Црногорска спрдачина

Пише Александар Дунђерин

Размишљања Ранка Кривокапића, председника Парламента Црне Горе о (српској) историји, (српској) култури, (српској) књижевној уметности и (српској) политици

Државна функција неретко нагна њене носиоце да искажу „пуноту“ свог образовања и, сходно томе, суверено владање општом културом. Чини се да је баш то, неко унутрашње морање, потреба да се представи српској јавности не само као председник Парламента Црне Горе, него и као врсан познавалац историје (књижевности),  обузела Ранка Кривокапића, лидера тамошњег СДП-а, када је 5. фебруара 2012. године давао интервју за недељно издање новосадског „Дневника“. Но, како то понекад бива, и сама тема овог разговора („случај Николаидис-Угричић“), а посебно начин на који јој је приступио, те аргументи које је изложио, осведочили су га као човека који уопште не познаје историју, културу, књижевност, уметност… али и као политичара „малог формата“.

ШТА ЈЕ ТО МЕТАФОРА?
У већем делу поменутог интервјуа Кривокапић је образлагао због чега сматра да је „случај Николаидис-Угричић“ (о којем је „Печат“ исцрпно писао у претходна два броја) „пример како се по методу кардинала Ришељеа… води обрачун са слободом стваралаштва и мисли“. Цитирајући девизу кардинала („Дајте ми било коју реченицу из било које књиге и послаћу аутора на вешала“) – иначе у овом случају крајње непримерену (нико у Србији није ни захтевао било какву санкцију за Николаидиса као „писца“; иако је можда и требало) – Кривокапић је устврдио како „не може да верује“ да се једна „метафора на тему класне свести“ доживљава као претња било коме, а поготово не као „терористичка претња“. Новинару „Дневника“ (Мирославу Стајићу), нажалост, „промакло“ је да свом саговорнику постави питање да ли уопште зна шта је метафора. А такво питање било би сасвим на месту, будући да анализа стила спорног текста Андреја Николаидиса доводи до закључка како „Шминкање политичког монструма“ не садржи готово ниједно стилско изражајно средство пренесеног значења, као што и структурна анализа Николаидисовог прилога упућује на закључак да није у питању врста уметничког дела (сатира рецимо), него тенденциозни политички памфлет о актуелним дневно-политичким дешавањима, упакован, у најбољем случају, у форму идеологизованог есеја.
Од председника скупштине једне државе не очекује се, наравно, да познаје теорију књижевности (мада би до горепоменутих закључака вероватно дошао сваки средњошколац који има макар тројку из предмета Српска књижевност и језик), али да буде упућен у то како изјаве и текстови његовог саветника, макар и у форми „филозофских медитација“, имају одговарајућу тежину и излазе из оквира индивидуалних слобода, нека је врста обавезе.
Но, Кривокапић ни ту не види проблем, те лаконски одговара како је „Андреј Никоалидис један од најбољих књижевника млађе генерације, па тек онда мој саветник“.
Две несувислости, и то у само једној реченици.
Кривокапић је, први гаф, заборавио (ако није у питању грешка новинара или уредника „Дневника“) да дода „у Црној Гори“. Односно, још прецизније, међу писцима који су прихватили да пишу црногорским језиком, и да се изјасне као црногорски ствараоци. Отуда многи писци млађе и средње генерације, који живе у Црној Гори, а изјашњавају се као српски писци (и пишу српским језиком), тај епитет никада ни неће чути од Ранка Кривокапића, будући да они за њега ни не постоје, иако су држављани земље у којој је он председник Парламента. Другим речима, у једној малој држави, по броју становника величине Новог Сада, у којој не постоји квалитетна књижевна конкуренција, а уз то већина преосталих писаца не жели да њихов књижевни опус буде уврштен у корпус црногорске књижевности – веома је лако постати „најбољи књижевник млађе генерације“. По кључу БХС(ЦГ) литерарне секте, таквом писцу (као једином црногорском), понекад следују и регионалне књижевне награде, поготово ако је одан баштиник идеје „политичке коректности“ (која се на Балкану често своди и на пароле типа „Смрт Републици Српској“).
Но, друга несувислост одала је Кривокапићево фрапантно непознавање историје српске књижевности, па и дипломатије. Бранећи Николаидиса с образложењем да он „текст није ни писао, ни потписао у својству саветника“, председник Скупштине Црне Горе је устврдио: „Замислите када би по истом моделу Ива Андрића третирали као писца под теретом амбасадорске функције у Трећем Рајху“. Најпре, Андрића, док је обављао функцију амбасадора у Берлину, једино и можемо да посматрамо као човека оптерећеног дипломатским активностима, а не као књижевника. Затим, стављање Андрића у контекст скандала који је направио Николаидис, наводи на закључак да је и наш нобеловац за време службовања у Немачкој правио слична непочинства. А то је нетачно. Осим уколико Кривокапић не сматра да су и депеше Ива Андрића – у којима, непосредно пред избијање Другог светског рата, упозорио српске власти да је приступање Југославије Тројном пакту веома штетно – израз „говора мржње“. И, коначно, стављати у било којем контексту у исту раван једног од највећих српских књижевника свих времена и једног анонимног пискарала који до сада није ништа значајно створио, може само онај ко жели да се спрда и са (српском) традицијом, и са (српском) културом и са (српском) књижевности.

НАДОБУДНИ КЛИНЦИ У ПОДГОРИЦИ
Но, Кривокапић се у поменутом интервјуу прилично недолично мешао и у унутрашње ствари њему суседне државе. Истичући како му је „тешко због судбине која је задесила господина Сретена Угричића“, председник Парламента Црне Горе скренуо је пажњу властима у Београду на песника Хајнриха Хајнеа и његово размишљање о „спаљивању књига“, наглашавајући да „тамо где сад протерују писце, ускоро ће протеривати многе друге“. И још додао како је смена  Угричића са места директора „Народне библиотеке Србије“ „још један од обрачуна са покојним Зораном Ђинђићем“.
Ко то протерује Сретена Угричића и његове саборце окупљене око „Форума писаца“? Угричић, мало позната информација, објављује своје књиге у најкомерцијалнијој издавачкој кући у Србији („Лагуна“), у едицији коју уређује његов истомишљеник Игор Маројевић. Уосталом, откуда Кривокапићу смелост да на тако површан начин тумачи људска права и слободе у Србији, и да брани Сретена Угричића који ни на који начин није угрожен (и то само зато што је онај ко га је поставио на директорску функцију у „Народној библиотеци Србије“ после једанаест година пожелео да га смени)? Па управо су разни Угричићи требало да постану мејнстрим српске књижевне сцене, и – уз подршку „Сорошеваца“ и због одсуства било какве културно-политичке акције свих постпетооктобарских власти – то би се и догодило, само да су сви ти Угричићи имали било какав таленат, али нису, већ су само писали пљувачке текстове и књиге надахнуте искључиво „говором мржње“ према свему што је српско. То што су после десет година на маргинама српске књижевности – заслужни су они сами, као и они који су типовали баш на њих, наивно верујући да њихово антисрпском хистеријом надахнуто „стваралаштво“ довољно и да као такво може да нађе плодно тло на српској књижевној сцени, да може да измени рецепцију српске литературе и створи нову естетску парадигму.
А какве све то има везе са трагично настрадалим Зораном Ђинђићем? Наравно, никакве. Мртав човек не говори, па ни не може да демантује гомилу будалаштина. Једна од њих управо се тиче његовог наводног пријатељства са Сретеном Угричићем. Друга, његове политичке сарадње са Ранком Кривокапићем.
Кривокапић је, наиме, у поменутом интервјуу подсетио неке старе и нове „другосрбијанце“ како је управо он 1996. године окупио српску опозицију у намери да је, заједно са Новаком Килибардом, уједињује. Од, по његовим речима, Зорана Ђинђића и Вука Драшковића, до Жарка Кораћа и Весне Пешић (желео је да међу њима види и Војислава Коштуницу, али, гле чуда!, овај се није појавио на састанку). И шта је поента? Па то да је Кривокапић имао грдних проблема, како сведочи у интервјуу „Дневнику“, да убеди међународне чиниоце како поменути људи, иако су несумњиво националистички оријентисани, ипак јесу много боља опција за Србију и регион од Слободана Милошевића.
Невероватно! Један безначајан политичар који се налази на челу минорне странке, и којем је највећи интелектуални успех у политичкој каријери то што у Подгорици може да разговара са Андрејом Николаидисом, „најзначајнијим црногорским писцем“, односно „надобудним клинцем“ (како га називају „другосрбијанци“, попут Ненада Прокића) – представља себе као Ђинђићевог или Коштуничиног гуруа. Не зна се шта више пркоси здравом разуму – то што је Угричић баштиник Ђинђићевих идеја или то што је политичка каријера бившег премијера Србије незамислива без Кривокапићевог туторства.
Можда има истине једино у тврдњи да су Весна Пешић и њени саборци били под патронатом Ранка Кривокапића. Но, да ли они у речима председника црногорског Парламента уочавају озбиљну опомену или препознају његову спрдњу са представницима „друге Србије“? Јер, сарадња са Сорошом у разбијању Србије трагична је чињеница, али поступање по упутствима Ранка Кривокапића у рушењу режима Слободана Милошевића трагедији даје гротескне обрисе.
Ако је Ранко Кривокапић државник „малог формата“, а јесте, каквог ли су тек формата они који дозвољавају да им председник црногорског парламента дели пацке – и то на централним странама српских штампаних медија?