Андреја Младеновић: Ми данас немамо државу!

Разговарао Угљеша Мрдић

Војислав Коштуница је показао као премијер да може да се води национална одговорна политика, да може да се сарађује са светом, а да се при томе не изгуби национални идентитет…  А данас имамо поданичку владу која ће остати упамћена по томе што није водила политику своје земље већ заступала интересе неких других земаља

 

„Недопустиво је да се амбасадор једне стране државе Волфрам Мас на тако недоличан начин обраћа председнику опозиционе странке, бившем председнику Владе Србије и некадашњем председнику државе, а да то заправо прође без икакве реакције и саме државе, почев од надлежних државних органа, то јест Министарства спољних послова. Нико од њих није уопште реаговао, нити је немачком амбасадору Волфраму Масу одређеном протесном нотом скренута пажња на његово понашање. Таква комуникација није ни дозвољена, ни допустива и излази из дипломатског оквира“, каже у интервјуу за „Печат“ председник Градског одбора Демократске странке Србије Андреја Младеновић.
Наш саговорник, који је и шеф одборничке групе ДСС-а у Скупштини града Београда, сматра да Србија као држава све мање постоји.
„Ако то кажемо, онда може да делује и преозбиљно и прегрубо, али у буквалном смислу речи, ми данас државу као и да немамо. То улива велику бојазан код сваког човека, јер ако амбасадор једне неоспорно велике државе, која има велики утицај и у свету и Европи данас, може себи да допусти да се тако обраћа председнику једне странке и некадашњем председнику Владе, онда је потпуно јасно да они који воде државу Србију у ствари само представљају пуке слуге и послушнике у односу на стране амбасадоре и то довољно говори и о нашем политичком систему уопште. Они чак нису послушници људи који воде те стране државе, мислим на председнике влада и држава и министре спољних послова, већ слушају диктате одређених дипломата који имају један нижи ранг у односу на било кога ко води неку државну политику. То је заиста поражавајуће у Србији“, наводи Младеновић.

Можете ли да направите једну паралелу, управо кад су у питању западни амбасадори, некадашњег и садашњег времена? Да ли је један од главних разлога напада на Војислава Коштуницу управо то што он није дозвољавао притиске страних амбасадора када је био председник и премијер, док последњих година западни амбасадори не само да врше притисак на политичко руководство Србије, већ формирају и владу?  
Утицај страних сила је одувек био присутан на нашим просторима. То видимо и по годишњицама које ових месеци обележавамо. Али имали смо ми владе у блиској прошлости које нису биле под утицајем страних амбасада. Тада нису страни амбасадори могли као данас да одређују каква ће политика да се води. Очигледно је у Србији један озбиљан проблем податак да је ову Владу формирао тај страни фактор. У формирање ове Владе, то јест владајуће коалиције, поред страних западних амбасадора умешани су и неки од домаћих тајкуна. Ова Влада дугује не само захвалност страним амбасадорима, него и много тога више. Зато се поједини западни амбасадори тако и понашају. На сваки позив из западних амбасада чланови Владе Србије морају да се одазову, да стоје мирно и да слушају оно што им се каже. По свему судећи, ова Влада која је скоро четири године на власти није српска него страна влада, она штити интересе и води политику неког другог, а не Србије и не унутар српског народа.

Пошто владе Војислава Коштунице нису биле такве, уследили су нови напади на вашу странку.
То је сигурно један од узрока зашто су Војислав Коштуница и Демократска странка Србије изложени нападима западних амбасадора. Дошли смо на црну листу држава и амбасадора који желе у Србији да воде своју политику, уместо српских политичара које је народ изабрао на изборима. Они који им се супротставе су њихови противници. Војислав Коштуница је показао као премијер да може да се води национална одговорна политика, да може да се сарађује са светом, а да се при томе не изгуби национални идентитет. На тај начин би требало да се заступају интереси српског народа, а не туђи, као што је случај у последње четири године. Управо је такав став и таква политика Војислава Коштунице највећи проблем за те стране државе и њихове амбасадоре, што се могло видети и кроз Викиликсове депеше. Они нису имали никакав утицај, нити су то могли, на политику Војислава Коштунице, наравно онда и државе Србије. ДСС и Коштуница су им били велика препрека за спровођење њихове политике и зато су учинили све 2008. године да се ДСС не нађе на месту на којем је била, да управља владом и државом. Све су учинили да изборним преварама дођу до једне владе за коју не могу да кажем ни да је квинслишка, већ поданичка влада која ће остати упамћена по томе што није водила политику своје земље већ неких других земаља.

Како коментаришете резултате референдума на Космету и реакције државних функционера Бориса Тадића и Горана Богдановића и чиновника Борка Стефановића, који су се супротставили апсолутној вољи српског народа? Скоро сто одсто српског народа је рекло НЕ нелегалним косовским институцијама на северу Космета.

[restrictedarea]

Наравно да су осудили вољу грађана, јер они раде супротно од њих. Власт је учинила све у ове три и по године, а нарочито у последњих шест месеци да Косово и Метохија буде мањи део Србије, а не шестина територије, и да четири српске општине на северу Космета буду враћене под окриље Приштине, односно да се на један начин Приштина инсталира као централни орган и као место где ће се из те четири општине сви грађани упућивати да завршавају послове који су до сада вођени из Београда. Питање које је постављено на референдуму је било крајње оправдано. Зато што грађани ове четири општине на Косову и Метохији не могу да дозволе да институције тзв. „државе Косово“ постану институције њихове државе. Они су се родили у Србији, живе у Србији и не може нико да им каже да нису држављани наше државе, већ да припадају некој квазидржави, која себе назива Косово. Управо оно што ради Борис Тадић и коалиција коју он предводи, као и преговори које од прошле године води чиновник Стефановић, иде ка томе да се Косово и Метохија одвоји од Србије. И то питање које је постављено на референдуму, не да није штетно него је једино могуће. Грађани су јасно рекли свој став. Држава Србија не сме себи да дозволи да део своје територије на један такав начин срамно, тајним преговорима, под великим притиском Вашингтона и Брисела, препушта некој квазидржави и творевини коју воде криминалци и ратни злочинци. То је нешто што је овај референдум јасно показао.

Ви сте прошле године у Скупштини града Београда покренули расправу о бројним аферама власти. Једна од њих је нова превара грађана – „БУС ПЛУС“.
Што се тиче Градске скупштине и града Београда, ситуација је ту доста специфична. У Београду имате један такав амбијент да буквално не можете ништа да кажете против актуелног градоначелника Драгана Ђиласа, јер то и не може да се појави у медијима, осим у листу „Печат“, и у још неколико медија. Као шеф одборничке групе ДСС-а у Скупштини града у више наврата у току протекле године тражио сам отварање теме „БУС ПЛУС“, не би ли добили потребне одговоре и информације. Добио сам уговор у вези „БУС ПЛУС“-а, где се јасно види да је реч о једном штетном послу за град Београд. Град не добија толико колико ће дати том конзорцијуму који је и страни и домаћи, и којем ће бити додељено 8,5 одсто од укупног прихода. Сада када смо ми кренули да отварамо ствари, потпуно јасно се види да је сам посао додељен у једном рекордном року. Тендер је расписан јуна 2010. године, а већ у септембру после летње паузе, када се због одмора у јавности мање посвећивала пажња пословима градске власти, додељен је двема домаћим фирмама „Ланус“ и „Апекс солушн“ које представља Владан Анђус, и конзорцијума три турске фирме „Кент карт“ које опет представља један исти човек. Видимо да је тај посао могао да уради ГСП, а не те фирме, и да би се само од поменутих 8,5 одсто у року од годину дана исплатило уложено. Када загребете даље видите да они вероватно раде у договору са актуелном влашћу. Неко из актуелне власти стоји иза њих и овог посла. Негативне реакције грађана је изазвао и сам систем „БУС ПЛУС“, који има пуно нелогичности и врло је компликован. Нелогично је да наши пензионери који су добили карте за старије од 65 година морају да сваки свој улазак у аутобус чекирају или валидирају, како власт већ то зове. Суштина је да ће и ГСП и град Београд бити оштећени са једним великим износом новца. Наша одборничка група је поставила неколико питања градоначелнику Ђиласу, али он није нашао за сходно да одговори. Није одговорио колико месечно новца одлази том конзорцијуму, ко заиста стоји иза тих предузећа и како је заиста могуће да један такав важан посао буде додељен на једном тендеру који је трајао само два месеца за време летње паузе 2010. године. Интересантно је да до пре два месеца нико није ни знао за тај посао. Ми смо то сазнали тако што смо добили уговоре од људи блиских ГСП-у. „БУС ПЛУС“ показује како ова власт ради – тајно осмишљавајући комбинацију како да се извуче новац из јавног сектора, тако што је све упаковано у неку наводну процедуру. С друге стране, имате моћ медија да то прикажу као велике новитете и модернизацију.

При том ћемо имате и нова отпуштања радника ГСП-а.
Тако је. Радницима је наложено да пређу да раде у приватну агенцију, како би обављали дужност контролора. Неки су прихватили, неки нису. Видећемо шта ће с њима на крају бити. Очигледно да ће и они остати без посла. Оно што Градско саобраћајно предузеће (ГСП) и уопште тај интегрисани систем јавног превоза има као проблем јесте недостатак довољног броја нових возила на улицама Београда. И у самом ГСП-у су били одређени проблеми. Смењен је директор, кадар СПС-а, у току прошле године и игром случаја је откривено да он скоро годину и по дана није уплаћивао порез и доприносе запосленим радницима. Доведен је нови директор из СПС-а. На наше инсистирање у Скупштини града шта ће бити са тим људима, нисмо добили никакав одговор. Сама Скупштина града функционише тако што се градоначелник понекад појави, каже неколико реченица и оде. Већина служи да дигне руку и гласа, и од разних секретара и нечијих заменика добијамо само штура образложења и не можемо с њима чак ни да дискутујемо о бројним проблемима. Примера ради, када је било усвајање буџета одборници ДСС-а су предложили да се укине такса на истицање назива фирме. Та такса је између 400 и 2.000 евра. Она погађа приватне предузетнике у тој мери што је то такса за коју немате никакву услугу. Ако ставите име ваше фирме на интерфон, морате да уплатите таксу у распону у односу на зону у којој се налазите. Велики број приватних предузетника због 45 разних такси и пореза не може да издржи да ради у Београду. На основу свега набројаног видите да власт не реагује на живот грађана. Од прошле године више предузећа се гаси него што се отвара. Ова власт живи неки свој живот. Имају много новца и свега у изобиљу, потпуно одвојени од стварности. Контролишу буџетски новац, медије, маркетиншки простор… Намети које имамо од стране државе су невероватни. Погледајте само губитак који имамо од једностране примене Споразума о стабилизацији и придруживању, који је око пола милијарде евра. Ми смо сами себи избили тај новац из џепа и није то Европа од нас тражила у том тренутку. Пола милијарде евра смо гурнули у џеп страним компанијама, које уништавају наше тржиште и производњу. Ми смо ту криви, а не они. Њих интересује само зарада и пласирање њихових производа и баш их брига за преко 400.000 радних места које је Србија изгубила за ове три и по године. Евроинтеграције ће само донети додатну муку грађанима Србије. Немамо нова радна места, нове извозне послове, а ослабљена је производња. Све инвестиције које смо имали у Србији задњих година односиле су се на купопродају, чиме нисмо отварали нова радна места. Имали смо продају трговинског ланца у приватном власништву за скоро милијарду евра и држава од тога није имала велику корист, већ тај приватни власник. Раније смо имали комунизам, социјализам и братство и јединство, а сада као утопију имамо ЕУ и недостижне евроинтеграције.

Споменули сте евроинтеграције. Војислав Коштуница је у књизи „Зашто Србија а не ЕУ“ навео разлоге због којих Србија не би требало  да иде у ЕУ.
Војислав Коштуница је навео седам разлога зашто не би требало да идемо у ЕУ. Књига „Зашто Србија а не Европска унија“ је један прави политички путоказ и нешто што би требало да прочита свако ко намерава да се бави политиком и коме је стало до државе. У тој књизи имате одговоре како Србија може на један национално одговоран начин да опстане и сачува свој идентитет, и да при том не буде у сукобу са целим светом и да кроз свој сопствени развој и институције допринесе бољем животу сваког грађанина. Оно што је изузетно важно и што је посебна порука књиге је да Србија мора да окрене нови лист и да после избора нови састав Владе и Скупштине Србије треба да прогласи политичку неутралност. Србија као политички неутрална држава са Европском унијом треба да сарађује и треба да има развијене најбоље могуће економске односе. Србија мора да изађе из погубног пута евроунијатских интеграција, где губи свој идентитет. Ионако много држава у Европи жели да изађе из тог кова – ЕУ. Шта ће Србији сада ЕУ, да уводи санкције Ирану, да учествује у интервенцији у Либији, Сирији, Авганистану? Зашто би Србија слала своје војнике у евронатовске мисије? Зато је на предстојећим изборима прилика да се грађани одлуче шта желе да се чини у наредном периоду. Грађани Србије би требало да донесу одлуку, а не страни амбасадори, Брисел и Вашингтон. Ако се не деси нешто друго, Србија ће представљати пример како се одлучује о својој судбини, развоју и интересима. У противном Србија ће бити колонијална испостава великих сила.

______________

Градска власт изгубила компас

Како гледате на различите податке који су пласирани у јавности, а тичу се цене Моста на Ади?
Цена Моста на Ади не би требало да буде никаква тајна. Када отворите Интернет и одете на неке сајтове везане за град Београд, тачно видите колико је кредита и средстава из буџета повучено за мост и приступне саобраћајнице. То што градоначелник Ђилас заједно са својим немуштим сарадницима упорно покушава да објасни како под изградњу моста не спадају и приступне саобраћајнице је његов проблем. Ми не причамо о неким булеварима који ће се градити на Новом Београду, већ само о приступним саобраћајницама самог моста које су на крају крајева саставни део моста. Те дефиниције да је „мост само од једне до друге обале“ нигде у свету нема, јер грађани морају на тај мост да се попну. Мост са приступним саобраћајницама до сада кошта 430 милиона евра.  Узимајући у обзир како се радови одвијају и на страни Чукарице и на Новом Београду, цена моста са приступним саобраћајницама изаћи ће преко пола милијарде евра. Мост је прескуп и као такав у овом тренутку и на том месту није био потребан. Могли смо да направимо три пута јефтинији мост, који би вршио бољу функцију. Ако кажемо јавно: „Зашто мост толико кошта?“, представници власти нам одговоре да смо ми у опозицији против моста. Нико нормалан није против мостова у Београду, који су нам потребни, већ против тога да се толико новца даје за један такав мост. Овако је град задужен за наредних 20 година, јер Београд не може да поднесе толике трошкове и кредите. Неке 2015. и 2016. године само за камату на главницу, на узете кредите, град Београд платиће 75 милиона евра. До сада у Београду имамо задуженост око 800 милиона евра. Морамо да вратимо тај новац са каматом, што ће изаћи преко милијарду евра. У Градској скупштини за ове три и по године нисмо имали две или три седнице да нису узимани кредити. Већ се сада узимају кредити за 2013. годину. Тако да остављају дугове наредној власти, а не сређују град. Око 40 одсто Београда нема канализацију, имамо километре старе водоводне мреже која стално пуца, а власт мало-помало, па предложи премештање трамвајских шина. Ова власт нема компас.  Коалиција ДС, Г17 Плус, ЛДП и СПС у Београду ради само у свом интересу, без обзира на то да ли је реч о „БУС ПЛУС“-у, легализацији, урбанистичком плану, изградњи велетржнице… ЛДП је скупо наплатио своје учешће у власти и не беже од тога да су део владајуће коалиције у Београду.

______________

Закаснела реакција

Да ли је могуће да градске службе нису биле припремљене за снег и поледицу у фебруару месецу?
Очигледно је да нису биле припремљене. Када је снег падао без престанка неколико дана,  тек после 24 сата је стигло наређење из Градског штаба за ванредне ситуације да се калцијум-хлорид посипа по улицама. Значи да су чекали један дан да се направи тотални колапс на улицама, да би сипали со која може да реагује на тим ниским температурама. Није ово први снег који је пао у Београду, али се другачије радило. Замислите да је снег пао у децембру месецу, а „Београд пут“ и град Београд нису потписали уговор о зимској служби. Тај уговор је потписан тек крајем децембра месеца. Имали смо ситуацију да основне службе нису функционисале неколико дана, да људи нису могли да иду на посао, а деца у школу. Да не говоримо шта су у унутрашњости Србије направили и како су употребљавали енергенте. Када смо код енергената, сада ће бити тачно годину дана како је кренула кампања против ДСС са покушајем криминализације саме странке. То је резултирало и хапшењем неких наших чланова, а све у склопу акције у вези „Колубаре“. Наши чланови неће још бити пуштани из притвора, јер су тамо по политичкој линији. Они су жртве покушаја криминализације ДСС-а. При том, сада ни „Колубара“ не ради како би требало. Смањили су трошкове, али смањили су и производњу. И оно мало привреде које функционише је доведено у питање због искључења струје. То је један од доказа како ова власт није способна да управља државом.

[/restrictedarea]