА
Књига „Кроз тамнички прозор“ настала је у данима Николајевог заточеништва под немачком стражом (дакле, не само у логору „Дахау“). Запањен ужасима Другог светског рата, који је пророчки описао у својој књизи „Рат и Библија“ крајем двадесетих година 20. века, Николај Велимировић је решио да се позабави узроцима због којих је Европа постала „Бела демонија“ и кренула у страшни истребљивачки поход који је, између осталих народа, однео преко 20 милиона Руса и 1,5 милиона Срба. Наравно, као православни богослов и боговидац, који је свој поглед на свет градио на Еванђељу, Николај јасно и гласно каже: Европа је постала чудовишна јер се одрекла Христа, бога љубави, у чије име је некад била крштена. „Речи српском народу“ су изучавање коренова антихришћанства: пре свега папизма (папа је себе прогласио намесником Христовим на земљи и подигао ломаче у име распетога), протестантизма (сваки протестант постаје микропапа и Европа коначно губи своју хришћанску целовитост), а затим просветитељског рационализма, који од волтеровског циничног деизма води комунистичком безбожју и ничеанском антихришћанском бесу. По Николају – 18. век је био борба против Цркве, 19. столеће – борба против Бога, а 20. век – савез са Сатаном. Одатле сви ужаси, до тада невиђеног рата. Целом овом процесу допринели су, по Николају, и припадници талмудског јудаизма, за које је Христос био „лажни пророк“ и „син блуднице“, а хришћани непријатељи, против којих би се, између осталог и антихришћанском пропагандом, требало борити. (Зато, кад год се говори о антијудаизму хришћанства, не би требало заборавити ни антихришћанство постновозаветног јудаизма). Дакле, у „Речима српском народу“ Николајев пророчки оштар глас грми против свих који су у „Белој демонији“ напустили Христов пут: од папе до Ничеа, а јудаизам је критикован као једна од парадигми антихришћанства. Пошто је та књига (коју Николај није објавио за живота) пре свега усмерена ка Србима, Николај их оштро упозорава и каже да морају да бирају: богоодступничка Европа је на једној, а Христос на другој страни (зар и данас то питање није јасно: или ЕУ у распаду духовном, моралном и материјалном, или Косово и Метохија, као средиште нашег хришћанског идентитета?)

[restrictedarea]

Ако је оштре речи упутио на рачун обезбожене Европе, и оних који су је обезбожили, није ништа мање ударио и по Србима, који су глуматајући ЕУропејце изгубили себе. Зато он Србима, баш у овој књизи, поручује да су се у слободи предратне Југославије толико разуларили да су изгубили свој народни хришћански лик: „Пет стотина година Бог вас је бацао у огањ и стављао на свој наковањ, да би варнице из тебе излетеле по целоме свету, и на крају крајева , чим ти је Господ дао ослобођење, које си ти схватио као одуларење, ти си се показао као сирово гвожђе, а не челик. Да ли се стидиш? Да је Бог пола хиљаде година дресирао дивље звери, зар се не би показале боље од тебе?“

ДИВЉЕ ЗВЕРИ
Године 2001, 17. октобра, у СА Синод СПЦ-а стигло је писмо Еле Трифуновић, рођене Нојхаус, која, између осталог, каже: „Мени је 73 године и једини сам преживели члан породице Нојхаус. Мој отац Александар Нојхаус, по занимању доктор стоматологије, живео је пре рата у Трстенику. Он је био велики пријатељ и побратим са владиком доктором Николајем Велимировићем. Кад је избио рат, после краћег времена, Владика је оцу наредио да бежи и спасава живот, а нас као његову породицу – моју мајку Маргиту и мене његову ћерку Елу – је збринуо тако што је рескирао и сопствени живот. Спасао нас је тако што је мајку обукао у монашку одору, а мене стрпао у џак. Мајка и он су сели у фијакер, а мене је ставио испод ногу, и намирнице преко џака, односно мене, да би било што мање сумњиво. Прошли смо кроз немачки обруч окупираног града и том приликом преживели велики страх и стрес све док нисмо стигли у манастир Љубостињу. Ту нас је владика предао игуманији по имену Варвара (…) У манастиру Љубостињи остали смо 18 месеци; у то време владика је набавио фалсификоване личне документе за моју мајку под именом Мара Јовановић, а за мене под именом Јелена Јовановић“. Дакле, Николај је ризикујући свој живот спасао две Јеврејке! И сам под немачком стражом пружио је руку помоћи потребитима. Очито: Николај није био никакав расиста који мрзи Јевреје. У конкретном животу, био је спреман да то и докаже. У интелектуалном, богословском сазирању ствари, он је био хришћански пророк који је волећи све људе и народе као кључни критеријум имао однос свих према Христу, алфи и омеги историје.
Један велики пријатељ нашег народа (а пре свега пријатељ историјске истине и правде), господин Јаша Алмули, аутор књига „Живи и мртви“ и „Јевреји и Срби у Јасеновцу“, у свом тексту „Да ли су сви Јевреји криви?“ („Печат“, 203/2012) „спотакао“ се, као и неки пре њега, о оштре Николајеве речи из дела писаног под стражом, у доба једног ужасног, свеопштег покоља, у којем је Европа коначно показала да је одступила од Христа, бога љубави. И као што је у свом, одговорно писаном тексту показао да посматрање свих Јевреја као србофоба не само да је нетачно, него и крајње глупо, тако се исто надамо да речи Николајеве, засноване на религиозно-метафизичким увидима (због којих је Николај свој народ који је напустио хришћанске завете упоредио са „дивљим зверима“: не из мржње, већ из бола родитељске љубави), неће пореметити његов дубок и искрен поглед у историју српско-јеврејских односа.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. свака част на тексту




    1



    0
  2. PRAVO PITANJE JE DA LI JE NAROD IZRAILJA IZ SVETOG PISMA I SVETE ZEMLJE ISTI OVAJ NAROD KOJI SEBE NAZIVA JEVREJIMA, KO ODGOVORI TACNO NA PITANJE GORE POMENUTI NASLOV I PITANJE POSTAJU BESMISLENI.
    ALI KO IZGUBI ZNANJE – KAO STO JE TO SLUCAJ U SRBA- SA NJIM SE IGRAJU KAO MACKA SA MISEM




    4



    0
  3. Pobednici pisu istoriju!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *