Ана Селић ПУТОВАЊЕ ЗА РУСИЈУ

(Ново читање Мемоара Проте Матеје Ненадовића)

Првог/тринаестог септембра 1804. године, у два сата ноћу, са Саве повише Топчидера, из побуњене Србије, измучене, жељне мира али пре свега слободе, кренула је устаничка делегација на тајно послање – пут у Петроград. Циљ је био да се од руског цара добије заштита, подршка и помоћ у оружју и новцу за народ стиснут између две немилосрдне царевине које су у том тренутку биле у добрим односима.

 

У летњим ‘‘војеним хаљинама’‘, заборавивши да понесу чак и храну за пут, Прота Матеја Ненадовић и Петар Новаковић Чардаклија кренули су о свом трошку низ Дунав, у огромној тајности укрцавајући успут и друга два члана револуционарног посланства – Јована Протића и Стеву Живковића. Ноћу су прошли поред још турског Београда, поред Рама, тадашње царинске постаје и данашње туристичке атракције, и поред Пореча, важног утврђења који ће у доба Кнеза Милоша постати Доњи Милановац. Кроз Ђердап су их превезле ‘‘думенџије’‘, стручњаци за брзаке из неименованог села уз Дунав који своје умеће нису наплаћивали, а потом су оставили реку и кренули за Оршаву. После карантина и испитивања куда су се упутили, не смејући ни да наговесте своје право одредиште и намере, запутили су се у Петроград кочијама, које су их, уз повремене оправке, и довеле у царски град.

 

Само до Букурешта било им је потребно две недеље. У сусрету са тамошњим руским конзулом постаје им јасно да тајност њихове мисије има трајати још дуго. Он им каже:’‘Овим књажеством ништа се не бојте, но у Молдавији гледајте да што брже пређете’‘. Из Фокшана, граничног места између тадашње Влашке и Молдавије, уз помоћ механџије Србина једва прибавивши коње за даље путовање, крећу у два сата ноћу, опет у огромној журби и тајности, пред мрак стигавши у Јаши. Руски генерални конзул у тада молдавском граду такође их саветује да никако не ноће и да никакве документе, то јест ‘‘прошенија’‘ за рускога цара, не носе са собом, него да ће их он послати за њима куриром. ‘‘Што брже ка граници’‘, саветује их, јер је Молдавија, за разлику од Влашке, склона Турцима а не Русији. Када пређу Дњестр и стигну у Могиљев, онда могу предахнути. ‘‘Ви сте сада молдовански купци, руски поданици’‘, каже, издајући им одговарајуће пасоше.

 

Српска делегација као да је уживала неку тајну заштиту јер када је, хитајући без застанка, стигла до скеле на Дњестру и хтела да на њу утовари и кочије, један чиновник их је пожурио, рекавши да се укрцају а да ће кочију накнадно превести. И тек што су крочили на руско тле, на место одакле су се отиснули пристигла је група од пет коњаника захтевајући да се врате. ‘‘После онај чиновник нама каже, да су за нама трчали да нас поватају, и да су нас са оне стране стигли, да би нас вратили у Јаш, и Бог зна шта би од нас било’‘, бележи Прота Матеја у својим сећањима.

 

Из описа само ове прве трећине путовања као у најбољој литератури ређају се слике узбудљивих и преломних догађаја пуних напетости и обрта, неочекиваних сусрета са правим и с разлогом неповерљивим људима каквих има само у таквим приликама, тајних заштитника и гонилаца, спасавања у последњи час… Те слике чекају неког будућег српског редитеља који неће моћи а да не направи велики филм. Јер, било би страшно да га се подухвати неко сличан аутору Боја на Косову или ТВ серије Сеобе, где се једва нагађа ко је ко и шта чини, уз јунаке одевене по знатно каснијој моди и накићене оружјем које ће тек бити измишљено. Неког будућег уметника чека и Бој на Чокешини, српски Термопили с почетка 19. века, где је две стотине бораца својим телима зауставило ко зна који по реду продор Турака из Босне. Таквог чека и прича о Земуну из истог времена, граду где су преговарали завађени, којим су кришом промицали људи и оружје, или куда су бежали и у сиромаштву страдавали невољници попут Нићифора Нинковића, писара и Милошевог берберина, склањајући се од ничим обуздане Књажеве осионости.

 

Енглези су многе своје маестралне историјске филмове правили и од далеко сиромашнијег материјала. Само Хенри Осми и његове женидбе, на пример, испунили су једну серију од 38 епизода у четири сезоне, једну у два наставка, и једну ТВ мини серију од шест епизода, сваку посвећену по једној од његових, ни по чему изузетних, шест жена. Енглезима свакако није недостајало новца за тај подухват, но новца се увек нађе када је уверења да нешто има смисла. Али, када се смисао тражи у успеху у Холивуду – ако не већ у Венецији, Берлину или Кану – онда ће наше праве приче, и не само филмске, још неко време чекати своје ауторе. И док културна јавност буде признавала, на пример, Радета Шербеџију за великог глумца само зато што у страним филмовима игра руске мафиозе и што је на ‘‘ти’‘ са Ванесом Редгрејв, култура ће нам бити оваква каква је – провинцијална, једнодимензионална, лажна и погубна. Биће нам таква не само култура и док Мирјана Карановић сматра да је не само особа увежбана и надарена да одглуми било кога, већ и морални арбитар. Или, на пример, док се сада већ бивши директор националне библиотеке Сретен Угричић проглашава за великог писца и мислиоца, те ‘‘жртву режима’‘, иако је установа којом је директоровао годинама била затворена, а он сâм, у својству државног чиновника, подржао ‘‘слободу’‘ неког сличног себи да јавно зажали што Угричићеви послодавци нису били дигнути у ваздух.

 

На Западу је, има томе неко време, утврђено да Срби пате од ‘‘вишка историје’‘. То је на неки начин тачно: ни у једној нашој породици нема генерације која није искусила, на пример, барем један рат или у њему изгубила барем једног члана. Ми, дакле, можемо, како нам се често чини, једни другима причати само једне исте приче. Али, прича није само тема; прича је и начин и разлог због кога је испричана, прича је и њен контекст и сврха. И мада би творци максиме о вишку историје код Срба дали све, као што и чине,  да живимо само у садашњости, док ће се оним што јој је претходило и што ће јој следити бавити они, једини надлежни за право одмеравање оног што се важи – у шта спадају и судбине малих народа које свакако треба спречити да нарасту – није у вишку наш проблем, већ управо у његовој супротности.

 

Ту спада и наша стална потреба да од великих очекујемо помоћ, иако смо њу по правилу очекивали узалуд. Сагледавање тог нашег дуготрајног уверења да мали народ не може без савезника које мора молити је нешто што свакако ваља преиспитати – ако ни због чега другог, онда да бисмо избегли стално понављање истог искуства. У томе помажу приче са смислом, препуне живота, малих и великих јунака и њихових дела, чија је поука, уткана у сваку реч, да се само онај који сâм нешто предузме може надати срећи да се једном нађе у добром друштву.

 

Но да се вратимо нашем посланству које ни у једном тренутку није признавало заповест не само овог доба – реалност на терену. Од Могиљева, с накнадно превезеном кочијом, српска делегација креће ка Кијеву, па потом ка Харкову. У Русији је већ снег, а њих четворица користе бунду једног од њих да прекрију озебле ноге. Пети, успут придружени и привремени члан, од Харкова до Петрограда све време је напољу, у иначе празном простору за пртљаг. У Клину, непуних стотину километара удаљеном од Москве, без одеће и готово без пара, сретни што предахњују и што су још цели, решавају да наруче и мало вина уз оскудан обед. Испијајући га у здравље ‘‘верховнога вожда коменданта и свију Србаља’‘, плаћају са стидом, немајући другог избора, сваки за себе. Прота Матеја бележи да се то збило уочи Лучина дне, 18/30 октобра прве устаничке године, јер су се те ноћи готово отровали од пећи поред које су спавали. Вино је, иначе, било превара: ‘’…црвено истина, али на дно пала као нека среш; и на дну по две-три драмајлије; кад ти хоће да донесе, а бирташ узмућка, те се зацрвени, а од винскога осећања ништа нема’‘, наводи Прота Матеја са уобичајеном ведрином.

 

У Петроград стижу као ‘‘молдовански купци’‘ на Митровдан (26. октобра/8. новембра), готово два месеца касније. Немајући друге одеће до оне у којој су кренули, не напуштају дању простор у који су смештени, пошто им виши официр задужен за њих каже да у ‘‘тизим хаљинама’‘ могу пасти ‘‘коме у подозреније’‘. ‘‘Овде’‘, додаје он, ‘‘различитих људи има који на свакога мотре, испитују и примечавају, а особито као на стране људе’‘.

 

Српским дипломатама, наравно, не смета трећеразредни третман који имају, јер нису ни у прилици да размишљају о свом статусу. Министар иностраних послова Чарторински који их је саслушао неколико дана по приспећу, каже им: ‘‘Добро, али Србија је далеко од Русије, а ми смо с Турцима у пријатељству.’‘ Србија је и ту била ‘‘нереална’‘, јер, како бележи Вук Караџић, по одласку делегације ‘‘стане чекати какав ће им глас посланици из Русије донети’‘.

 

Посланици су из Петрограда отпремљени кући уз неодређена обећања, нешто новца и бољу одећу. И повратак је био знатно краћи – трајао је око месец дана и водио преко Варшаве, Галиције и Мађарске. Кад су стигли у Арад, Прота Матеја одлучује да посети Саву Текелију. Текелија је био потомак банатске племићке породице Поповић, избегле из Деспотовине средином 15. века у Угарску, доктор права и каснији велики српски добротвор, који се у доба устанка заинтересовао за свој народ чак до те мере да му се, по неким изворима, желео наћи на челу. Тада већ није више био секретар угарске дворске канцеларије: повукао се из државне службе у којој више није могао напредовати на своја имања у Араду. Ненадовић овако описује тај сусрет: ‘‘Замолим за кратак разговор с господином; кажу му какав мундир имам. Рекне, уђох, скинем капу; види голем перчин а малу браду (јербо је била млада). Текелија: ‘Молим тко сте и одакле?’- ‘Ја сам Србин из Србије’. – Одма дуну, угаси свећу…’‘

 

Разговор са пријатељем и истомишљеником Доситеја Обрадовића није дуго трајао, иако је Текелија познао Ненадовића и чуо за петроградску мисију, јер – наишли су гости. Ненадовић овако описује одлазак од Текелије: ‘‘Пуст сокак, блато до колена; идући у бирцуз по мраку кожу се сав до колена укаља, дигох га у руке; спаде једна чизма, узех је под пазух; спаде и друга и једна чарапа, све то покупих из блата, једва ноге ишчупавам. Чини ми се да нигде онакога смолнатога блата као у Араду нема’‘.

 

Гласови које је Србија чекала били су као и дотад, и као и касније, све до данашњих дана, неодређени. ‘‘Међународна ситуација се интензивира’‘, чувена је реченица из култног мађарског филма Крунски сведок којим се оправдава баш свака ситуација, нарочито кад је реч о издаји, достављању, хапшењима, репресији, намештеним судским процесима, свему чиме је и ова земља обиловала. Русија је такође имала своје ‘‘ситуације’‘ – од 1632. до 1828, дакле за непуних 200 година, имала је три рата са Швеђанима, два са Персијанцима, два са Пољском и девет са Турцима, уз Наполеоново напредовање све до Москве. Србија је доиста била далеко, али, приближила се 1807. године када је њен устанак постао и за Русију релевантан. Но блискост није трајала превише дуго. Године 1812. у Букурешту је решено да су Русија и Турска опет у пријатељству, а Србија је том приликом без питања, консултација и пристанка, препуштена Турској и некаквој неодређено дефинисаној аутономији коју ће надгледати исти вековни мучитељи Срба.

 

Како су Турци поштовали одредбе овог мира ујесен године 1814, сведоче попљачкана и спаљена села, побијени прваци, куга, по историчарима редовни пратилац турске ордије, и овај навод из тротомне Историје Београда (Просвета, 1974): ‘‘Очевици оног времена описују да је простор између Стамбол-капије и данашњих Теразија био закрчен лешевима и људима набијеним на коље. Около њих су се кретали и кидали их гладни полудивљи пси београдских предграђа.’‘

 

У то време Прота Матеја Ненадовић у Бечу покушава да умоли представнике великих сила, окупљене на још једној подели интересних сфера, да зауставе турске покоље по Србији. Бечки конгрес трајао је од септембра 1814. до јуна 1815, а од децембра 1814. Прота Матеја настоји да странцима макар достави молбе и извештаје о злочинима ако већ не може да с њима и разговара. Од свих добрих савета, неодређених обећања, препорука да се Срби обрате султану који им је ‘‘цар’‘ и најчешћих ‘‘дођите сутра’‘ или ‘‘јавите се за три дана’‘, најкраћи и најдиректнији су Енглези: ми се у ваша посла нећемо мешати и немојте нам више долазити, да вас Турци случајно не уоче и да нам због вас не праве проблеме.

 

Као што се Срби нису питали о одредбама Букурешког мира, нису се питали ништа ни током Бечког конгреса, а ни током Берлинског, 1878, када су, како сведочи изузетни мемоариста Гавро Вуковић, могли доћи само до холова и побочних врата, да вребају европске великане при изласку са заседања, надајући се да ће их одобровољити и умолити. Јер, међународна ситуација за њих је увек интензивна, а судбине малих народа, корисних у ‘‘периферним’‘ ратовима, уобичајено потрошне и ретко када битне.

 

Дипломате се, наравно, морају надати да ће за свој народ нешто успети и да постигну, морају молити и понижавати се, али се то може поднети из једног врло важног разлога – они то не чине за себе већ за оне у чијој су служби, и чији живот, имовину и достојанство, зависно од околности, покушавају да заштите. Прота Матеја, војвода и државник, први дипломата и председник владе обновљене Србије, ваљевски кнез и прогнаник, зато је знао зашто куца на толика врата у нади да ће се нека ипак отворити.

 

Јер, за тих десет година свог усправљања током Првог устанка, уз све посртање, суревњивост и међусобну завист вођа, уз опортунизам, страх, бежање с бојног поља и издају, Србија је – показавши огромну снагу и способност – надрасла себе и огромне губитке претходних времена. Њено племство и вође страдавали су у биткама и бунама или се масовно исељавали, попут Текелијиних предака, пуних четири стотине година. У време непосредно пред устанак, турски терор, изузимајући наравно дахијски, није био као у претходним временима, поготово не у доба Хаџи Мустафе паше, али ниједан Србин није смео имати ни куће, ни одеће, ни оружја, ни кола лепших од турских и морао се сваком Турчину уклањати с пута, како Вук Караџић наводи, макар улазио и у блато до колена. По њему, буна је почела ‘‘само из очајанија’‘ и нико се није могао ни у сну надати ‘‘срећнијем напретку’‘ од освете над злочиниоцима, но ‘‘познавши сладост слободе, и прости је народ изгубио вољу, а камоли поглавице, опет тако постати раја турска,’‘ пише Вук Караџић у Описанију Србије (СКЗ 1987).

 

Прота Матеја је то видео и проживео. У записима посвећеним својој деци зарад подуке да се у срећи не погорде а у несрећи не очајавају те да ‘‘из малена’‘ науче ‘‘љубити Бога и отечество’‘ каже: ‘’‘Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њих, живео у сваком благу и изобиљу и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао их из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из мојих уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.’‘

 

Данас кад се Србија полако своди на онај исти Београдски пашалук кога су страшним страдањима, упркос свим опречним мишљењима и наспрам великих противних настојања, Срби изборили сами – уз исту равнодушност, па и злурадост великих сила, попут рецимо Енглеске – о Проти Матеји деца уче кроз одломак из његових Мемоара у осмом разреду основне школе, као део обавезне лектире из српског језика. На Дунаву, којим је пре нешто више од два века кришом пловио до Оршаве, на Google Earth-у већ је уцртана граница између Србије и Војводине. Времена се мењају те када је она утврђивана Срби очито нису чекали ни у предворју. Одредница о Проти Матеји на Википедији три пута је краћа од одреднице о Чеди Јовановићу, шефу изузетно значајне српске партије. Ненадовићева је, истина, на српском а Јовановићева на енглеском, и то је ваљда и једино што је у овом целом нескладу логично.

 

Путовање за Русију, наравно, није било једино и није их било само у том правцу. Посланства су ишла и у Беч и Цариград, одакле се нека нису ни враћала. Иако су данас Срби већ трећу деценију у рату, Србија то није била, осим током 78 дана 1999, што је, гледајући с висине, фактички само епизода. С те висине, данашња посланства иду у Брисел и Вашингтон, стижу брзо и одлазе без наде, да би с лажном надом обмањивала Србију.

 

Но права, готово заборављена нада избија из записа Проте Матеје о сопственом животу. ‘‘Ја знам да ће исте догађаје доцније много перо описати вештије али истинитије неће’‘, каже он у свом језгровитом уводу, дозвољавајући да је можда побркао редослед неких догађаја али не и њихову суштину. А та суштина је и вера да се нешто доиста може учинити, да ће то бити на бољитак и наук будућим нараштајима и да ће се ‘‘у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њиова дела описати’‘.

 

Нека у овом добу подлегања безверју и безнађу, и убеђењу да се ништа не може чинити осим за свој ситни, лични интерес, ово подсећање буде мали мост ка таквом, будућем времену.

Извор: http://www.srpskilist.net