Почетна / Други пишу / Агонија Македонаца

Агонија Македонаца

Пише: Др. Тони Науновски

Македонске странке на власти, као и већи део оних у опозицији, оставиће нас без своје државе, без сопственог дела земље на којој смо рођени. Завет наших хероја биће срамно изневерен, а нашим покољењима нећемо оставити њихову државу у коју ће се слободно развијати и њу даље уздизати

Озбиљна предупређења који се у континуитету презентирају од стране малог броја самосвесних Македонаца о самоуништивачким политикама Македонских политичких партија, упркос елементарној логици, не резултирају са макар и минималном померањем оријентација и тенденција политичког реалитета. Безуспешни су покушаји на темељу дубинске анализе поставити све погубне перспективе и антиципирати догађаје који све дубље уништавају Македонију као државу. Најновије, али нажалост не и последње национално понижавање Македонаца, говори у прилог финалном доказу да Македонци вероватно, и нажалост, припадају народима који нема капацитета за самоодржавање, за своју националну  државу. Иако су формални егзекутор политичке партије, одсуство масовне реакције и било каквог облика организованог протеста против свакодневних акција понижавања свега што поседује знак Македонског националног идентитета, јасно показује слабост овог народа, и слабост националног духа.

Недостатак логичних и рационалних реакција на анти-македонске политике који нам се двадесетак година перманентно дешавају, није показатељ некаквог апстрактног демократског дискурса, него баш супротно томе. Све би се то могло пре да сврста у реални доказ о све интензивнијем распаду Македонске националне свести. Исто тако, ћутање Македонаца, то је барем већ потпуно јасно, ојачава план и стратегију представника албанске мањине о етапној деструкцији Устава Македоније, оваква каква је данас у 2012 години, и саме македонске државе. Овога пута, за разлику од кобне 2001 године, уништавање ће бити комплетно, до последњег фундамента македонске државности, сна хиљаде генерације Македонаца.

Постоји толико националних пораза Македонаца да је тешко у једном тексту и побројати, али ево ја ћу навести бар неке значајније. Један од најновијих националних пораза Македонаца je поништавање такозваних „Хашких случајева“ односно амнестија војних злочинаца из периода сукоба терориста ОНА (“Ослободилачка национална армија”, у ствари УЧК) 2001 године. Други озбиљан национални пораз представљају многе промене закона са чиме се практично мења и основе постојећег Устава. Оне иду до те мере, да је тешко и помислити шта још може, или шта још није могуће да нам се деси, нешто толико страшно, да би наше македонске политичке партије реаговале. Све ове промене закона у ствари представљају једину по једну етапу пута, односно мисије и плана албанске мањине и њихових политичких партија, ка стварању Велике Албаније на овим нашим Македонским просторима. Отворене и арогантне најаве о будућим захтевима из списка који га достављавају њиховом „коалиционом партнеру“ (ВМРО-ДПМНЕ) – следећи попис преко кога фалсификатом бројности популације постаће изнад 30 процената укупне популације, арогантне најаве о изградњи некакве бурмали-џамије у центру главног града суверене Р. Македоније уз остала национална обележја.

Посебно арогантан захтев „коалиционом партнеру“ представља захтев за војним пензијама терориста ОНА – УЧК. Затим су ту захтеви да се уведе Бадентеров принцип у судском систему, појачавању притиска да се промени име Македоније па и самог Македонског народа. Да се уведе потпуна двојезичност на нивоу целе државе, етнички принцип при расподели државног буџета итд. Сви ти захтеви иду безобразно и без мрвице респекта према Македонцима, нашим националним потребама и интересима, су прави показатељ будућности Македоније (ако је уопште и има на овом делићу планете).

Верификовани политички опортунизам Македонских политичких партија, у комбинацији са колективном индиференцијом Македонаца, сасвим извесно ће довести до потпуног краха једва присутних (након проклетог охридском оквирног договора, почетак краја Македоније ) националних, Македонских димензија Устава. Консеквентно, колективна агонија Македонаца трајаће још дуго времена, па ће се тек онда интензивирати. Иронија историје, за коју Г.В.Ф. Хегел каже да је у једном аспекту и развој националног духа јаке нације, је утолико већа шта нам се целокупна ова трагедија дешава у независној, сувереној држави, и у тренуцима кад живимо сан многих наших предака који су херојски погинули за идеал – националне државе Македонаца! Данашња поколења су суштинска супротстављеност храбрим и снажним Македонаца – они дозвољавају очевидну анихилацију свега што рефлектира Македонски национални идентитет. Уместо да га учвршћују и унапређују, уместо да га са поносом показују увек и свугде, данас Македонци дозвољавају да буду дискриминирани у својој држави, допустили су да им пред очима Албанци руше њихову државу! Као што су дозволили и рушење цркве у центру свог главног града од стране терориста ОНА-УЧК, њиховог коалиционог партнера у актуелној и прошлој влади; и као што ће дозволити да им на главном тргу у Скопљу изграде џамију, на темељима старе православне цркве!

Да би се нај сликовитије описало данашње стање психе руководства Македоније можда могу да послуше неки делови из колумнеПредрага Луцића И коње увијају, зар не?“ – Мали ноћни разговор са Николом Груевским (наравно измишљен разговор)

 

Никола! Никола! Еј, Никола! Глув ли си, па се не јављаш?
– Нисам глув, али како да ти се јавим кад ме зовеш по имену?!.
Него како да те зовем? Оћеш по презимену? Ево: Груевски!
– Ћути, идиоте, да те неко не чује!
Ко да ме чује у ово глуво доба? На целом Тргу Македонија нема никог сем нас двојице.
Добро, Никола…
– Опет ти! Јесам ти реко да ме не зовеш ни по имену ни по презимену?!
Него како да те зовем? Оћеш описно? Ево: еј, човече који се усред ноћи дивиш велелепном споменику Александру Македонском!
– Ћути, соме један! Да то више никад ниси реко!
А шта то?
– То о споменику.
А зашто?
– Зато што то није Александар Македонски него „Ратник на коњу“. Тако се службено зове.
Откад то?
– Ти не читаш новине, не гледаш телевизију? Јеси ли игде прочито или чуо да се овај споменик зове друкчије него Ратник на коњу?
Па последњих дана и нисам, али пре сам чуо. И ти си говорио…
– Ништа ја нисам говорио.
Како ниси? Својим сам ушима чуо…
– Верујеш ли ти мени или својим ушима?
Много ти јак тај штос! Почео си да уваљујеш вицеве старије од Александра Македонског…
– Не помињи то име!
 
Добро, извини… Почео си да уваљујеш вицеве старије од Ратника на коњу. Јеси ли сад задовољан?
– Јесам… Заправо нисам, али морам да будем.
А зашто мораш?
– Па из политичких разлога које ти не разумеш. Ми морамо да будемо паметни, да не угрозимо сопствени идентитет.
Како да га угрозите, човече, па јесте ли ви у својој држави или некој туђој подигли тај споменик Алек…, пардон тог „Ратника на коњу“?
– Кажем ја да ти то не разумеш. Идентитет може да се угрози ако се помиње нешто што не треба да се помиње.
Мислиш на Александра?
– Реко сам ти: коњу један немој да га помињеш! Ако оћеш да сачувамо идентитет, онда ћути!
Изем ти такав идентитет, па какав ми је то идентитет ако морам да ћутим?!, Споменици се пидижу да сви знају ко сте, шта споменик представља и зашто га подижете! Нема скривеног идетитета, то још није измишљено осим сада код вас.
– Немој да вређаш идентитет и последњи пут ти кажем: немој да доводиш идентитет у сумњу!
Ти га доводиш у сумњу! Цело време причаш да је Ваш идентитет везан уз Алексан…, Добро, извини… Цело време причаш да је ваш идентитет везан уз ту историјску личност, а сад не дозвољаваш ни име да јој се помене…
 
Еј, да те питам: како вам се сада зове аеродром?
– Који аеродром?
Па скопски. Не мислиш ваљда да те питам како се зове аеродром Јохн Фитзгералд Кеннедy, што би пито такву глупост?!
– Немој, немој…, знам шта хоћеш!
Ето видиш да има разлога што те питам. Има бити да се више никако не зове, поготову аеродром Александар Велики?
– Није тачно!
Ајде, како се зове?
– Па зове се, зове се… Лепо се зове, зове се својим именом, исто ко што се и Јохн Фитзгералд Кеннедy зове својим.
Значи: зове се својим именом, само више не смете да кажете којим?
– Ко каже да не смемо? Па цело време ти говорим да се аеродром Јохн Фитзгералд Кеннедy зове Јохн Фитзгералд Кеннедy.
Шта се онда и скопски аеродром зове Јохн Фитзгералд Кеннедy, само мало другачије?
– Наравно да се не зове. Зове се својим именом, ко што се и аеродром Јохн Фитзгералд Кеннедy својим.
– Ти то мене провоцираш?
Боже саклони! Ја само проверавам да и аеродрому ниси променио име у аеродром „Ратник на писти“.
– Нисам ја ништа променио.
 

Јок, ја сам…

Је ли, леба ти, како се зове овај коњ?
– Какве то сад везе има?
Има… Јел’ се зове Букефал?
– Опет ти провоцираш!
Не провоцирам, само питам, значи не зове се Букефал?
– Ја то нисам реко.
Значи: зове се Букефал?
– Ни то нисам реко, а и теби би паметније било да не говориш ништа.
Зашто? Па само питам како да зовем коња?
– Зови га како се коњ зове, и не прави се блесав. Ваљда се зна како се зове коњ.
А како се зове?
– Зове се, зове се: коњу! Зове се: ђиха-ђиха! То је интимна ствар како човек зове свог коња.
Па не зовем свог коња, него овог ту… не смем да кажем чијег.
– Шта има ти да зовеш туђег коња?
Није то туђи коњ. То је ваш државни коњ. Вашим парама плаћен. Мора некако да се зове, кад већ не сме да се зове како му је право име.
– Ти баш решио да ме малтретираш усред ноћи…
Човече, оћу да ти помогнем, да останеш, бар мало достојанствен а доследан…
– Па помози онда!
Ево помажемти: нека се коњ лепо зове „Коњ под ратником“ ако ти у ту причу неко може да поверује, и ако се на тако тајновити начин можеш да сачуваш идентитет Македоније и Македонаца!

Када све сагледамо кривица, нажалост, се не може трансферирати искључиво ка неодговорности политичких партија и њихових елита. Они најчешће ипак морају пратити главне, доминантне мега-трендове и захтеве електората, народа који представљају. Након краја мита о ВМРО-дпмне као „најмакедонске политичке партије“, следи финално „отрежњење“ од ореола тог мита и медиумски креираног симулакрума о националним заштитницима Македонаца. Македонци, препуштени сами себи, су данас свирепо свесни да су ВМРО-ДПМНЕ чак и већи опортунисти у име одржавања својих политичких фотеља и од СДСМ (Социјал-демократског савеза), партије која је у 2002 године прва направила коалицију са ОНА-УЧК. Али су данас Македонци остали без виталне, атавистичке националне енергије за супротстављање анти-македонским политикама у њиховој ( ипак, још њиховој ) држави. С тога је потреба креирања нових парадигми, нових идеала који ће инспирисати данашње и будуће генерације Македонаца, потребније су него било када у нашој мучној, али у истом тренутку и поносној историји. Без нових енергија и охрабривања колективног ума Македонаца, агонија без краја ће се наставити – у којој има бесконачно пуно суза погинулих Македонаца. Сузе су текле од Грамоса до Вејце, када су ножевима након смрти измаскрирани полицајци и војници 2001 године, управо од оних такозваних „Хашких случајева“ односно амнестираних војних злочинаца који данас траже и војне пензијама за терориста ОНА и УЧК.

Македонске странке на власти, као и већи део оних у опозицији, оставиће нас без своје државе, без сопственог дела земље на којој смо рођени. Завет наших хероја биће срамно изневерен, а нашим покољењима нећемо оставити њихову државу у коју ће се слободно развијати и њу даље уздизати. Већи национални и индивидуални грех оних који се боре само за очување својих фотеља и привилегија, као и Македонаца који такво сурову „реалност“ без отпора прихватају – нема и неће је бити!

Др. Тони Науновски

Извор: http://www.srpskapolitika.com

2 коментара

  1. Svaka cast na tekstu.Posto mi je supruga Makedonka ,a narod kaze odakle ti je zena odatle si i rod, G-din Naumovski je tekstom rekao sto osecaju ljudi sa kojima se druzim.Izgleda da konstantno ekonomsko ubijanje svesti dovodi da se brise i osecanje pripadnosti zemlje koja ne moze da ih zastiti jer su na celu njihove zemlje ljudi odredjeni od strane stranih ambasada kao i kod nas.
    Cestitam na hrabrosti autoru.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!