Британија и балканско питање

Пише др Славенко Терзић, научни саветник, Историјски институт САНУ, Београд

Књига Александра Растовића „Велика Британија и македонско питање 1903-1908. године“ показује како се и после више од једног века Македонија и Балкан врте у зачараном кругу. Велике силе и даље имају своје фаворите, брину тобож о „људским правима“, шаљу хуманитарне мисије, врше реформе, подижу и смирују устанке, модернизују полицију, судску, административну и финансијску власт…

 

Последње две кратке реченице Растовићеве књиге гласе: „Албански комити, уз благонаклон став турских власти отимају стоку, пљачкају, уцењују. У сличној несносној ситуацији су се налазили и Срби у Кумановској кази, само што су њих угњетавали турски војници“. Пажљиви читалац књиге колеге Александра Растовића лако ће закључити да се после више од једног века од догађаја којима се бави ово дело, период између 1903-1905. године, Македонија и Балкан и даље врте у зачараном кругу. Велике силе и даље имају своје фаворите, брину тобож о „људским правима“, шаљу хуманитарне мисије, врше реформе, подижу и смирују устанке, модернизују полицију, судску, административну и финансијску власт, уместо италијанског генерала Де Ђорђиса, команданта европске Жандармерије у македонским вилајетима после 1903. године, сада је неки други британски, немачки или амерички генерал само што се уместо тадашње малобројне европске Жандармерије сада налазе моћне интервенционистичке и окупационе снаге НАТО-а. Романтичне, али у суштини велике идеје Балканског савеза, независности Балкана, начела „Балкан балканским народима“ данас звуче као празне химере.

„ФАНТОМ ПАНСЛАВИЗМА“

[restrictedarea]

Колега Растовић се већ дуже време успешно бави политиком Велике Британије према Србији и Македонији, крајем 19. и почетком 20. века. Македонско питање је заиста било најзамршенији чвор балканског питања у овом периоду, а балканско питање срж источног питања, може се чак рећи и остало срж новог источног питања. Растовић је своју истраживачку пажњу усмерио на пет година почетком 20. века, 1903-1908, које поред једног великог устанка у Крушеву и околини 1903. године, и сталних немира и сукоба обележава неуспешан покушај Европе да спроведе програм реформи у македонским вилајетима.
У средишту пажње сваког истраживача који се бави Балканом крајем 19. и почетком 20. века намеће се проблем Македоније са свом својом комплексношћу – политичком, етничком, културном, црквеном и религиозном. Македонско питање личило је по свему на једну историјску драму чији се расплет тешко могао назрети. Готово чудесна испреплетаност народа и религија (православља, ислама, римокатоличанства, јудаизма и протестантизма), као последица вековних миграција и страних освајања, и многа слична обележја културног и друштвеног живота, победом националне идеје постали су извор црквених и политичких спорова (у првом реду између бугарске Егзархије и Васељенске патријаршије) и препрека успостављању макар приближно јасних етничких граница у европском делу Османског царства.
Спољни фактор је нарочито од друге половине 19. века имао пресудан утицај на развој прилика на Балкану. Отуда и велики научни значај проучавања балканске политике великих сила, у овом случају Велике Британије.
После Кримског рата, Париског мира 1856. године, спољни фактор је у суштини обликовао националне покрете на Балкану, било да их је подстицао или спутавао. Балкански регион, а нарочито Македонија постали су, још више после Берлинског конгреса 1878, поприште оштре борбе политичких, економских, верских и културних тежњи и интереса великих сила. У тим сукобима, као што изванредно показује ова књига, нису бирана средства у манипулисању националним покретима, нарочито у подстицању једних против других, са основним циљем да се политиком вештачке равнотеже снага обезбеде сопствени дугорочни стратешки интереси на Балкану и у источном Медитерану. Оваква политика грубог мешања и арбитрирања интернационализоваће сва, па чак и ситна балканска питања. Уосталом, аустроугарски војни кругови су крајем 19. века сматрали да су Косово и Македонија стратегијски кључ Балкана и да доминација над  тим територијама обезбеђује превласт на Балкану. Стога, сматрало се, ове области морају да остану у интересној сфери монархије, чак и по цену једног рата.
Македонско питање није било међу приоритетима британске спољне политике почетком 20. века. То се јасно види из студије колеге Растовића. Али, као велика колонијална и поморска сила, Британија је пажљиво пратила сва збивања у геополитички и војностратегијски осетљивим подручјима, нарочито на просторима који имају било какву везу са поморским путевима који воде према Средњем истоку, Персијском заливу и Индији. Није било у маниру британске спољне политике да много брине о малим народима уколико не могу директно да послуже њеним империјалним интересима, у првом реду у борби против, по њима, свуда присутног „фантома панславизма“. Извесну осионост и цинизам те политике лепо илуструје анегдота везана за Роберта Солзберија, министра иностраних дела, који је у време Берлинског конгреса средином 1878. године пратио премијера Дизраелија. У једном од писама својој жени, у којем говори о Берлину и Постдаму где је била британска резиденција, Солзбери каже: „Врућина је овде неподношљива, место је одвратно, у Постдаму – комарци, овде – мале државе. Не знам шта је горе“.

БАЛКАН КАО ЕВРОПСКО РАТИШТЕ
Књига др Александра Растовића има три основне истраживачке целине: кратак преглед македонског питања између 1878-1903. године, затим Велика Британија о Македонији, што и јесте основни истраживачки проблем ове студије, у периоду 1903-1908, којем претходи кратак преглед британских погледа на Македонију крајем 19. и почетком 20. века, и на крају – Србија и македонско питање у овом периоду виђени, донекле и у контексту српско-британских односа. Колега Растовић је на основу својих темељних истраживања британских објављених и необјављених извора изнео широку лепезу британских гледишта о Македонији и македонском питању – од угледних британских државника, преко посланика у британском Парламенту, бројних публициста и једног броја научника, чланова Балканског комитета у Лондону, до британских листова и њихових дописника који обавештавају британску јавност о Македонији. Растовић је заиста исцрпно приказао основна становишта изнета у великом броју књига о Македонији из пера британских аутора. Већином су то публицистички радови, мање научни, настали на основу запажања током краћег или понекад дужег боравка у Македонији. У таква дела спадају радови попут књиге историчара Вилијема Милера „Балкан, Румунија, Бугарска, Србија и Црна Гора“, за кога Балкан представља „својеврсно европско ратиште“, затим етнолога Џорџа Фредерика Ебота који у књизи „Прича с пута из Македоније“ каже да су Срби и Бугари више него било који други тамошњи балкански народи опседнути руским царем и поверењем према Русији, али да не маре за Енглезе. Херберт Вивијан, писац књиге „Српска трагедија са неким импресијама из Македоније“ (1904, Лондон), сматра да су реални арбитри у Македонији Срби и Бугари, истичући да Срби „имају историјско право и циљ на повратак већег дела Македоније“. Упозоравао је на немачке интересе у европском делу Турске и на чињеницу да се „немачки језик говори у скоро свакој радњи у Солуну, што је само пре неколико година било незамисливо“.
Чувени британски новинар Џон Фостер Фрејзер, писац књиге „Слике са Балкана“ (1906. и 1912), каже да Велика Британија једина од великих сила нема себичне намере на Балкану и из хуманитарних разлога жели да види задовољење правде у Македонији. Једино трајно решење македонског питања, по њему је давање аутономије Македонији, као и стварање балканске конфедерације у одбрамбене сврхе, чији би саставни део била и Турска. Међу балканским народима, каже он, Бугари су најснажнији, најразвијенији и најбоље оспособљени за самоуправу. Националност је у Македонији ствар страха, политике и религије. Македонија је земља интрига, терора и убиства. Британски новинар Реџиналд Вајон, писац књиге „Балкан изнутра“ (1904) и његов колега Џон Бут, писац књиге „Балкански проблеми“ наглашено заступају пробугарске ставове о Македонији. Много пажње Растовић је посветио радовима Хенрија Ноела Бреилсфорда о Македонији, иначе врло активног члана Балканског комитета који су у приличној мери прожети бугарофилским осећањима.  Сматрао је да је Македонија само географски појам и да не постоји македонски народ, јер тамошње становништво није имало јасну историјску традицију, национално јединство и јасно одређено сећање на слободу. Сва ова и друга запажања и оцене носе извесну ноту површног познавања и разумевања, понекад и поједностављивања. Чак и чувени државник Виљем Гледстон каже на једном месту 1897. године „а зашто да Македонија не припадне Македонцима, као Бугарска Бугарима, а Србија Србима“.
Из расправа у британском Парламенту и извештаја британских дипломатских представника на Балкану види се да је званична британска политика била опседнута упадима и деловањем устаничких чета у Македонији околних балканских држава. Сматрало се да би Енглеска требало енергичније да се умеша у решавање македонског проблема, јер је традиција њене спољне политике да има велике интересе на Блиском истоку, који се морају по сваку цену подржати.
Британски публициста Алфред Стед, писац познате књиге о Србији (1909) је 1906. године указивао на опасност од панисламизма, пријатељства немачког  цара са турским султаном и ширења немачког утицаја на рачун енглеског на Блиском истоку. Стед се заложио за стварање једне бране између Берлина и Цариграда; да би се спречило ширење панисламизма енглеска влада би требало да уђе у пријатељске споразуме са Румунијом, Србијом и Бугарском које могу да образују једну ефикасну и моћну брану између Европе и Турске. Решење за Македонију, по Стеду, може да буде комбинација њене поделе и аутономије, при чему би Србија добила доминантан положај у Старој Србији са изласком на Скадар, а Бугари територију до Кавале. Битољски и Солунски вилајет могу да чине аутономну област под међународном контролом. Турска би остала у Једрену и Цариграду. Албанија би била засебна јединица под италијанским или међународним протекторатом. Скопље би припало или Србији, или Македонији.

УЛОГА БАЛКАНСКОГ КОМИТЕТА
Александар Растовић је на леп начин осветлио улогу Балканског комитета, основаног у Лондону 1903. године. Чинили су га истакнути чланови британског Парламента, али и представници цркве, новинари, историчари. Добрим делом је био заправо једна лобистичка група у корист бугарских интереса у Македонији, бар у прво време. Вреди скренути пажњу на Растовићев закључак у вези са овим питањем: „Преимућство бугарофила у јавном и политичком животу Велике Британије трајаће све до Балканских ратова, када је почело да копни и уступа место просрпској струји. Србија ће дефинитивно постати реалност британске политике с почетка Првог светског рата“.
Балкански комитет је повремено организовао митинге, упутио је неколико важних меморандума британској влади. У меморандуму из 1903, чији је аутор Евжен Лазаревић Черлицки (наводни потомак српске средњовековне династије), али је објављен у име Комитета, тражи се да се од територија солунског, битољског, косовског, једренског, скадарског и јањинског вилајета образују четири области и то: Албанија (територија скадарског и јањинског вилајета), Македонија (битољски и солунски вилајет), Стара Србија (косовски вилајет) и Тракија (једренски вилајет). Области би добиле аутономију под врховном влашћу Порте. Већ почетком 1907. године дошло је до размимоилажења међу члановима Балканског комитета: једни су и даље били за програм реформи и аутономију Македоније под контролом великих сила, а други су сматрали да би требало ићи на њену поделу по принципу народности и међусобном споразуму балканских држава.
Знатно мањи део ове књиге тиче се Србије и македонског питања. Колега Растовић је врло лепо приказао реаговање Србије на устаничке покрете у Македонији и став према реформама у тој провинцији, као и организовање комитских чета у самој Србији. Мање се бавио националним радом у Македонији. Чини се да има много разлога да се увек враћамо оценама Стојана Новаковића о односу Србије према српском народу у Турској, јер тај проблем нико није боље познавао од њега. Он је сматрао да се „на простору старе српске државне баштине“ није радило на  развијању просветног и духовног живота српског и да су зато јужни и југоисточни делови српског народа „изгледали“ као „напуштени и остављени“. Новаковић је навео и неке разлоге оваквог односа: рад на изградњи унутрашњег друштвеног и културног живота; тежња за „бољим животом“; промењен правац старих балканских путних комуникација; унутрашње борбе око власти и личних интереса, и друго. Све је то, према Новаковићу, извело Србију из „балканског круга“ и окренуло је према Европи, чиме су истањене старе и дубоке везе са јужним балканским областима: „Ми то нисмо никада признали, ми то често нисмо ни знали, али је то било у истини, јер смо ми ушли у моралну кружну линију Беча и Париза; а о балканским смо питањима декламовали, али их већ нисмо познавали, ни у дну душе своје осећали онако као наши стари“.
Пред нама је једна добра књига, заснована на широком кругу извора, написана прегледно и јасно, лепим стилом и језиком. Чита се као занимљиво историјско штиво.

[/restrictedarea]