Почетна / Друштво / Србија, сметлиште наших гена

Србија, сметлиште наших гена

Пише Никола Врзић

Позив Андреја Николаидиса на убијање прекодринске Србије није први који је упућен јавно, а није ни најгоре што је о Србима и Србији изговорено у протеклих неколико година. Да ли смо дужни то да трпимо?

 

Срби су свиње. Заправо, Србија јесте брлог и Аугијева штала, али они који у њој живе гори су и од животиња. Људождери. И њихова дечица, која још нису ни зачета, крива су за Вуковар, Дубровник, Сребреницу… а Србија ће постати модерна држава тек када Срба нестане, а овде се населе „неки други, срећнији и способнији људи“, који нису доживели ту „смртоносну мутацију“ која је Србе побила… Тако је говорила она „боља“, „друга Србија“. Те нам заиста није јасно зашто је толико гнева у владајућој Србији, преточеног и у званичан демарш Црној Гори, ових дана изазвао баш књижевник на државним (црногорским) јаслама, саветник Ранка Кривокапића Андреј Николаидис. Док његовим инспираторима из Србије, друге Србије, говор пун још жешће мржње и даље пролази без икакве реакције.
Да ли је саветник издвојен зато што се дрзнуо да примети како би, осим свих Срба, требало убити и њиховог вођу или се пак вођа не усуђује да се замери и саветниковим инспираторима? А можда се са њима, инспираторима, вођа у дубини своје душе и слаже, само се не слаже да би и сам са Србима требало да настрада. Уосталом, вођа нам – по сопственом признању – и није баш Србин него више просрбин…

ПРИГОДНА ИНТОНАЦИЈА
Све је отпочело прославом две деценије постојања Републике Српске, и открићем арсенала оружја и експлозива у бањалучкој дворани „Борик“, у којој је одржана централна прослава. Због сумњи да је припремао атентат на председника Србије Бориса Тадића (кога су београдски медији, некако, одмах истакли у први план) или на премијера Републике Српске Милорада Додика, или на патријарха српског Иринеја, или на све њих заједно, ухапшен је извесни Божидар Станишљевић, запослен у „Борику“. Уследило је сочињеније Андреја Николаидиса – читаније и цитираније од свега што је аутор досад написао – посвећено јубилеју Републике Српске, под насловом „Шта је остало од велике Србије?“ Николаидис је у свом прилогу (пригодном, какви су обично јубиларни написи) оценио да би убиство председника Србије, премијера Републике Српске, српског патријарха и осталих званица, било сасвим оправдано. Речима самог аутора – који Станишљевићу тепа „Боле“ – био би то цивилизацијски искорак: „Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда“.
(Не)очекивано згражавање српске јавности над жалом због неизвршеног атентата изазвало је провалу незадовољства у „другој Србији“. У жестокој акцији спиновања и замене теза, очигледни кривац – Николаидис – проглашен је за недужну жртву медијског линча и уздигнут на браник угрожене му слободе говора.
Испливало је успут, додуше, и лицемерје згрожених другосрбијанаца. Исти они, који су у оцени Војислава Коштунице да ЈСО (у новембру 2001. године) није угрозила безбедност земље пронашли доказ да је председник ДСС-а убио Зорана Ђинђића (иако је и сам Ђинђић, пре Коштунице, о побуни „црвених беретки“ рекао исто), исти они који су преблагим назвали затворске казне за навијаче „Партизана“ који су новинарки „Б92“ Бранкици Станковић скандирали „Опасна си као змија, проћи ћеш к’о Ћурувија“, за Николаидисов су цивилизацијски искорак пером и динамитом имали само речи разумевања и подршке. Изгледа да слобода говора није за свакога. „Форум писаца“ позвао је, чак, да се „одмах обустави ова фатва и позив на линч“, при чему су у тобожњем позиву и фатви (ето нама новог Салмана Рушдија, скоро па из нашег сокака. Досад нисмо ни били свесни да је Николаидис писац толиког формата) однекуд открили и доказ да „српска политичка елита није одустала од својих хегемонистичких намера према Црној Гори“.

ПО УГЛЕДУ НА ИМПЕРИЈУ ДЕМОКРАТИЈЕ

[restrictedarea]

Написао је, међутим, истом приликом Андреј Николаидис и нешто много горе. Позвао је на насилно укидање Републике Српске; дакле, на оружано покоравање читавог једног народа. Али то је мало ко приметио, јер шта је читав народ у односу на његовог вођу: „Шта би у БиХ био истински цивилизацијски искорак? Очито, да глобалне, наддржавне и наднационалне институције правду претпоставе прагми, етику користи, па спроведу укидање, ако је потребно и насилно, Републике Српске“.
Тако да је, заправо, гнев упућен црногорском књижевнику сасвим оправдан, а једино што није оправдано јесте што је гневу и осуди због говора мржње изложен само он, а не и они чије је речи и поруке – ипак, с нешто мање надахнућа и изоштрености стила – Николаидис репродуковао.
Реч је, дакле, о језику пуном мржње и онима који тим језиком о нама тако слободно говоре. Говор мржње, како га дефинише „The American Heritage Dictionary of the English Language“, јесте „говор којим се напада или омаловажава одређена друштвена или етничка група или припадник те групе“. По угледу на САД, ту империју демократије, и у многим су другим земљама широм света утврђене казне за „говоре мотивисане предрасудама или нетрпељивошћу упереним против одређених група, које за последицу имају подстицање и подстрекивање расне мржње, агресију или злочин“.
Наши мондијалисти из паланке, та „друга Србија“ која себе види као бољу, модерну, европску и надасве демократску, о нама осталима говори баш тим језиком већ годинама уназад. Ми остали смо, наиме, болесници, на нижем степену развоја од њих који о нама тако лепо причају, фашистоидни, расистички канибали (или немуште животиње; другосрбијански ауторитети нису сасвим сагласни по том питању). Србија је агресор, способна само за наношење зла свима око себе. Криви смо сви, укључујући и наше потомке који тек имају да се роде у овом „шупку света“. И скоро да нам дође да се сажалимо над муком другосрбијанаца, злом судбином принуђених да са нама таквима деле ово кужно парче земље, неба и ваздуха.
Уосталом, процените сами.
У својим ранијим радовима, тако, Салман Рушди из Улциња –  Андреј Николаидис – објашњавао је да земља у којој смо живели, заправо, и није земља као све остале него „Милошевићево постројење за рат и злочине које се представљало као Југославија“; када је Радован Караџић ухапшен, писао је, „на улицама Београда демонстрирало је стотињак младих ретарда“. Али ретарди смо, заправо, сви. То јест, цело наше болесно друштво: „Та дјеца су научена да је Караџић херој. То знање им је пренијело друштво. Ту су им истину, као какву заразну болест, пренијели њихови писци, редитељи, академици и, коначно, политичари“.

„ШИЗОФРЕНИЈА  ДРАМАТИЧНИХ  ДИМЕНЗИЈА”
А како ли је, тек, новинару Петру Луковићу („Е-новине“) док живи међу „четноликим неандерталцима“, до гуше у том „просрпском, манастирском талогу“, у „данашњом Србији (која) изгледа сасвим распамећено“, а „епско гуслање служи као мелем на рану сваког овдашњег патриоте/пацијента“. Да, ово је „земља чија шизофренија поседује драматичне димензије“, а „народ је колективни кретен. Ја не говорим о десет психијатара, говорим о неколико милиона психијатара, по два психијатра на сваког Србина. Један да га држи, а други да му чекићем објашњава како треба да се понаша“. Јер „тај народ је необразован, примитиван, он се не купа (…) Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ“. Српски навијачи у Финској, на фудбалској утакмици наше репрезентације, били су нељудски „створови“ који су добили „могућност да загаде Хелсинки“, „српско крдо које умало није кренуло у стампедо после победе 2:0 над мученим Финцима“. А ти навијачи, та стока, огледало су свих нас, јер су „представили Србију у правом светлу“, пошто је „ксенофобија омиљени политички мотив, а расизам природно српско окружење“, док је „хладнокрвни, монструозни масакр био суштина српске националне ствари током ратова деведесетих“…
Говора мржње, „говора којим се напада или омаловажава одређена етничка група“, сигурно није било ни када је Марко Видојковић загрмео гневом цивилизованог демократе: „Тај смрад крезуби, беспари, без посла, без ичега, он не воли ни паре, јер зна да их нема, а не воли ни Србију, јер ни ње нема, те велике Србије, он воли само свог Путина. Марш бре у пичку материну!“
Једнако је цивилизован и Срђа Поповић док нашу земљу описује као „крвави, бандитски брлог“, и напомиње: „Србија је данас anus mundi, безвредна не само иједног америчког живота, већ иједног метка. Пажња коју Србија медијски привлачи је тако рећи перверзна, западни медији су фасцинирани једино одвратношћу тог призора, дубином тог пада, јер је то вест: људождери усред Европе!“
Животиње из брлога и људождери или пак само наказе и нецивилизовани варвари равни елементарној непогоди? Ту се, рекосмо, ови ауторитети разилазе; Динко Грухоњић, председник Независног друштва новинара Војводине, тако, записује: „И било је то први пут у историји овог града-споменика да се нађу варвари који су расположени да га гранатирају. Пре тога, Дубровачку Републику у историји похарали су само катастрофалан земљотрес и грозан пожар. А те 1991. године пијане наказе попљачкали су Конавле до темеља“. Зашто? Зато што је „Милошевићев режим кренуо у рат против свега што је било метафора цивилизације“. Сасвим је на том трагу и Сретен Угричић, који у „Пешчанику“ објашњава да  „доминантно у овом садашњем, нажалост, окружењу је антипросветитељство, нерефлексија онога што нам се догађа. Нека врста бесловесности“. Па и Весна Пешић, такође у „Пешчанику“, српски народ назива родовском заједницом, а његову цркву тотемском, и поентира: „Они мисле да је историја некакав торнадо. Сви ће они бити однети. Као што су варвари уништили Рим. Кад би могли ми бисмо одмах уништили Америку. Ми бисмо одмах уништили ту Европу“.
Успут, да предахнемо од ових дијагноза, примећујемо једну случајност: и „Пешчаник“, и „Е-новине“, и Грухоњићев НДНВ повезује још нешто, осим благоглагољивог говора мржње; повезују их долари које добијају од америчке „Националне задужбине за демократију“ (НЕД). НЕД су, иначе, Ноам Чомски и други амерички аутори доводили у везу са Централном обавештајном агенцијом (ЦИА)…

„ЗЛО” ЗА КОЈЕ СМО СВИ КРИВИ
Но вратимо се нама. Да ли смо, ипак, само болесни? Опет Весна Пешић: „Реч је о једној опсесији територијама која је ужлебљена у Српској православној цркви, зато су српске националистичке идеје тешко излечива болест“.
Шта год од тога било тачно, тек, коначну пресуду даје нам веб портал „Слободна Војводина“: „Да, Србија је постала зло у последњих 25 година. Зло које уништава све око себе и у себи“. А за то смо криви сви. И они који се још нису ни родили. То, научно утемељено мишљење исказала је Јања Беч-Нојман, „социолог, истраживач геноцида, писац и предавач“, која је широј јавности постала позната када је пријавила пописивачицу јер се „чудила њеним презименима“ и рекла јој да не може да је гледа: „Србија има највише починилаца злочина по глави становника у региону, са тим ће морати живети неколико следећих генерација. Није то лако наслеђе и ти процеси су трансгенерацијски, може то да траје и цео век“. Мора да је ова професорка геноцида (чланица је „Међународног удружења истраживача и професора геноцида“) у праву, јер, после ових њених речи, склони смо да се сложимо с пописивачицом…
Али има наде за Србију! „Србија ће бити модерна држава“, обећао нам је драмски писац Ненад Прокић, „па макар и без Срба“… Касније је, да би прецизирао своју мисао, објаснио да је „на ту реченицу надовезао још две, где сам рекао да ће у том случају у Србији живети неки други, срећнији и способнији људи. Срба ће онда нестати, јер су доживели неку смртоносну мутацију“. А да Срби не би постали мутанти, „да се то не би догодило, било је потребно основати ЛДП“…
Заједничко за ово свођење Србије и Срба на непатворено зло, на мутанте, људождере и варваре, јесте њихова (наша, то јест) дехуманизација. Примери дехуманизације противника (Хрвата), поређења ради, набројани су и у ноторној студији „Речи и недела. Позивање или подстицање на ратне злочине у медијима у Србији 1991-1992“, настале под уредничком руком Бруна Векарића, заменика овдашњег тужиоца за ратне злочине; српски државни медији су, наводи студија у поглављу „Дехуманизација“, „настојали да убеде своје слушаоце да су (њихови) противници нељуди, звери у људском обличју“, и то тако што су – замислите –злочиначки медији тврдили да су хрватски војници дрогирани, а да неки од њих чак имају и сиду… Ако је то дехуманизација, шта је, онда, називање читавог народа болесним мутантом, чија ће се болест преносити генерацијама док га коначно, на радост читавог цивилизованог света, не нестане са лица Земље?
И тиме долазимо до суштине сукоба њихове Србије са нашом. Говор мржње је, заправо, производња стереотипа који ће, на крају, оправдати сваку свињарију која задеси тако означени народ (или ма коју групу људи). Једноставно, заслужили су. Заслужили зато што су такви каквима смо их описали, ми који смо им свињарију и приредили (није наш овакав закључак, позајмили смо га од Едварда Саида, аутора утицајне књиге „Оријентализам“, који је часопису „Нација“ рекао: „Веома мало детаља, људске разноликости, страдања арапско-муслиманског живота привукло је пажњу чак и оних људи чија је професија да извештавају о арапском свету. Уместо тога имамо низ грубих, поједностављених карикатура исламског света, представљених на такав начин да би тај свет учинили отвореним за војну агресију“).
Где је излаз из овог зачараног круга? У доказивању да нисмо болесни мутанти и да између црног и белог стоји читав спектар? У санкционисању говора мржње, те злоупотребе слободе говора, и свих њихових позива на националну и верску мржњу према православним Србима? Или да их, ипак, сажаљени над њиховом немоћи да побегну из брлога који тако презиру, једноставно препустимо мржњи којом су обузети. Макар ту мржњу и наплаћивали у хиљадама долара „Националне задужбине за демократију“.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Да, Врзићу, то би требала да буде тема, а не Николаидис.Што се нас тиче Николаидис, знамо чији је саветник и то је довољно да знамо и његово мишљење.Ови, други, ови наши, које ја препознах, кад сте поменули- свиње, безубе Србе, геноцидан народ, Аугијеве штале, брлог,..Протића(посланик) Теофила(новинар)који добија чак неке награде од другосрбијанских жирија,Басару(амбасадора ,пљувача по Србији, који отвара сајам књига-зар то није једна од највећих културних српских манифестација), Дерету(чију НВО финансирају порески обвезници)Бисерко, мали Чедица( тако су га звали његови земунски пајташи), …Видите ли ви овде нашу Владу?Па зар десет милицајаца који чувају Чеду и сајам књига немају везе са Владом?!Е, ту је наш проблем, а не у Милу, Кривокапићу или Николаидису.




    0



    0
  2. crnogorski grk je grci da ne moize biti,ne dolazi to iz njegove glave,smisljeno je negde u holivudu istovremeno kad i film andjeline joli,kao cin je propalo sasvim slucajno jer se andjelina razotkrila pre vremena,iz mutne vode riba se lopatama vadi,jedno je sigurno, sa vremenom je u raskoraku-asinhrono pa im nije proslo,za neuspeh ce platiti onima koji su ih platili,upinju se jos,vreme radi za srbe sto se vidi po sportu,bozja volja a bode oci,neprijatno za neke na zapadu




    0



    0
  3. Николаидис, Јовановић, Кривокапић, НВО бабе, Вејвода, Изетбеговић,…су мегафони са лицем, кроз које говори “Нови светски поредак“, локално употребљавани да се кроз њих понавља НАТО верзија убиства Југославије, уништавања становништва и привреде и окупације ове територије.




    0



    0
  4. Na pitanje o kolumni ovog teroriste, strahovito, hoću da verujem nespretno Krivokapić odgovara da poštuje stvaralaštvo ovog idiota.Zar je žaljenje što nije u Boriku eksplodirao eksploziv stvaralaštvu.




    0



    0
  5. Crni Krivokapic, od uvek je bio budala.Ali, nas to ne treba da zanima.Spas je u reciprocitetu,osnovnom nacelu medjunarodnog javnog prava.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *