Почетна / Документи / Амбасадори

Амбасадори

Пише Александар Дунђерин

Зашто српски савремени писци амбасадори не могу да следе примере наших некадашњих књижевних великана ангажованих у дипломатији?

 

Да ли ангажман српских писаца у дипломатији представља наставак, иначе изузетно успешне праксе, поготово у периоду између два светска рата, која се заснивала на претпоставци да ће истакнути интелектуалци репрезентовати нашу земљу на најбољи могући начин? Или је именовање „угледних професора и писаца“, као и других некаријерних дипломата (професионално необучених), како тврди Синдикат дипломата Министарства спољних послова (СД МСП), такође „манифестација партократије, дискриминације, самовоље и бирократске ароганције у одлучивању“, потврда да је последњих година дошло до „драматичног урушавања професионалног карактера и ефикасности дипломатске службе уз све последице које то има на спољнополитички положај и безбедност земље“?
Ову дилему у српској јавности изазвало је пре свега објављивање „Информације“ СД МСП-а, после чега је у појединим медијима дошло до оштре полемике. Али, уместо да се у МСП-у покрене озбиљна истрага о томе да ли су тачне тврдње Синдиката дипломата да се у „раду кадровске комисије веома  често не поштују основни критеријуми: образовање и струка, као и професионално усмерење“, да се у амбасадама запошљавају особе које немају никаквог искуства у дипломатском раду (а неки су чак и страни држављани), да су за избор кадрова пресудни „партијска подобност, групни и лични интереси, утицаји и везе“ – „стручна јавност“, у намери да оповргне аргументе „синдикалаца“ из МСП-а наметнула је једно сасвим друго питање. Ако је Србија (односно Југославија) у прошлом веку имала веома велике користи од ангажовања наших истакнутих књижевника у дипломатији (Милан Ракић, Иво Андрић, Милош Црњански, Јован Дучић, Растко Петровић), због чега је спорно то што су током протекле деценије за амбасадоре постављани наши писци попут Светислава Басаре (Кипар), Кринке Видаковић Петров (Израел), Виде Огњеновић (Норвешка и Данска), Драгана Великића (Аустрија), Душана Ковачевића (Португалија)?
По много чему, и тога је свестан свако ко иоле познаје историју српске дипломатије и историју српске књижевности.

НЕДОСТИЖНИ ДУЧИЋ И РАКИЋ

[restrictedarea]

Тачно је да културна историја Србије углавном памти дела књижевника који су истовремено били идеолози, министри, па и дипломате. Међутим, од друштвеног ангажмана писца до његовог постављења до амбасадора, дуг је пут. Милош Црњански није обављао дужност амбасадора, већ је у два наврата био аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину, да би потом био пребачен у Рим. Растко Петровић је најпре (од 1924. године) радио као приправник Министарства иностраних дела, чиме је започео дипломатску каријеру дугу 21 годину. Да би „догурао“ тек до вицеконзула шесте положајне групе у краљевском посланству у Чикагу (1935), морао је да у МИД-у ради на шифровању и дешифровању поверљивих докумената, те да у посланству Краљевине СХС у Ватикану обавља посао писара девете групе прве категорије. Јовану Дучићу јесте указана част да буде именован за опуномоћеног амбасадора Краљевине Југославије у Букурешту, али тек 1939. године, скоро 30 година пошто је маја 1910. године ушао у свет дипломатије као писар прве класе у посланству у Софији.
А шта је препоручило, рецимо, Драгана Великића да буде постављен за амбасадора Србије и Црне Горе у Бечу 2005. године? Неколицина осредњих романа? То што је био уредник издавачке делатности „Радија Б92“ или што је писао колумне за „Нин“, „Време“, „Данас“ и „Репортер“? И Дучић је стварао, и песме, и есеје, и чланке, његов књижевни опус, за разлику од Великићевог, представља незаобилазан део историје књижевности, али не би постао амбасадор Србије у Румунији да иза њега нису стајале деценије беспрекорне дипломатске службе у Бугарској, Италији и Грчкој, и успешно обављен посао у посланству у Риму (преговори са италијанским министром спољних послова грофом Ћаном и припрема потписивања споразума Стојадиновић-Ћано).
Дучићев дипломатски пут сасвим је логичан и природан, поготово за државу која има дугу традицију професионалне обуке дипломатског кадра (од 1886. године). Милан Ракић не би постао један од највећих дипломата међу српским књижевницима да није, као и сви други државни чиновници, успешно положио дипломатско-конзуларни испит, којим су проверавана знања и стечене дипломатске државничке вештине. Иако је и те како задужио историју српске литературе, књижевни рад је за Ракића био секундаран, док је његова основна делатност била у директној вези са дипломатском службом у којој је провео читав радни век, од 1904. године, када је био размештен у конзулат у Приштини, све до пензионисања 1933. године. Његово слање у римско посланство Италијани су тумачили као знак да Краљевина Југословена намерава да ради на поправљању односа са њиховом земљом, јер шаље „не само једног од најбољих које имају у дипломатији, него и свог највећег живог поету“.
Какву поруку су Србија и Црна Гора послали Кипру, али и читавој Европи и свету, када су у Никозију послали неуког Светислава Басару, човека који је веровао да је „дипломатија свет крупног бизниса, лепотица, јахти“ и који то јавно изговара, сасвим отворено признајући: „Да будем искрен, ни посао није превише напоран“?
Да ли ико може да замисли како се Милан Ракић, у Приштини, пред Балканске ратове, одмара на јахти у друштву лепотица? Наравно да не може. Али може да замисли како конзул Ракић, у време када Грчка, Бугарска, Србија, упадају са четама на подручје Македоније и тајно пребацују наоружање својим људима, и сам преноси оружје из Врања у Скопље и Битољ.
А може ли неко да замисли Басару као члана српске делегације која у Бриселу води преговоре у вези са статусом Косова и Метохије? Наравно да не. Али зато може да замисли Ракића као члана српске делегације на Конференцији мира у Лондону између балканских држава и Турске, задуженог за питање разграничења с Албанијом. И да после свега што је преживео, као доказани државник и патриота, одбије 1929. године место министра спољних послова које му је понудио краљ Александар. Из принципа, и због политичких уверења. Да ли ће биограф Светислава Басаре моћи да сведочи о државничким вештинама, патриотизму и принципијелности свог главног јунака?

АНДРИЋ КАО ДРЖАВНИК
Колико је посао у дипломатији за српске књижевнике био мукотрпан, али и са коликим степеном одговорности су му они прилазили, најбоље можда сведоче дипломатска искуства Ива Андрића.
Наш нобеловац, за разлику од осталих поменутих књижевника, једини је стигао до високог државног положаја, заменика министра спољних послова. Но, иако је 17 година пре тога радио у Ватикану и посланствима у Букурешту и Трсту, те конзулату у Грацу, Андрић је 1923. године био отпуштен из службе, јер није имао одговарајуће квалификације које су предвиђали нови прописи (вицеконзул је морао да поседује факултетску диплому и две године службе у Министарству). Никаква политичка протекција, нити било каква изузетност, није могла да помогне Андрићу да се врати у службу – морао је, да би био враћен међу дипломате, на своју и срећу српске књижевности, да одбрани докторат у Грацу (на тему „ Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“). Службовање у Паризу плодоносно ће се одразити на Андрићев књижевни рад (тамо је сакупио материјал за роман „Травничка хроника“), док ће га боравак као посланика у Берлину, пред избијање Другог светског рата, сврстати у ред наших дипломата са изузетним државничким квалитетима. Андрић ће, наиме – пошто је присуствовао потписивању, односно приступању Југославије озлоглашеном Тројном пакту, документу којим су Немачка, Италија и Јапан потврђивале војно савезништво – да упозори власти у Београду, излазећи изван оквира функције коју је вршио, да се „овакав начин рада показао увек као користан по Немце, а као штетан по земље које су с њима тако сарађивале“. Иако је, не слажући се са званичном политиком Београда, желео да напусти службу, Андрић, верујући да је отаџбина испред личних разлога, ипак остаје у Немачкој, како би још једном упозорио Београд да се у немачкој штампи води пропагандни рат против Југославије и да се протурају лажне вести о зверствима над Немцима, као и да се Немци убрзано припремају за могући напад. Било је то 4. априла, два дана пре него што ће Немачка да нападне Југославију.
Да ли је Вида Огњеновић својевремено, док је обављала посао амбасадора у Ослу, известила Министарство спољних послова у својој матичној земљи како норвешки медији, једнаком жестином као немачки 1941. године, воде пропагандни рат против Срба и како њен народ лажно представљају као геноцидан и злочиначки? Вероватно није, будући да је мишљења, како је једном приликом изјавила, „да се дипломатија у међувремену развила у једном потпуно новом правцу, комуникације су се отвориле и није више амбасадор тај који преноси информације са једне на другу страну, па ја зато мислим да су најдубљи односи између две земље културни односи“.
Сувише површно размишљање за особу која обавља тако значајну дипломатску активност, недостојно њених претходника. Међутим, сасвим у складу са (анти)државном политиком коју воде актуелне власти у Београду. Можда је због такве политике и учинак наших савремених амбасадора књижевника тако безначајно мали у односу на дела која су за време службовања у дипломатији за собом оставили овде побројани великани наше књижевности.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Dakle, samo su nobelovci dobri ambasadori. A ovi danasnji ambasadori umislili da mogu da dostignu nekadasnje velicine.Nisu cak ni dobri epigoni.




    0



    0
  2. „Sporno“ je to sto su tokom protekle decenija za ambasadore postavljani nesposobni ili pijani pisci (a da ne pominjem druge „istaknute intelektualce“)
    „Ko iole poznaje istoriju srpske diplomatije i istoriju srpske knjizevnosti“ trebalo bi i da zna da nisu nekada „istaknuti knjizevnici angazovani u diplomatiji“ nego su profesionalne diplomate (Andric, Ducic…) postali poznati knjizevnici.




    0



    0
  3. Sadasnja diplomatija sa svom svojom bulumentom( politckim ambasadorima, nedokucanim ekonomskim ataseima) odraz je nemoci ovog drustva.Dijaspora, po mojim saznanjima, veoma je nezadovoljna nasim predstavnicima koji uglavnom vode racuna o sopstvenom interesu( biznisu) i uhlebljivanju.Ono sto me je posebno frapiralo kada sam pre par godina boravio u Londonu je to sto je zena domara nase ambasade sluzila u Forin Ofisu i cistila njihove kancelarije!To je ponzenje najvise vrste koje je moglo da pogodi nasu diplomatsku sluzbu i nase predstavnike.Sta sve nasi ljudi koji nas zastupaju po belom svetu jos nece uciniti za koju krajcaru vise.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *