Шта боли Николу Плећаша, а не тиче се Миланке Опачић

Пише Ратко Дмитровић

Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, један од најбољих у бившој Југославији, Никола Плећаш, чекао је Божић уз горку и тешку причу о свом народу

Слика је била лепа и охрабрујућа; пред сам почетак вечерње службе уочи Божића, на Бадњак, шестог јануара, у православној цркви Преображења Господњег у најстрожем центру Загреба одјекнуо је пљесак и зачули се повици „Добро нам дошли“. Неколико секунди пре тога у цркву су ушли председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Владе Хрватске Зоран Милановић. Неки од окупљених Срба су плакали.
Те сузе може да разуме само Србин који је дуго година живео у Хрватској и дочекао да га из Хрватске протерају или православац који и данас живи у Јосиповићевој држави. Они су, ти Срби, долазак председника државе и председника владе схватили као додатну заштиту, физичку и сваку другу, као доказ да је усташтво у самосталној Хрватској савладано или бар потиснуто у мрачне одаје католичких самостана и цркава, одакле је изашло и где се увек скривало, припремало, и откуда, кад год је било прилике, ударало, силовито и крваво, на „реметилачки фактор“ хрватске државе.

ПРОТОКОЛАРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ
Има ли разлога за радовање? На какво ће тло пасти српске сузе радоснице? Шта Србима у Хрватској доносе Јосиповић и Милановић?
Знајући шта је кроз историју тзв. „хрватска левица“ доносила Србима одавно немам илузија, не верујем обећањима и не градим мишљења на протоколарним манифестацијама. Верујем да су Јосиповић и Милановић Србима на Бадњак дошли из политичких разлога, и да је тај чин, без обзира на мотиве, вредан поштовања, али ћу сачекати следећи Божић за оцену односа новог хрватског врха према Србима у Хрватској. Година дана није мало.
Први сигнали су добри: уз Иву и Зорана на православном Бадњаку Срби су добили и обећање потпредседника Владе Хрватске Невена Мимице, да ће Хрватска обештетити све Србе који су имали станарско право у Хрватској. Није рекао на који начин, али то је у овом часну најинтригантнија изјава у српско-хрватским односима, укључујући и међудржавне односе Србија-Хрватска.
Откуд православна црква у центру Загреба? Прича почиње крајем 18 века. Малобројни православци у Загребу, Срби, Грци и Цинцари, углавном трговци, осећају духовну потребу за молитвеним домом и оснивају православну општину. Није то ишло лако, забележени су снажни отпори, а одлука је донета у Бечу, на основу писменог обраћања загребачких православаца цару Јосипу Другом. Богослужење православцима Загреба службено је одобрено 1786. године. Из манастира Лепавина, код Бјеловара, у Загреб стиже јеромонах Герасим Марковић и почиње да води црквене књиге. Убрзо га игуман лепавинског манастира повлачи, а уместо њега у Загреб шаље јеромонаха Петронија Стефановића који је 5. фебруара 1788. године у Загребу обавио прво крштење детета по православном обреду. Све те радње обављане су у прилагођеним просторима и наметала се велика потреба за црквом. Православна црквена општина Загреба обраћа се 1793. године градском Магистрату са молбом за издавање потребних докумената „јер намерава код двора у Бечу замолити дозволу за подизање православне цркве у Загребу“. У Магистрату улажу напоре да отежају целу процедуру, па, уз остало, траже списак православних породица, затим списак појединаца православне вере, отежући све док српски трговци нису пронашли други начин и убрзали провођење идеје у дело. Купили су католичку капелу Свете Маргарете, на самом улазу у Илицу, са припадајућим земљиштем. Капела је била у врло лошем стању, ван употребе, и плаћена је 4.000 форинти. За оно време велики новац. Православну општину у уговорном односу са Градском управом Загреба заступали су Андрија Рајковић, Ћирил Милошевић и Јован Штова.

УСТАШТВО НЕ СПОМИЊУ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну