Почетна / Култура / Велики празник поезије

Велики празник поезије

Пише Владимир Димитријевић

Шестотомник Данојлићевих препева враћа у саму срж нашег европског искуства, које је, између осталог, и песничко

 

Ако је неко помислио да је песништво, у либерал-капитализму најненужнија ствар на свету, заувек поражено, и ако је на питање Хелдерлиново: „Чему песници у оскудно време?“ већ давно одговорио са: „Ничему“, онда је крајње време да дигне главу: у нашем језику почиње још један празник поезије. Наиме, вредни прегалац на њиви песништва и сам песник и антологичар Селимир Радуловић, власник издавачке куће „Орфеус“ из Новог Сада, обрадовао нас је пред крај прошле године издањем сабраних препева Милована Данојлића. У шест томова пред нама су стихови Џона Дона, Шарла Бодлера, Виљема Батлера Јејтса, Езре Паунда, Пола Клодела, Луја Арагона, Јосифа Бродског, Николаја Заболоцког, Хуана Рамона Хименеса, и осталих које је један од наших највећих живих књижевника деценијама „посрбљивао“, чинећи нас судеоницима велике трпезе духа. Његова улога у животу многих читалаца (не само Данојлића као песника, него и као преводиоца), не може се превидети. Уосталом, у деценијама које су иза нас, многи тренуци остали су епифанијски светли, непоједени од прождрљивих скакаваца историје, захваљујући препевима чаробњака какви су, поред Данојлића, били Иван В. Лалић (заточник Хелдерлина и Волта Витмена, између осталих), Бранимир Живојиновић (захваљујући коме Рилкеа доживљавамо као песника нашег језика), Коља Мићевић (од Едгара Поа до Франсоа Вијона, и даље, и дубље). Зато нас шестотомник Данојлићевих препева враћа у саму срж нашег европског искуства, које је, између осталог, и песничко. Јер, Србин живи европском културом више од два века и плодотворна прожимања са „земљама светих чудеса“ , како је Хомјаков звао Запад, тужан због гашења светлости духа на тој страни света, саставни су део нашег образовања. Читајући Данојлића, заборављамо и Саркозија, и Ангелу Меркел, и све те комесаре, коњоводце и коњушаре глобализма, и видимо да Европа постоји као вертикала, и да није поражена, без обзира на све што покушавају да јој учине, опатуљујући је и сакатећи у прокрустовској постељи мамонизма. Уосталом, како вели Данојлић у својој белешци из 2003. године о превођењу Бодлера: „Поезија је, данас, једна од неважнијих брига наше средине, обузете борбом за преживљавање, измучене свакојаким ломовима, затроване политиком“. Па ипак, додаје, „у храму Поезије служба се држи као и у свакој другој цркви, недељом пре подне, без обзира на интересовање верника и на друштвене прилике. Свештеник облачи одежду и кад је црквена лађа испуњена до последњег места, и кад у њој стоје двоје-троје старих и немоћних људи. Допало ме је да одржим службу, и ја сам своје испунио“. Да, то је празнично схватање света! И зато је ово шестотомни празник за све који воле „чедни бездан стихова“ (Николај Заболоцки).

НЕПОРАЖЕНА ЕВРОПА
И тако, узмемо у руке Данојлићевог Бодлера, оца модернизма, онога који је пошао у потрагу за лепим на дну пакла, и који је, у „Цвећу зла“, насликао душу савременог човека на развалинама хришћанског света. Од уводне песме „Читаоцу“ Данојлић нас поуздано води кроз свет песништва у којем је коначно дошло до раскида калокагатијске античке тријаде добро-лепо-истинито, али који и даље не може, а да се не осврће за собом, гледајући, макар у тами, лик Христа од кога се бежи, и то у наручје сатани (коме ће Бодлер и литанију написати). Пишући предговор за свој препев свих Бодлерових рима,  Данојлић се сећао када им је први пут приступио – још као млади сарадник „Дела“, 1961,почетнички несигуран и  у исти мах почетнички самоуверен, да би им се вратио деведесетих година 20. века, из крајње личних разлога: „У раздобљу између 1990. и 2000, моји односи са светом су се темељно покварили; не знам кога и чега сам се више грозио – завичаја, ‘међународне заједнице’ или тзв. ‘друге домовине’. Чинило ми се да, осим нискости, лажи и насиља, на свету и нема ничег другог. У тим, мрачним годинама први пут сам, уистину, открио лековиту моћ Бодлеровог песимизма. На љуту рану, љуту траву! Узимао сам га, пред спавање, као лек; давао ми је снаге да издржим. Његова мржња према Прогресу, Новинарству и ћифтама крепила ме је и усмеравала према циљу који је с оне стране свих видика, изван живота… Мислим да сам га тада први пут разумео како треба, до краја“. И подухватио се да га преведе, и подари огорченицима из свог народа. Као лек од огорчености, и доказ да је хришћанство и данас, после „нихилина“, отрова о којем је писао Ниче, могуће и делатно,ту је заточник витешке Европе, Пол Клодел, чије је оде Данојлић такође увео под наше непце, мало небо у устима. „Стварност је света, и Бог је у њеном срцу“, описује Данојлић Клоделов поглед на свет, у свом есеју „Клоделов подвиг“, истичући, између осталог, да је овај истински, па чак и „крути“, римокатолички догмата „склон веселим играма речи, пошалицама, писању пригодних стихова“ и да је годинама „смишљао песмице о пужевима, за забаву својих пријатеља и унука“.Јер, хришћанство јесте есхатолошки озбиљно, и управо зато животно радосно. Такав Клодел свој патриотизам (за који „другосрбијанци“ стално говоре да је „последње прибежиште хуља“) гради на мистичком поимању братства у Небеском оцу (Данојлић: „Родољубиво надахнуће произлази непосредно из религиозног виђења света, љубав према земљи из љубави према природи и, даље, према целокупној Божјој творевини“). Препевавао је Данојић и Арагона, који је од вештачки разбарушеног надреалисте постао ватрени идеолог, чак и стаљинистичког комунизма, али који није дошао далеко у својој поезији, остајући у романтизму 19. века и истичући се, превасходно, као текстописац шансона. А Езра Паунд, својеглави пописивач свега трајног у људској цивилизацији, који се, с каталошком вртложношћу витменовског типа, кретао од античке поезије до конфучијанске мудрости, Паунд, непријатељ лихварске цивилизације и узгајивач култа трубадура, мрзитељ савременог ћифтинства, робијаш у америчком кавезу (буквално су га држали у кавезу) и америчкој лудници, паганин с хришћанским осећањем за социјалну правду? Авантура превођења Паунда Данојлићу је такође пошла за руком, упркос свој, такорећи џојсовској (оној из „Финегановог бдења“) разбокорености језичког материјала с којим се суочавао. Био је то напоран, и, наравно, посвећенички рад.(„Езра Паунд је с воском у ушима прошао кроз наш век;опирући му се, помагао нам је да схватимо: да не потичемо од јуче“, каже Данојлић, објашњавајући разлоге свог посвећеничког бдења). Па тек песник „Пловидбе у Византију“, (л)ирски несмиреник Виљем Батлер Јејтс (кога је Петар Пајић, песник „Србије“, у једној од својих песама позвао код себе на славу; нимало случајно, јер Јејтс је био поносан што је Ирац, пошто је, по њему, Ирска „света земља“)! Како се око њега Милован из Ивановаца, из Свете (и убоге) Србије потрудио. И ево како сад звучи, као да је неко од нас писао: „Ја сам из Ирске, а/ Ирска је света земља, / И време тутњи“, она ће. „Хајде,/ Да заиграмо, сред Ирске, гајде/ Нек јекну,од сажаљења.“ И, наравно, Јосиф Бродски, кога је Данојлић, упркос тврдњи чиновника из совјетског удружења писаца да га је немогуће наћи у Лењинграду, ипак нашао („Знао сам да живи у Лењинграду, да је искусио сибирски прогон, а опет ми је, по ономе шта је и како говорио, личио на митско створење“, вели преводилац „Станице у пустињи“), и чије је стихове, у доба кад се песник вратио из прогонства (а осудили су га, ако се не сећате, „због паразитизма“, јер је хтео да живи од стихова и слободе и јер се, попут свог сународника и земљака, Мандељштама, за „блажену бесмислену реч молио у совјетској ноћи“). И други, и многи, у једном од томова овог шестотомног празника („Са свих страна“)… Европа, од Атлантика до Урала, која се неће остварити као политичка могућност (а желели смо је, не само Шарл де Гол), али ће је, увек и свагда, бити у духу и на језицима који су је препевали; међу њима, и на српском, захваљујући, између осталих наших правих Европејаца, и Миловану Данојлићу, који живи између Поатјеа и Ивановаца, и који пева одавде до Даблина и Москве. Јер, има шта, и има с чим.

НАЧЕЛА ПРЕВОЂЕЊА
У књизи лепих и тачних огледа „Песници“ („Завод за уџбенике“, Београд, 2007), Милован Данојлић је поред есеја о песницима које је преводио и који су својевремено били предговори за књиге препева, дао и своју поетику преводилачког заната, који је, као и сваки прави занат, врхунска уметност. Под насловом „Песник као преводилац“ крију се основна начела његовог приступа: почев од прихватања тезе да је превод немогућ (али се преводи, јер је и живот немогућ, па се опет живи) до тога да је препевавање туђих стихова у исти мах и лек против сопствене нервозе, последице ужурбаности модерног човека. Данојлић се не мири са захтевима теоријске лингвистике која, постављајући преводиоцу апсолутне захтеве, превиђа релативне, али естетски вредне и култури корисне успехе (јер, ко би од нас имао појма о „Илијади“, „Одисеји“, Дантеу, јапанском хаикуу, да није било преводилаца )? Превођење јесте препричавање, али може да до нас донесе дух изворника; можда Винаверов Вијон није тачан, али је сасвим вијоновски. У складу са Паундовим начелима превођења, Данојлић сматра да се са једног на други језик може пренети логопеја (идејна основа песме, њена мисао), фанопеја (систем слика), али да је мелопеја (звук), осим у ретким, срећним случајевима, нешто што се пренети не да; но, то није разлог за очајање, него за стваралачки напор. Превођење је и учење, које песнику помаже да дубље сагледа себе и да се усаврши. Сваки препевавани песник је неко кога мораш да сретнеш на дубини, и који те обогати или отрезни (Данојлић се својевремено разочарао у Арагона, „дволичног лирског пеливана“). И тако, по преводиоцу: „Дивљи, својеглави Паунд. Свети Паунд. Говорљиви, громовни Клодел. Господствени Јејтс. Тајанствени Бродски. Бодлер, прва вежбаоница из песничког мишљења и певања. Пет или шест разреда једне школе коју сам с променљивим успехом похађао“. Песник преводилац мора бити и критичар: да разликује добро од осредњег, јако од слабог; да пренесе најснажније слике и најбоље обрте. Да језгрено чита други језик, са његовим фразама које не треба преводити буквално, него у складу с идиоматским конструкцијама свог језика. Да уме да се избори с насловом, који треба да је јак и тачан. И да чека надахнуће: „Које ће нам решење доћи, зависи од музике с којом смо се одређеног дана пробудили, од риме која нам је прва на ум дошла. А то значи да би савршени препев требало целог живота ловити!“свестан је Данојлић. И, да поновимо: бити стрпљив. Као паук који, у мрежи језика, чека да му долети нека бубица…Али, паук пробирљив, естета: не паук који ждере све што налети…То јест, паук који ће с презиром пустити муву, а задржати свица. Да му свитка у густом ткању матерње мелодије, док је света и века… Шест великих збирки уловљених свитаца управо је пред вама. Унесите их у таму с којом се сусрећете. Верујте: баш сјајкају, и баш кад је најтеже види се пут… Од Данојлићевих свитаца, наравно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *