Почетна / Други пишу / ЧЕДОМИР АНТИЋ: ИЗАЗОВИ ПРАЗНИКА ИЛИ КО БИ БРАНИО ДАНАШЊУ СРБИЈУ

ЧЕДОМИР АНТИЋ: ИЗАЗОВИ ПРАЗНИКА ИЛИ КО БИ БРАНИО ДАНАШЊУ СРБИЈУ

Чедомир Антић

Рекло би се да је невоља наших влада после 2001. године садржана у чињеници да су демократију свели на кампању и изборни процес. Демократија је увек почивала на одређном скупу вредности, идеологији и традицији… Демократија нашег времена још увек је утемељена на држави која је по правилу национална. Њени корени су у историји нације или нацијâ које живе у држави. Да ли елите једне државе заиста мисле да без неговања врлина – као што су поштење, праведност, слободољубље, патриотизам – могу да дугорочно одрже демократију?

У једном друштву које је суштински подељено – а изразита већина верује да је политика прљав и бешчастан посао, док су политичари сви од реда лопови и преваранти – демократија не може имати дугорочног успеха. Неко пунолетан и озбиљан – у овој држави више пута биран на највише положаје – можда заиста мисли да победа на изборима или пуко парламентарно преживљавање дају универзално оправдање празном политикантству и установама које су услед злоупотреба постале пука форма.

КЛИЈЕНТИ И ИДЕНТИТЕТСКИ ТЕМЕЉ У записницима са суђења генералу Драгољубу Михаиловићу стоји и његова изјава чијој искрености треба поклонити поверење. Михаиловић између осталог указује на то да је највећа слабост Краљевине Југославије била њена корумпираност. Иако је Краљевина Југославија пропала у светском и грађанском рату, извесно је да је мали, свакако недовољан број њених грађана, био спреман да стане у њену одбрану. Кад је реч о елитама, њихово држање је најјасније и најуверљивије објашњење слома. Бивши председници влада молили су касније комунистичког диктатора за милост и повратак а од двестотине генерала једва да је један проценат пропустио да оде у заробљеништво и наставио са борбом…

Шта ће се догодити са српском демократијом уколико неки нови светски полом – епилог кризе или пролог светског ратовања – угрози нашу државу? Ко ће да брани наше установе ако плате војске и полиције постану прениске за ризик посла а многобројни партијаши – клијенти у недостаку пословног простора, запослења у државној служби и разних страначких згодитака пропусте да стану у одбрану демократије?

Дан државности требало би да буде централни празник, манифетсација идентитетског темеља државе. Каква је то држава у којој триста-четристо екстремиста (некаквих балканских карикатура руских фашиста) може да одврати носиоце највиших дужности, за које су гласали милиони грађана, од учешћа у прослави дана устанка на месту где је он започео? Да нема принца Александра Другог и њему оданих чланова удружења „Краљевина Србија“, верујем да би само полиција, ретки случајни добронамерници и разни фанатици слушали општинаре и награђене песнике.

О сваком Дану државности слушамо срамотне тираде разних политичара и научника који износе неистине о Првом српском устанку и Карађорђу. Од последњег рата на Балкану прошло је тринаест година, а и даље трпимо ратну пропаганду. Занимљиво је да су у процесу денацификације Немачке силе победнице непрекидно покушавале да у кратковеким традицијама из 19. и 20. века пронађу историјско упориште за младе демократске установе. Већ 1948. слављена је стогодишњица Пролећа народа. У идејама које су тада формулисане – а једна од њих је уједињење Немаца – савезници нису тражили корене нацизма.

ПОРЕКЛО НАПАДА НА ТРАДИЦИЈЕ Иако је крајње нетачно и нечасно поредити Милошевићеву Србију са Хитлеровом Немачком, извесно је да је однос према првој знатно гори. Зато слушамо измишљотине о геноцидности Првог српског устанка, док овде већ стотинак година нико не посматра зверства турских трупа изван временог контекста. Слично је и са тврдњом о наводној глорификацији личности Карађорђа Петровића у савременој српској јавности. Поред постојања две научне биографије, које су његову личност представиле уравнотежено и строго на основу разнородних извора, требало би рећи да током протеклих двестотине година представа личности вође српског устанка свакако није била ни недодирљива ни неприкосновена.

У 19. веку била је на удару династичке пропаганде владајућих Обреновића. Између два рата тешко да је било национализма у Југославији који се није подсмехнуо „сељачким српским краљевима“ и, мада су комунистичке власти 1804. годину ставиле на свој грб, то је за њих била „народна револуција“ (као да постоје револуције у којима учествује неко други), чије су вође биле мање значајне и каснијим развојем догађаја прокажене.

Напади на српске традиције и Дан државности потичу од суседних национализама који траже или промену ратног исхода или оправдање за сопствени државни неуспех. Проблем је што се поново показало да први људи Србије не виде шире традиције од својих искустава нити већих идеала од сопствених потреба.

Извор: http://www.napredniklub.org/ , http://www.standard.rs

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *