Почетна / Други пишу / АНГЛОСАКСОНЦИ МЕРКАЈУ КРУНУ РИМСКОГ ЦАРСТВА (Први и други део)

АНГЛОСАКСОНЦИ МЕРКАЈУ КРУНУ РИМСКОГ ЦАРСТВА (Први и други део)

фото: Архива

Има американаца који, тако изгледа, једноставно жуде за ловоровим венцем Александра Великог и Јулија Цезара. Има и таквих грађана САД који империјалне амбиције подводе под „научну базу“. Па шта? У ствари је заиста увредљиво! Грци освојили пола античког света, Римљани – још и више. Енглези французи, немци, шпанци, руси… замало су и пољаци постали империјална нација – само да нису поломили зубе у Московији. Па што би американци били лошији? Истина, у наше време статус империје некако не иде заједно са имиџом бране демократије, али ће се увек наћи неко ко ће „мешати  жабе и бабе“ да би се добила бодљикава жица преко читаве земљине кугле. Уосталом – то англосаксонцима баш и не би било први пут.[1]

На пример, британски лорд Актон, који је живео у 19. веку, историчар и политичар, аутор познатог афоризма „Власт квари људе, а апсолутна власти их квари апсолутно“, познат је и по неким другим интересантним изјавама. Неким американцима се јако допало ово: „Слобода – то није могућност да радимо шта год пожелимо, то је право да урадимо оно, што треба“ („Liberty is not the power of doing what we like, but the right to do what we ought“) [2].

Тај афоризам се јако допао оним грађанима САД који сматрају да Сједињене Државе треба да одбаце кокетирање и да право у лице изјаве: циљ америчке спољне политике представља стварање империје. А као што се зна – империјални центар не може да се прави либералан. И зато САД „имају право“ да у иностранству раде шта год Вашингтону падне на памет – јер то је права мисија Америке  – да прекраја свет.

Да не би само причао аутор је спреман да наведе цитат који мада је подужи, ипак јако добро одговара реченом: „…наследност америчке политике одређују две ствари… Прво  – убеђеност да Америка сме да користи силу према другим државама. Друго – убеђеност да Америка треба да игра посебну улогу  у свету. …Америка не може да буде обична нација – зато што је тежња за променом светског поретка на известан начин постављена у наш ДНК. Експанзионизам, грубост, склоност ка мешању  у туђе ствари и тежња ка хегемонији не представљају извртање америчког националног карактера. Они су, у ствари, његове главне особине“.

То је рекао човек који зна, који није само једном уврштен у „Топ-100 глобалних мислилаца“ по верзији америчког журнала Foreign Policy. То је члан Савета директора Фонда „Наслеђе“, Роберт Каган, бивши спичрајтер једног државног секретара САД и вишегодишњи саветник утицајног сенатора Џона Маккејна. Цитат је узет из његовог интервјуа који је објављен у пољском информативном журналу Dziennikу јануару 2008. године, али из неког непознатог разлога са насловом „Русија и Кина прете свету“[3], мада позивање Р.Кагана на генетске особине американаца пре указује на другу страну, која својом склоношћу за насиљем и тежњи за хегемонијом прети читавом свету.

Без обзира на то, обзиром да се реч „империја“ у том интервјуу није директно зачула, постоји разлог да се личности Роберта Кагана вратимо мало доцније. А за сада да се окренемо научним тежњама другог представника  америчког научног друштва, односно професора универзитета у Оклахоми, Џеја Руфуса Фирса (J. Rufus Fears).  У децембру 2005. године Фонд „Наслеђе“, познат по привржености „америчким вредностима“ позвао је тог, како су га препоручили, стручњака за „историју слободе“ да одржи предавање на тему „Лекције Римске империје за савремену Америку“. Ево шта је тај светионик науке испричао.

Према  Фирсовом мишљењу садашње Сједињене Државе и Римска империја из другог века нове ере, која је давно прешла у непостојање – обе имају  исту особину: за своје време обе представљају апсолутне супердржаве у границама света за који се тада знало, које доминирају у војној, политичкој, економској и културној области. „Наравно – прецизира познавалац антике – ми никада нећемо дати свету Бетовена или Баха, Гетеа или Шекспира… али наша музика, наши МекДоналдси, наша мас-култура се проширила по читавој земљиној кугли. Погледајте терористу: пошто ухвати неког таоца он ће истовремено да жваће неки сникерс, да носи налепнице са Микијем Маусом, да слуша грозну музику и када се све заврши да машта о МекДоналдсу. Ето како наша култура влада светом!“

Тешко да се не можемо сложити са таквом оценом америчког доприноса светској цивилизацији. Нема разлога за негирање списка, који је Д.Р.Фирс предложио у свом предавању, због чега је свака империја у принципу добра. Између осталог он набраја: јединствена територија без граница и царина уз заједнички царински систем, јединствено слободно тржиште, јединствена валута, један закон; квалификованији, ако се упореди са локалним, империјални менаџмент; социјални лифт за дошљаке са периферије, који ради; заједничка – империјална религија уз очување „варварских“ култова; очување разноликости локалних култура уз доминацију културе империјалне нације. Али најважније је – безбедност. Зато што је народима својствено да ратују један са другим. А када постоји јак империјални центар он брзо освешћује локалне кнезиће, јер у питањима рата и мира  само он има право да одлучује ко ће живети, а ко умрети и у име чега ће умрети.

Из наведених поука амерички професор је направио закључак да су САД дужне  да на себе преузму сву тежину ношења нове империје, како би друге народе ослободиле од њихових не тако ефикасних вођа, које би биле замењене онима које поставља империјални центар; да друге земље треба да се избаве од недостатака економије коју ограничавају национални оквири; да их сачувају међународних оружаних конфликта и осталих ужаса сувереног постојања. Стручњак за „историју слободе“ (па такве су специфичности америчког начина мишљења) не види ништа лоше у томе, што је „слобода народа  гушена од стране римске власти… али су многи сматрали да је то баш добро“ јер независност националних држава „није доносила ништа осим ратова и нереда“.Према мишљењу Фирса „од политике на Блиском Истоку до разноликости култура у сопственом дому Римска империја држи предавање које је време испробало, како да се спојем слободе и империје установе мир и благостање у читавом свету“.

„Очеви-оснивачи (САД), – убеђен је професор, су се надали да ћемо ми, у Америци, видети те доброчинитеље античког Рима и они су знали да ће са таквим уставом Сједињене Државе дорасти до империје. Они су већ говорили о растућој империји Америци“.

И то је стварно тако. Коаутор америчког устава и први министар финансија САД Александар Хамилтон је, на пример, писао да, пошто су се ослободиле утицаја Европе и ојачале, док европљани ратују између себе Сједињене Државе могу да постану трансатланска доминанта и да диктирају Европи своје услове.[5]

О глобалној америчкој империји он тада наравно није маштао зато  што је још било далеко до атомског оружја, крилатих ракета и носача авиона. Али је очигледно  „опште виђење“ улоге САД коју су пожелели „оци-оснивачи“. Први светски рат, после њега Други, у чије су развијање англосаксонци дали свој допринос како би ударили чело о чело Немачку и СССР, а затим и победа у хладном рату, су ту шансу американцима и омогућили.

Међутим, др. Фирс упозорава да америчка империја не мора да буде дугог века уколико не узме у обзир следеће. Римско царство је пало зато што „није успело да реши два изузетно важна питања спољне политике: Блиски Исток и Централну Европу.“ Римљани у своје време нису потчинили Персију и нису у потпуности интегрисали германска племена. Чим се Рим опустио у условима насталог „мира и благостања“ персијанци су напали са истока, а германи и арапи који су се ујединили у међуплеменске савезе – са севера и југа. Зато  америчка империја мора да буде глобална. Ни један угао на свету где може да се појави нека снага, способна да јој се супротстави, не треба да буде остављена без пажње и ни у ком случају не сме се пристајати на деобу света по утицајној сфери, јер се тако дозвољава било којој  нацији да сачува независност. Из чега произлази да Америка, уколико је већ одлучила да буде империја, мора да доведе до краја посао  које је започет на Блиском Истоку, између осталог и – решавањем иранског питања. Осим тога, Вашингтон треба да се чува регионалних савеза уколико у њима америчко присуство не доминира, посебно у Европи, а тим пре оних у којима може да учествује „варварска“ Русија.

Познавалац антике је из римског искуства извукао још пет поука.

Прво, слободне нације, поготово оне са либералном демократијом, као што су старогрчке, тешко налазе заједнички језик и склоне су конфликтима, и зато, ако оне већ хоће да прекину ратовања, једино решење за њих остаје припајање империји. Мир и процват либералне демократије добијају само уколико  се потчине свеобухватајућој империјалној владавини. Савремени свет не треба да се боји те речи, јер латински термин imperium„може да се користи и као „добро управљање“.

Друго, американци, сматра Д.Р.Фирс, морају да буду свесни да је „институције слободе врло тешко пренети… у друге делове света“. Римљани су, на пример, усвојили да „слобода  није универзална вредност“ и да људи „више цене безбедност“ коју доноси империја, због чега су спремни да одбију „грандиозну одговорност самоуправљања“.

Треће, и то је по његовом мишљењу посебно важно узимати у обзир – да би постали империја римљани  су били принуђени да сами одбију демократију и да се помире са војном диктатуром цезара, зато што се светом не може управљати на основу закона који су прављени за демократске државе. Истина, Фирс се толико запетљао у сопственим речима да је, одговарајући на питања из сале сам исправио ту тезу изјавивши да САД „могу да уђу у империјалне године као слободна република и да подрже ту слободну републику“.

Четврто, Фирс сматра да американци треба да схвате да „пошто су постали наддржава више не могу да иду назад“ јер су САД у својој околини већ изазвале превише мржње. И зато „путем према империји мора да се иде до краја, баш као што су то учинили римљани.“

И најзад – пето – треба  памтити да ништа није вечито, па ни империје.Али америчка империја може иза себе да остави, баш као и Рим, најважније – „наслеђе свог закона и наслеђе своје духовности“ – које ће да користи будуће човечанство. Врло је дирљиво и звучи обећавајуће, посебно ако се сетимо америчких „грубости, склоности ка мешању у туђа посла и тежње хегемонији“, о којима је говорио Роберт Каган, као и прихватање сникерса и МекДоналдса као улога САД у светску културу, што је поменуо лично аутор концепције изградње америчке империје.

Читалац ће можда да помисли: „свашта се може наћи у главама – рецимо словенских колега оклахомског професора, ако они читавог живота окапавају над књигама Фукикида и Флавијуса? Не поричем. Мада – има неколико питања.

На пример – ово: да ли је стварно Фонд „Наслеђе“ толико утицајан да је способан да америчку елиту на власти занесе Фирсовим идејама?

Александар Левченко

_____________________________________________________________________

[1]  Овде и даље под аглосаксонцима аутор мисли, наравно, на владајућу елиту САД и Велике Британије, а не на америчку и британску нацију perse.

[2]  Цит. по: The American Political Science Review vol.56, 1963 (1860). p. 146.

[3]  Robert Kagan, Rosja i Chiny zagraїaj№ њwiatu // http://wiadomosci.dziennik.pl/wydarzenia/artykuly/68573,rosja-i-chiny-zagrazaja-swiatu.html

[4]  The Lessons of the Roman Empire for America Today http://www.heritage.org/research/lecture/the-lessons-of-the-roman-empire-for-america-today

[5]  http://www.heritage.org/research/reports/2010/10/americas-founders-and-the-principles-of-foreign-policy-sovereign-independencecoreftn

 

О америчком империјализму су написане десетине књига и стотине чланака али, како је 2002. године констатовао Ендрју Басевић, аутор истраживања „Америчка империја: стварност и последице дипломатије САД“-„више се не ради о томе да ли Сједињене Државе треба да постану империјална снага, већ  каква империја они треба да буду“.[1] И у том светлу предавање Д.Р.Фирса и интервју Р.Кагана  су изузетно интересантни. Ако је један од њих оцртао контуре „идеалне империје“ према копијама планова Рима из 2. века нове ере, други није сматрао за потребно чак ни да реда ради помене „цивилизаторску“ улогу САД које су, ако бисмо се шалили, свету донеле слободу и процват. Каган је директно изјавио да, без обзира да ли у Белој кући коло воде демократе или републиканци,  „ни један кандидат не каже да ми нећемо користити силу или нећемо да свет мењамо по узору на наш лик и образ“ (интервју је објављен у години председничких избора).

Професор историје старог века Џеј Руфус Фирс није претерано познат у круговима политиколога. Зато је интерес, који су му 2005. године указали представници фонда „Наслеђе“ требало многе да упозори уколико се тај интерес буде још више ширио. Зато што наведени фонд заузима посебно место међу сличним америчким институцијама, а и не би га узалуд „Њујорк тајмс“ назвао „Партенон у мегалополису конзерватизма“.

Да почнемо од тога, да је газда тог фонда – Маргарет Тачер, лидер британских конзервативаца и премијер Велике Британије у периоду 1979. – 1990. Она је 2005. године изабрала баш тај фонд да би преко њега формирала „Центар Маргарет Тачер за слободу“(Margaret Thatcher Center fo rFreedom). Његова специјалност је „учвршћивање америчко-британских специјалних односа и лидерства САД и Велике Британије преко ширег, трансатланског савезништва“[2]. Уосталом, судећи по преплитању породичних  веза и пословних интереса америчке и енглеске елите на власти, њих баш и не треба нешто посебно јачати. Јер,како је аутору у приватном разговору испричао британски дипломата, Британска империја наставља своје постојање прикривена различитим веловима, а Сједињене Државе представљају њену ударну снагу у делу који се односи на ширење снаге Империје преко целе земаљске кугле.

Не треба се чудити што експерти – рекло би се – по пореклу британског Центра, без обзира на то основну ћелију пројекта Фонда „Наслеђе“ формирају под називом „Америчко вођство“. А у томе је најбоље образложење пројекта. Оно гласи овако: „Слобода и безбедност американаца зависе од америчког глобалног вођства – уколико не буде америчког вођства свет ће постати опаснији…“[3]Испада да ће човечанство да се осећа безбедније само уколико код американаца све буде „да полижеш прсте“. Иначе – тешко свету! Тако да, да се не би тако нешто догодило, свет треба да прихвати лидерство САД као неопходно и неизбежно. Иначе американци у свету неће да се осећају баш удобно.

Бисерчић у Фонду „Наслеђе“ представља списак  онога што, по мишљењу његовог руководства, смета америчком глобалном вођству. На пример, прва тачка циљева Фонда изгледа овако: „… да се заштити водећа улога Америке у свету од рушилачких поступака терориста, од земаља које се не контролишу, конкурентских снага, антиамеричких политичких покрета и слабих савезника“.

Поставља се питање: да ли постоји нешто, што Америци не би сметало? Чак јој и савезници, ако су слаби, препречују пут!

Трећа тачка је: „Израда стратегије за победу у глобалном рату идеја за слободу и безбедност“. Па објашњава: „као што је Фонд „Наслеђе“ помогао да се направе стратегија и планови за победу у хладном рату, тако он може и треба да направи то исто, како би помогао Америци да победи у глобалном рату идеја за слободу и безбедност“.

Неко би још могао и да посумња: зар је могуће да је „стратегије“ и „планове“ фонда наручило америчко руководство? Очигледно – јесте, ако се погледа ко се бави израдом тих стратегија и коме се оне предају.

На пример, већ помињани члан Савета директора Фонда „Наслеђе“ Роберт Каган је истовремено и старији сарадник Центра САД и Европе Института Брукингс (The Center on the United States and Europe, Brookings Institution). Тај Центар, како је објашњено на његовом сајту, „… помаже дијалог на високом нивоу између САД и Велике Британије…  … нуди независна истраживања и препоруке америчким и британским званичним лицима и политичарима“[4].

Као што видимо –није Центар Маргарет Тачер једини који у САД ради паралелно и за Белу кућу у Вашингтону, и за кућу на Даунинг-стриту 10, у  Лондону. А ако протрчимо по сајтовима других аналитичких центара и универзитета, убедићемо се да се „специјални односи“ САД и Велике Британије налазе у зони повећане пажње америчке „научне мисли“.

Персона Р.Кагана је интересантна и због неких других финеса. На пример, зато што је у време студирања на Јејлском универзитету он постао члан тајног студентског братства „Лобања и кости“ (Skull& Bones). Братство није било тајно зато што о њему нико не зна ништа, већ зато што је то организација „масонског типа“ која има приличан стаж (формирана је 1832. године). Чланови тог друштва су између себе заувек везани заклетвом и често заузимају најважније положаје у америчком естаблишменту, помажу се међусобно у вртоглавом пењању у каријери у политици и другим областима. Као по правилу, у братство се примају представници најбогатијих породица  и политичких династија САД. Његов члан је био председник Џорџ Буш-старији, а после двадесет година и његов син Џорџ Буш-млађи, као и многи службеници њихових администрација на највишим положајима.

Како је у ту елиту доспео представник „средње класе“ Каган – није јасно. Треба да се примети да је Јејлски универзитет, који је дао толико утицајних „заштитника демократије“, као универзитет сво време остао научна институција у који жене, на пример, све до 1969. г. нису имале приступ. Још је строжи  био избор у братство. Прва жена у њему је у ту организацију примљена тек 1991. године, па и она после огромног скандала, који замало није  поделио тајно друштво на „конзерватисте“ и „обновљиваче“. Јевреје, а Каган је то по пореклу, због нечег су у почетку позивали врло ретко. По ком критеријуму су бирани – такође није јасно.

Истина, у открићима једног американца постоји  наговештај, уколико се пажљиво погледа симбол тог друштва – цртеж лобање и укрштене кости, а испод њих цифра 322“. Ако се „тројка“ не дира, а „двојке“ окрену за 180 степени удесно  – слика добија прави хомосексуални контекст. Још од оснивања ово  тајно братство оптужују за содомију која је, као, била део његових ритуала. Истина, ништа не може са сигурношћу да се тврди. Али постоје и пристојније варијанте за објашњење тих цифара. Осим тога, у друштво су често позивани млади људи који су постизали врло високе резултате у спорту и који су показивали карактерне особине – као склоност ка лидерству и осећање моралне надмоћи.

Могуће је да је управо због овог последњег Роберт Каган, пошто је завршио универзитет, постао политички саветник конгресмена-републиканца Џека Кемпа, некада познатог фудбалера, и успут – члана масонске ложе бр. 625 из Њујорка, који је имао 33. степен масона Шкотског обреда.[5] С обзиром да је био заштитник  „традиционалних америчких вредности“ Кемп, истина, није имао особину, карактеристичну за републиканце, – заштита права хомосексуалаца[6], али му то није сметало да доцније постане министар у администацији Џорџа Буша-старијег и да два пута учествује у председничкој трци.

Каган је за то време радио у Департману за планирање политике у Спољнотрговинској институцији САД, био је и спичрајтер државног секретара Џорџа Шулца, тринаест година је радио у Карнегијевом фонду, а 2008. године је био старији саветник за спољну политику председничког кандидата из републиканске партије, сенатора-јастреба, Џона Маккејна.

Карактеришући овог политиколога аутори једног чланка о њему[7] су, конкретно, констатовали да Каган машта о „повратку класичног империјализма“ и „говори о враћању на ситуацију са краја 19. века – на период „велике трке“ за колонијалну деобу и припрему Првог светског рата… Атлантисти се надају да ће да се врате јединству САД и Европе из времена хладног рата“, за шта је неопходна „озбиљна ескалација стратегије затегнутости“. Каган, по мишљењу тих  истраживача, „враћа идеологију империјализма Киплинга и Родса … под лицемерном маском супротстављености „демократије“ и „аутократије“ уместо киплинговог „белог човека“ и „дивљака““. Зато је Роберт Каган врло забринут због препорода Русије и у своје је време прекоревао Буша и Чејнија због тога што су „дозволили Путину да учврсти руску државност и скрати директне полуге западне управе Русијом“.

Кагана такође одлично карактерише и то, да је 1997. године он постао кооснивач „Пројекта за нови амерички век“ (ProjectfortheNewAmericanCentury),  да је члан Савета за међународне односе и Америчког комитета за мир у Чеченији. Не тако давно Р.Каган је постао директор невладине организације „Спољнополитичка иницијатива“ (TheForeignPolicyInitiative- FPI), која окупља бивше највише владине чиновнике, дипломате и војна лица. За главне непријатеље Америке чланови FPI, без имало околишења, сматрају Русију и Кину, а не „међународни тероризам“, Иран и остало, чиме остали амерички thinktanksобично прикривају своје праве циљеве.

Како директорат FPI прилази руско-америчким односима јасно је приказано 7. децембра 2011. године у препорукама председнику Бараку Обами о томе како да се понаша према Русији у светлу претходних парламентарних и председничких избора у тој земљи. Те се препоруке своде на три тачке у истом пакету: „напредовање противракетне одбране САД – НАТО …помоћ савезницима САД у Централној Европи“ (у које су аутори због нечега сврстали и Грузију), као и „…напредовање у Русији људских права и грађанског друштва“[8]. Што се тиче последње тачке, симболична је порука „Спољнополитичке иницијативе“ америчким законодавцима да пожуре са слањем Мајкла Макфола, новог амбасадора САД, у Москву како би он успео да што више прошири свој рад пред председничке изборе у Руској Федерацији.

Утицај Роберта Кагана се појачава подршком од стране „породичног клана“. Његова жена, Викторија Нуланд, од 2011. представља спикера Стејтдепартмана, а пре тога је била саветник потпредседника Ричарда Чејнија за Ирак, Авганистан, Либан и Велики Блиски Исток, као и амбасадор САД у НАТО-у.

Брат Роберта Кагана, Фредерик, је аналитичар у Америчком институту за предузимаштво (AmericanEnterpriseInstitute),раније је предавао „стратегију револуција“ у Вест-Поинту и борио се за интервенцију САД у Ираку. Његова жена, Кимберли, је председник Института за истраживање рата (InstitutefortheStudyofWar).И она је раније предавала у Вест-Поинту, на Јејлском и другим универзитетима. 2010. година је на Харварду била уредник издања са врло јасним називом „Империјални тренутак“ (TheImperialMoment). Неколико година је радила у групи консултаната при штабу команданта америчких јединица у Авганистану.

Ето тако се добија оно што се зове „породични посао“. А у Фонду „Наслеђе“ су, осим Кагана, и друге особе, добро познате на постсовјетском простору. На пример: Ариел Коен, Фиона Хил,…

Коен је аналитичар Фонда „Наслеђе“ и лондонског Међународног института за стратешка истраживања. Стручњак за Русију, Евроазију и Блиски Исток, члан Савета за међународне односе, консултант Беле куће и Конгреса. Његови погледи и склоности за провоцирање се могу илустровати називима његових чланака и цитатима из изјава. На пример: „Кремаљ је у дубокој кризи и није искључено да ће, како би се пажња пребацила на нешто друго, почети рат, на пример на Криму“ (2009.), „САД не смеју да допусте да се поново створи Евроазијска империја“ (2011.), „Претварање Русије у светску економску државу је изазов Обаминој администрацији“ (2009.година) и томе слично.

Фиона Хил, грађанин Велике Британије, али становник САД, сада је директор Центра САД и Европе на Институту Брукингс (начелник Роберту Кагану), а пре тога је била руководилац секције за Русију и Евроазију у Националном обавештајном савету (National Intelligence Council’s- NIC). Специјалност NIC-а је да координише рад комплетног америчког обавештајног друштва, да позива на аналитички рад најјаче универзитете и истраживачке центре, а такође да разрађује директиве за обавештајно коришћење невладиних организација које у интересу Вашингтона раде у другим земљама.

У периоду „шпијунске каријере“ Ф.Хил је била задужена за припрему два изванредна аналитичка извештаја: „Алтернативни сценарији будућности Русије до 2017. године“ и „Стратегија САД на Кавказу и у Црноморско-Каспијском региону“. Оба сведоче о њеној изузетној пристрасности још одавно, као „образоване“ за такве проблеме, за које би се рекло да имају међу собом баш мало везе, какви су  „демократија у Русији“ и енергенти Кавказа и Централне Азије“.

Три сценарија за „будућност Русије“ почињу од најдобронамернијег са гледишта Сједињених Држава: од доласка на власт у Руској Федерацији „либералних интернационалаца“, код којих су за главне фигуре амерички експерти у том периоду сматрали Б. Њемцова, Г.Јавлинског, М.Ходорковског и Г.Каспарова.[9]

Констатујући да је вероватноћа њихове победе у Русији у оквиру устава врло мала, они који су правили извештај нису искључили ни могућност да у некој даљој перспективи на власт дођу „либерални интернационалисти“ као резултат „револуције у боји“. На пример, ако грађани Руске Федерације почну да осећају економске тешкоће због пада цена руских енергената, када Европа смањи њихову потрошњу због неке економске кризе, или када нафта и гас са Кавказа и Централне Азије потеку ка Европи преко Грузије и Турске – као алтернатива за руске испоруке.

Као особину схватања света Фионе Хил може да се сматра  и то, да је 2003. године, (обзиром да је и она, као и Каган, члан Америчког комитета за мир у Чеченији), сматрала да исламисти из Чеченије представљају „борце за слободу“, и негирала њихово учешће у „међународном тероризму“. Управо је Ф.Хил у току  заседања Конгреса убедила америчке законодавце да је несврсисходно да се у списак терористичких организација унесе и Хизб-ут-Тахрир[10]. Тако је америчкој обавештајној служби она дала могућност да са том исламском организацијом успостави тајне контакте, и тако избегне проблеме са америчким законима. Нису прошле ни две године од тада, а терористи Хизб-ут-Тахрира су пуном снагом правили акције у Ферганској долини, подржавајући покушај исламиста да преузму власт у Узбекистану. А сада Фиона Хил гаји нову наду, питајући: „Да ли је „арапско пролеће“ стигло до „руске зиме?“[11]

Може се именовати још много америчких и британских експерата који раде на стварању „појаса затегнутости“ од Гибралтара до Пацифика, али ће то бити само још једна потврда чињенице да у САД има ко да гура империјалне идеје Џеја Руфуса Фирса. Важно је да размотримо знаке из којих видимо да САД већ делују у оквиру концепције повратка на „класични империјализам“, пошто су се разочарали у империјализам са префиксом „нео-„  и да покушамо да размислимо о начину на који би Источни Словени могли да се супротставе стварању англосаксонске глобалне империје.

 

(Наставља се…)



[1]  The Lessons of the Roman Empire for America Today http://www.heritage.org/research/lecture/the-lessons-of-the-roman-empire-for-america-today

[2]  Robert Kagan,  Rosja i Chiny zagraїaj№ њwiatu // http://wiadomosci.dziennik.pl/wydarzenia/artykuly/68573,rosja-i-chiny-zagrazaja-swiatu.html

[3]  Andrew J. Bacevich, Sr, American Empire: The Realities and Consequences of US Diplomacy (2002)// http://www.foreignaffairs.com/articles/58312/walter-russell-mead/american-empire-the-realities-and-consequences-of-us-diplomacy

[4]  http://www.heritage.org/about/staff/departments/the-margaret-thatcher-center-for-freedom

[5]  Овде и даље погледати:  http://www.heritage.org/initiatives/american-leadership

[6]  http://www.brookings.edu/cuse.aspx

[7] http://freemasonsfordummies.blogspot.com/2009/05/brother-jack-kemp-33-rip.html

[8]  „In His Own Words: Jack Kemp and the Issues“. The New York Times. The New York Times Company. 1996-08-11.

[9]  Овде и даље погледатиhttp://left.ru/2008/6/kagan175.phtml

[10]  http://www.foreignpolicyi.org/content/fpi-analysis-moving-beyond-us-russian-%E2%80%9Creset%E2%80%9D

[11] http://hvylya.org/analytics/economics/16818-rossija-ne-upustit-udachu-stsenarii-razvitija.html

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

3 коментара

  1. Nista novo nisu rekli. Samo danas tesko da mogu takve imperije dugo da traju. Vec im je isteklo 60.godina.Mi Srbi odlicno znamo sta je PAX AMERICANA. Moj vam je savet, cuvajte se „varvara“.




    0



    0
  2. … zapravo, krunu Antihrista – i naveliko rade na tome ?!




    0



    0
  3. Светлост и топлина

    Проћи ће исто као и Римско царство -понор следи на крају таквог
    пута. СРЕТАН ПУТ ДО ПОНОРА , ГОСПОДО АНГЛОСАКСОНЦИ.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *