Почетна / Колумне / Шта боли Николу Плећаша, а не тиче се Миланке Опачић

Шта боли Николу Плећаша, а не тиче се Миланке Опачић

Пише Ратко Дмитровић

Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, један од најбољих у бившој Југославији, Никола Плећаш, чекао је Божић уз горку и тешку причу о свом народу

 

Слика је била лепа и охрабрујућа; пред сам почетак вечерње службе уочи Божића, на Бадњак, шестог јануара, у православној цркви Преображења Господњег у најстрожем центру Загреба одјекнуо је пљесак и зачули се повици „Добро нам дошли“. Неколико секунди пре тога у цркву су ушли председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Владе Хрватске Зоран Милановић. Неки од окупљених Срба су плакали.
Те сузе може да разуме само Србин који је дуго година живео у Хрватској и дочекао да га из Хрватске протерају или православац који и данас живи у Јосиповићевој држави. Они су, ти Срби, долазак председника државе и председника владе схватили као додатну заштиту, физичку и сваку другу, као доказ да је усташтво у самосталној Хрватској савладано или бар потиснуто у мрачне одаје католичких самостана и цркава, одакле је изашло и где се увек скривало, припремало, и откуда, кад год је било прилике, ударало, силовито и крваво, на „реметилачки фактор“ хрватске државе.

ПРОТОКОЛАРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ
Има ли разлога за радовање? На какво ће тло пасти српске сузе радоснице? Шта Србима у Хрватској доносе Јосиповић и Милановић?
Знајући шта је кроз историју тзв. „хрватска левица“ доносила Србима одавно немам илузија, не верујем обећањима и не градим мишљења на протоколарним манифестацијама. Верујем да су Јосиповић и Милановић Србима на Бадњак дошли из политичких разлога, и да је тај чин, без обзира на мотиве, вредан поштовања, али ћу сачекати следећи Божић за оцену односа новог хрватског врха према Србима у Хрватској. Година дана није мало.
Први сигнали су добри: уз Иву и Зорана на православном Бадњаку Срби су добили и обећање потпредседника Владе Хрватске Невена Мимице, да ће Хрватска обештетити све Србе који су имали станарско право у Хрватској. Није рекао на који начин, али то је у овом часну најинтригантнија изјава у српско-хрватским односима, укључујући и међудржавне односе Србија-Хрватска.
Откуд православна црква у центру Загреба? Прича почиње крајем 18 века. Малобројни православци у Загребу, Срби, Грци и Цинцари, углавном трговци, осећају духовну потребу за молитвеним домом и оснивају православну општину. Није то ишло лако, забележени су снажни отпори, а одлука је донета у Бечу, на основу писменог обраћања загребачких православаца цару Јосипу Другом. Богослужење православцима Загреба службено је одобрено 1786. године. Из манастира Лепавина, код Бјеловара, у Загреб стиже јеромонах Герасим Марковић и почиње да води црквене књиге. Убрзо га игуман лепавинског манастира повлачи, а уместо њега у Загреб шаље јеромонаха Петронија Стефановића који је 5. фебруара 1788. године у Загребу обавио прво крштење детета по православном обреду. Све те радње обављане су у прилагођеним просторима и наметала се велика потреба за црквом. Православна црквена општина Загреба обраћа се 1793. године градском Магистрату са молбом за издавање потребних докумената „јер намерава код двора у Бечу замолити дозволу за подизање православне цркве у Загребу“. У Магистрату улажу напоре да отежају целу процедуру, па, уз остало, траже списак православних породица, затим списак појединаца православне вере, отежући све док српски трговци нису пронашли други начин и убрзали провођење идеје у дело. Купили су католичку капелу Свете Маргарете, на самом улазу у Илицу, са припадајућим земљиштем. Капела је била у врло лошем стању, ван употребе, и плаћена је 4.000 форинти. За оно време велики новац. Православну општину у уговорном односу са Градском управом Загреба заступали су Андрија Рајковић, Ћирил Милошевић и Јован Штова.

УСТАШТВО НЕ СПОМИЊУ

[restrictedarea]

Нова црква, у духу православне архитектуре, подигнута је на месту старе богомоље 1866. године, по нацртима архитекте Фрање Клајна. Снажан потрес погодио је Загреб 1880. године, оштетивши велики део града до те мере да су многе куће морале да буду срушене. Новосаграђена црква издржала је ту невољу уз подношљива оштећења. Садашњи изглед црква је добила уочи Првог светског рата. Вратимо се данашњем времену.
Неки моји добронамерни пријатељи, стални читаоци „Печата“, упутили су ме на чињеницу да је у влади Зорана Милановића много Срба што, верују они, наговештава позитиван заокрет у хрватској политици према Србима. У том смислу споменули су Остојиће, Јовановића, госпођу Опачић…Е, тога се највише и плашим.
Истина, у новој хрватској влади министар полиције зове се Ранко Остојић, министар здравља Рајко Остојић, а министар туризма Вељко Остојић. Знам, српскије од тога не може да звучи, али да се и сва тројица декларишу као Срби, (Ранко се изјашњава као Хрват) то Србима никаквог добра донети неће. Напротив. Вратите се само мало у историју и биће вам јасна моја сумња.
Уз национално упитне Остојиће у Милановићевој влади имамо двоје Срба који се тако и изјашњавају; Жељко Јовановић је министар за науку, образовање и спорт, а Миланка Опачић министар за социјална питања и омладину и потпредседница Владе Хрватске, док значајан број хрватских бранитеља свог новог министра Предрага Матића доживљава као Србина са сумњивом бранитељском биографијом. Сам Матић изјашњава се као Хрват.
Жељко Јовановић је врло интересантан лик, Србин пореклом из Босне, писао сам о њему, док Миланку најбоље представља извесни Бранко Чоловић у миниесеју „Из тора у тор“ посвећеном госпођи Опачић, а објављеном ових дана у „Новостима“, недељнику Српског националног вијећа, са адресом у Загребу. Бриљантан текст. Тај је Миланку разголитио до срамоте и окачио јој, што народ каже, дупе на тарабе. Представљена је као образац хрватског Србина, одгојеног у собици братства и јединства, гадљивог на свако спомињање српске традиције, болесно осетљивог на мирис тамјана и мутни поглед свеца са породичне иконе. Такви се свакога јутра облаче у „грађанско одело“, високо су изнад тривијалности као што је национална припадност, Српску православну цркву виде као легло српског национализма, „Српску академију наука и уметности“ као кућу у којој је написан документ (Меморандум) који је разорио Југославију, а Слободана Милошевића доживљавају као сотону. Туђмана и усташтво не спомињу, а ХДЗ-у замерају корупцију, лоповлук и непотизам. „Бљесак“ и „Олуја“ за њих су бриљантне легитимне акције Хрватске војске, док о правима Срба протераних из Хрватске, и Срба уопште, не желе ни да говоре. Сећам се добро једног интервјуа исте те Миланке Опачић у којем је на питање о проблему решавања станарских права Срба протераних из Хрватске рекла да ту нема ништа спорно и да је хрватска држава проблем већ решила.
Миланка је идеолошко-политички пројекат покојног Ивице Рачана. Он је често понављао да је Миланка Опачић једини политичар у савременој, независној Хрватској, из реда српског народа, који је добио аплауз на неком хрватском митингу. Било је то у центру Загреба, 1995. године. Можете лако да претпоставите шта је тамо говорила.
Укратко, ко год да има српско порекло у корпусу министара Зорана Милановића, Срби у Хрватској од тога неће имати никакве користи. Као што им неће користити ни нови саборски мандат скупине Милорада Пуповца (опет три мандата), самозваног представника Срба у Хрватској под чијом се „пажњом“ Срби у тој држави топе као парче леда на ужареном „смедеревцу“.

СТРАДАЊЕ СРБА
Док су победници избора за нови сазив хрватског Сабора славили, па онда са Пуповцем походили православну цркву на Цвјетном тргу, стотинак метара далеко од споменика бану Јелачићу, на другом крају Загреба, Никола Плећаш, легендарно име југословенске кошарке, играо је за загребачку Локомотиву (касније преименована у Цибону), давао је интервју франкфуртским „Вестима“. Сигурно се сећате тог лика, звали су га „Свети Никола“. Био је препознатљив по брковима и фантастичном улазу у рекет са леве стране; двокорак крунисан високим скоком и убацивањем у кош са обавезним одбијањем лопте од табле. Ако му се та лева страна чинила непроходном гађао је, и погађао „из ходника“. Њему је било свеједно одакле баца. Као оном Мишовићу, из Чачка, који је погађао и са оближњег паркиралишта. Плећаш је играо у време када није било „тројке“, а постизао је између 25 и 40 кошева. Са данашњим тројкама то би често прелазило 50 кошева. Шта је рекао за „Вести“?
„Страдали смо ми Срби у градовима, као и они што су се побунили, а нису се бунили из хира и национализма, како им се то уобичајено пришива. Нико не улази у разлоге зашто је до побуне дошло. Видите, данас у Хрватској нико не жели да чује истину о томе како се планирало да се Срби иселе и протерају, избришу из Хрватске. Данас су остали само старци, а за неколико година ни њих неће бити. Млади Срби су расељени, а наша деца у хрватским градовима беже од свог идентитета, јер је створен амбијент где је хендикеп ако сте српске националности. У том случају си обележен и нема шансе да успеш. Хрватска је болећива на усташтво и зато млади на спортским трибинама скандирају:’Уби, уби Србина’, а не знају да смо ми одавно убијени“, рекао је легендарни кошаркаш.
Ово се и данас може сматрати великом храброшћу. Не познајем ниједног Србина у Загребу који је спреман да јавно каже ово што је рекао Никола Плећаш. Ћуте, боре се да преживе, децу одгајају као Хрвате и гасе последње жишке у кандилима православља у Хрватској.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Davne šesdesetih godina bio sam primljen kod Mitropolita
    Damaskina i čuo njgova stradanja u toku drugogog rata od strane
    Ustaškog režima Ante Pavelića, posle rata od nove vlasti u
    kojoj u to vreme bilo je puno Srba. Igrom slučaja na Crkveno-narodnom Saboru u Mastiru Libertvil u Čigagu kao delegati svojih
    Crvenih Opština sedeo i razgovarao sa drugim Nikolom plećašem-
    Nitonja.On mlad 1941 prilazi komšijama i rođacima koji dižu
    ustanak u Lici ( zajedno nacionalno opredeljeni Srbi do razlaza).
    Podela nastaje na Četnike i Partizane Nitonja ide sa Partizanima
    do prve bitke gde nacionalno opredeljeni Srbi dobijaju metak
    odpozadi,tad nastaje prelommno kod Nitonje i o sa grupom prilazi
    Dinarskoj Četničkoj Diviziji. Oni naši Krajišnici kpoji su produžili borbo sa Partizanima nikakvu pravu slobodu i pravo nisu
    doneli Srbima Krajišnicima.Sve Hrvatske vlade su protiv srpskog
    prisustva na otetoj zemlji Krajišnika.I ovi sad što su dobili
    izbore nešto će promeniti ali Srba tamo neće biti .Svi ti na lepo
    IĆ treba da odo na tavan i iza roga skinu ikonu i da je poljube
    obilazim te krajeve vidi pustoš na sve strane.Pozdravljam članak
    je odličan samo nastavi da nešto ostane na papiru!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *