Почетна / Култура / Српски филм 2011: Парада, бог те видео!

Српски филм 2011: Парада, бог те видео!

Пише Владислав Панов

Ако би били толико нереални, па се позабавили трагањем за „годишњим кинематографским учинком српских филмских аутора“, морали бисмо да дођемо до закључка да ове године као да није ни било

 

Да се крајем године није појавила „Парада“ Срђана Драгојевића и направила слично бележење читаве сезоне својом појавом, као што је то 2010. године учинио редитељски деби Драгана Бјелогрлића „Монтевидео, бог те видео“, 2011. година не би имала по чему да се памти. Ствар је још гора и више забрињавајућа када се узме у обзир да и та умишљајно, пуке комерцијалности ради, „контроверзна“ Драгојевићева „Парада“ није филм с којим би требало посебно да се поносимо.

ФАЛИЧНИ ДОМАЋИ „БЛОКБАСТЕР“
[restrictedarea]

Филм је у међувремену добио тристахиљадитог српског гледаоца у овдашњим биоскопима, па је с том цифром постао нека врста нашег „Титаника“, а срећни Драгојевић себе већ види и са Оскаром. Пре њега, он ће посетити Берлински фестивал, пошто је недавно позван да филм представи у главном програму овог великог и врло цењеног фестивала.
Досадашњи успех Драгојевићевог филма и све што ће он вероватно још успети с њим да уради су далеко мање последица вансеријског квалитета који га краси, а много више чињенице да не само у овом периоду већ и током целе године није имао никакву конкуренцију ни у комерцијалном, нити у било којем другом погледу. У очајној години „Парада“ је једина остала да задовољи огромну глад наше публике за домаћим комерцијалним остварењима. Јер док је Драгојевић и даље орјентисан да снима домаће верзије онога што се у Холивуду подразумева под термином „блокбастери“ (снисходљива и стереотипна забава за најшире масе, без икаквих претензија да се подстичу било чије сиве ћелије), остали су снимали „личне“ филмове, почетничке трактате или једноставно продукцијски превише малена и садржајно углавном безначајна дела да би успела да добаце до ширег круга људи.
Дакле, ако би били толико нереални, па се позабавили трагањем за годишњим кинематографским учинком српских филмских аутора, морали бисмо да дођемо до закључка да ове године као да није ни било. Уосталом, то би се могло рећи за радни учинак многих других у овој земљи. Зашто би филм био изузетак? Или је, баш зато, он морао и могао да буде посебан? Очигледно је подлегао учмалом предавању судбини на коју су приморани скоро сви грађани ове земље.

САМОЗАДОВОЉНИ АУТОРИ
У групи претенциозних „личних“ филмова које су аутори аутистично и нарцисоидно снимали без икакве жеље да филм упуте и неком неутралном гледаоцу још увек склоном да верује у филм, мртву трку за досађивање године воде ужасно остварење Лазара Ристовског „Бели лавови“ и „Како су ме украли Немци“ Милоша Радивојевића. Ова два остварења искусних српских филмских професионалаца су слични само у том себичном самозадовољном приступу (свом послу) њихових твораца.
Радивојевић је заокружио трилогију (после „Буђења из мртвих“ и Одбаченог“) о свом животу, осећању одбачености и, што је у трећем делу  посебно назначено, детињству. У сва три наврата је некомуникативности ових његових личних исповести значајно кумовала позерска глума Светозара Цветковића, с којим је Радивојевић аутодеструктивно упорно „инспирисан“ и одлучан да му баш он представља филмски алтер-его.
Од ових досадних стотридесет минута једино је ужасније искуство у дружењу са поменутим „Белим лавовима“, који се, врло условно, баве сликањем понижене српске радничке социјале, а заправо је реч о ревији несувислих кадрова с којима се аутор можда и нехотице добро иживљавао са стрпљењем оно мало публике која му је и овога пута, на велико име и шарм, пружила свој новац и време.

ПРОДУКЦИЈСКИ МАЛИ, КОМЕРЦИЈАЛНО НЕУПОТРЕБЉИВИ…
С публиком није имао проблема контроверзни, али и те како за комерцијалност способни Милорад Милинковић који је са својим „Здухач, значи авантура“, као и свим другим из филмографије („Мртав ладан“, „Потера за срећком“, „Читуља за Ескобара“), испразним (мада истовремено довољно духовитим да буде примећен и прихваћен) „оn the road“ филмом о средњошколцима који на распусту путују на рок фестивал, испоручио таман толико шарма и духовитости да не доживи лоше коментаре и празне биоскопе. У боље, али продукцијски мале и комерцијално неупотребљиве филмове, спадају на ФЕСТ-у виђени „Непријатељ“ Дејана Зечевића и „Заједно“ Младена Матичевића, оба на свој начин необична за оно што се претежно ради у домаћој кинематографији и зато занимљива, мада, наравно, не без врло важних мана. „Непријатељ“ је чак повезао ратни и хорор жанр с „оностраним“ елементом, што је посебан куриозитет у нашој кинематографији. „Заједно“ је, с друге стране, искорачио на поље психотрилера са породичним и социјалним коментарима, што је било близу, рецимо „Клопке“, и зато прилично занимљиво.
Омнибус „Октобар“ је у покушају да дочара политичко-социјалне последице „револуционарног 5. октобра“ на млађе генерације разочарао и на више места чак и промашио тему, иако су неки од сегмената овог филма били близу да оставе траг макар у подвлачењу црте за ову годину. Сам крај године је испратио други омнибус „Практични водич кроз Београд, са певањем и плакањем“, невеликих претензија приликом разраде идеје о сусрету Београђана са страним туристима. У некој равни са овим делима је и играни првенац Андријане Стојковић „Кутија“, с којим се усудила да се врати у деведесете године  протеклог века (које њене колеге иначе упорно избегавају) и опише распад Југославије из перспективе момака који су се бавили паковањем ствари страних дипломата повучених од својих земаља услед долазећих ратова и немира. Занимљив, али слабо дистрибуиран и брзо заборављен филм. Сличну судбину, мада и из других разлога (некомуникативност теме о професорки која на излету са својим студентима трага за позорницом на којој ће поставити оперу, сигурно је један од њих), доживљава и дело Саше Радојевића „Нарцис и ехо“, филм који је, да то скоро нико не зна, доспео до биоскопа пре месец дана.
И то би било то. То је 2011. година српског филма. Није ни чудо да су сви похрлили да гледају „Параду“. Због ње се сада, као што је то узвикивао наслов тријумфалног Бјелогрлићевог „Монтевидеа“ (управо је, иначе, снимио и други део ове приче, па ће његова, највероватније бити и 2012. година, тим пре што је материјал од уводне приче управо на располагању гледаоцима у форми телевизијске серије), може читава филмска година сумирати у једном усклику: „Парада, бог те видео“! Али, ипак, авај, дајте нам бар, опет, Монтевидео!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *