Почетна / Интервју / Слободан Ракитић: Чекајући ЕУ, остаћемо сами са собом (део други)

Слободан Ракитић: Чекајући ЕУ, остаћемо сами са собом (део други)

Разговарала Љиљана Богдановић

Наши савремени културни чиновници, у демократско рухо преобучени идеолози, држе српску културу под пуном контролом, да не би дошло до скретања са пута глобализације. Ни у једној области нема толико манипулација као у области културе

(Наставак из прошлог броја)

На самом почетку овог века закључили сте да је политичка елита у Србији поразила интелектуалну. Чини се међутим да су данас наше елите, односно „владајуће класе“ вољније за сарадњу, али да је реч о специфичном, интересима мотивисаном заједништву?
Интелектуална елита је доживела пораз. Неки су се приклонили  власти, неки су се примирили, док је немали број појединаца, забринутих за опстанак народа и државе, онемогућен да се огласи због строго контролисаних медија, посебно електронских. Завладао је мук, апатија и малодушност, што не слути на добро. Земља је опустошена, народ осиромашен, незапосленост огромна, село уништено, предузећа растурена и упропашћена, држава презадужена, банкарство разорено, темељне вредности одбачене… Потребан нам је не само економски препород, него и културни и морални, у здравству и у образовању.
Узнемирујућа је индиферентност Срба према кључним проблемима са којима се држава данас суочава, као што су окупација Косова и Метохије, политичке амбиције муслиманске заједнице у Рашкој области и јачање сепаратизма у Војводини. Док је у државама насталим распадом Југославије пренаглашен патриотизам и национални ентузијазам, иако су без државотворних традиција, дотле је у Србији све израженија апатија и незаинтересованост за сопствену будућност. Изузетак су Срби у Републици Српској и на Косову и Метохији, код којих је развијено патриотско осећање и јака воља за опстанак на својој земљи.
Наша најзначајнија научна и културна установа, „Српска академија наука и уметности“, изоловала се и изван је друштвеног контекста, с девизом да не треба да се бави дневном политиком. Код нас друге политике нажалост и нема осим дневне, од данас до сутра. Зар је опстанак народа и државе дневна политика? Зар је драма Срба на Косову и Метохији дневна политика?
Очигледно да су Срби на Косову и Метохији препуштени милости и немилости пројектаната нове албанске државе на Балкану. Кад су то схватили, окренули су се себи и организовали одбрану својих кућа, својих породица, својих светиња, своје слободе. Срби на Косову и Метохији данас су последња одбрана Српства.

Закључак да је Србији потребан нови стратешки правац и да чланство у ЕУ није од пресудне важности, данас је постао „опште место“. Идеја „европских интеграција“ потрошила је међутим огромну друштвену енергију, средства и време, а под притисцима и уценама већ је плаћена за њу висока цена. Како је ова модерна српска химера тако дуго потрајала?
Европска унија је једини политички идеал власти у Србији и сталним постављањем нових услова, понижавању и исцрпљивању овог народа као да нема краја. Реторика политичара пуна је еуфемизама, ствари не називају правим именом, што је очигледан вид манипулације. Како Европска унија слаби, пољуљана унутрашњим противречностима и глобалном светском кризом, тако су српски политичари нестрпљивији према другачијем и трезвенијем мишљењу. Колико је њена судбина неизвеснија, толико су стремљења владајуће класе ревноснија, а политички потези све нервознији и ужурбанији. Нема услова које власт неће испунити зарад неизвесне будућности у раштимованој Европској унији.
За поједине политичаре улазак у ЕУ нема алтернативу, уместо да се трезвено приђе том питању, без журбе и без понижавања сопственог народа. Може се економски боље сарађивати са појединим њеним чланицама, у заједничком интересу, уместо неизвесног уласка у њу, јер је јасно да је услов за улазак Србије у ЕУ признавање независне државе Косово, што не гарантује да после тога неће доћи на ред нови услови. Према признању министра спољних послова Србије Вука Јеремића, шеф дипломатије једне велике европске земље изјавио је да ће његова земља сматрати даље инсистирање Србије на Резолуцији 1244 актом непријатељства према њој. Такође, по изјави Јеремића, четири министра спољних послова земаља ЕУ, рекла су отворено да Србије не може ући у Унију без формалног признања независности Косова.
Недавни споразум Клинтон-Јахјага о културној баштини на Косову, што је тек увод у преотимање српског културног и духовног наслеђа, затим посета Ангеле Меркел Косову, као и отпор да се нацрт резолуције о трговини људским органима на Косову стави на дневни ред у Савету безбедности УН, показују праве намере међународне заједнице.
Чекајући улазак у ЕУ, ми ћемо као народ остати сами без себе.
Равнодушни смо према пријатељима, сервилни према непријатељима. Петер Хандке, велики немачки писац, у једном интервјуу у „Вечерњим новостима“ изјавио је да бар два-три пута годишње дође на Косово и Метохију, у Велику Хочу, да се усами и размишља.
Зашто Хандке долази на Косово и Метохију, зашто подржава Србе кад у својој земљи због тога има велике неприлике? Одузета му је велика књижевна награда „Хајнрих Хајне“, скинута позоришна представа са репертоара у Берлину итд. Зато, рекао је, да би био уз народ који пати и страда. И зато је уз њега. Изгледа да чак и странци боље знају од нас шта за Србе значи Косово и Метохија!

Може ли, и како, Србија да се развија без тешњих веза са ЕУ, оријентисана, можда, на Евроазијску унију у коју је већ позвана или на земље БРИКСА, или пак на неки нови, за сада недефинисани избор?

[restrictedarea]

Сматрам да Србија треба да се окрене сопственим проблемима, да сама решава тешкоће у којима се налази, а не да очекује решење споља, од других. Оном који зна шта хоће, који поштује себе, који има достојанства, коме је стало до части и поноса, и други ће помоћи. Са пораженим нико неће. После победа у балканским ратовима, после васкрса Србије у Првом светском рату, сви су хтели са њом. Стварност је данас сасвим другачија, непрепознатљива. Други одлучују о нама не питајући нас ништа. Свет се из корена изменио.
Своју државност у Средњем веку Србија је употпунила и уздигла проглашењем Краљевине и крунисањем у Жичи Стефана Немањића за краља 1217. године, и оснивањем самосталне, аутокефалне цркве, 1219, чији је први архиепископ постао Сава Немањић. Круна је добијена у Риму, а аутокефалност у Никеји, од византијског патријарха. Тако је Србија добила такозвано „међународно признање“ и утемељила своју православну цркву.
Хоћу да кажем да је Србија одувек била оријентисана на Европу и земље које данас чине Европску унију. И поред великих политичких неспоразума, који су кулминирали НАТО бомбардовањем Србије 1999, Србија је економски оријентисана на западноевропске земље. Колико ми је познато, управо је са Немачком, која има најтврђи однос према уласку Србије у Унију, највећа трговинска размена. Србија треба војно да буде неутрална и да има добре економске и политичке односе са свим земљама, на истоку и западу.

Да ли је у свести немалог броја грађана Србије представа о Европи којој тако стремимо, најчешће тек једна илузија, скуп идеализованих, понекад чак и погрешних и конфузних идеја, за чију раширеност, наравно, није „крива“ Европа, већ овде однегована површност и незнање о савременом свету?
Није реч само о Европској унији, као политичком и економском идеалу актуелне српске власти, већ о стварном односу према њој и њеног према нама. Потенцира се европски систем вредности, што је више политички накит, а не суштина. Србија може да успостави европске стандарде без понижавајућег чекања пред вратима Европске уније. Кад се освести, неће знати ни где се налази, нити шта чека.
Не треба изједначавати Европу и Европску унију. Европска унија се, са својим садашњим устројством и економском и политичком стратегијом, отуђила од Европе и њених изворних вредности. Ако хоће да следи своје цивилизацијске и културне вредности, Европа треба да се врати себи, како би била идеал за друге. Колико је ЕУ застранила најбоље показује њено учешће у бомбардовању Србије 1999. године и у окупацији Косова и Метохије. Не уводи се демократија бомбама, нити се њима штите људска права.
Улазак у Европску унију подразумева и улазак у НАТО, који нас је бомбардовао, окупирао Косово и успоставио другу албанску државу на Балкану. Не могу да се отмем утиску да у нашем односу према Европској унији има нечега мазохистичког.
Предвиђа се да до краја ове године америчке снаге напусте Косово и да се, према плановима албанских лобиста у Вашингтону, база Бонстил код Урошевца преда Турцима. Тако Турска уместо уласка у ЕУ појачава своје присуство у Европи, с очигледном намером да се, кад је реч о Косову, успоставе границе од пре 1912. године.
Србија је одувек била у Европи. Најзначајнији европски културни центри били су током 19. и 20. века и српски културни центри (Трст, Беч, Пешта, Лајпциг, Берлин, Петроград). Да не говоримо о културним везама и школовању Срба на Западу. У Трсту је у 18. и 19. веку била велика српска трговачка колонија, али и песничка школа, одакле су потекли најзначајнији српски предромантичари. То исто важи и за Беч, Пешту или Париз у двадесетом веку.
Да смо боље и објективније познавали Европу, лакше бисмо схватили све што нам се десило у 20. веку, нарочито на његовом крају. Није реч само о променама односа моћних европских држава према нама, већ и о променама које су се десиле у њима самима. На општем плану, економска не само политичка глобализација довела је до разграђивања идентитета нације, што је процес који траје. А заправо је нација у свом историјском развоју била и извор и носилац народног суверенитета. У нацији је човек, кроз историју, каже Милорад Екмечић, стекао своје природно право на слободу као највећу вредност.

Најновији догађаји на светској сцени, ломови и ратови који бесне на два континента, као и донедавно незамисливе кризе у економијама и политичком животу европских  земаља, чине да  свет  добија лик који тражи драматично другачије разумевање и објашњавање. Да ли је почело ново глобално „постдемократско“ доба?
Нижу се догађаји и интензивирају економске и политичке кризе у све згуснутијем облику. Све наликује на нараслу снежну грудву која, котрљајући се низ падину, постаје већа, рушећи све пред собом. Или као кад се око камена баченог у воду почну да шире и нижу кружни таласи, само што према периферији не слабе већ бивају, супротно логици, већи и опаснији. Читав свет се очигледно нашао на низбрдици и заиста је незахвално пророковати шта ће бити и када ће суноврати престати.
Свака епоха имала је своје схватање демократије, своју верзију демократије, од старих Грка до данас. Но и поред тог историјског искуства, тешко је дефинисати природу и суштину демократије. Демократија у данашњим облицима далеко је од принципа изворне демократије. Готово цинично звучи, на пример, да је прво име комунистичке Југославије, 1945, било Демократска Федеративна Југославија, управо онда кад је била најмање демократска и кад је укинуто вишестраначје и успостављена тоталитарна власт.
Платонова „Држава“ се узима као прва утопија, али утопијске идеје пуни процват доживљавају у ренесанси. Мноштво утопијских списа настало је у доба просветитељства и у њима су описана друштва среће, у којима су праведност, једнакост, слобода и мир повезани са социјалном правдом. Највеће светске револуције, уз невиђене жртве и крвопролића, бориле су се за те идеале.
У двадесетом веку, због уздрмане утопијске вере у напредак и срећно друштво, појавила се, као антипод, идеја негативне утопије. У Орвеловим књигама „1984“ и „Животињска фарма“ стварност се не критикује тако што се даје неко идеално стање већ друштво у којем су негативне појаве добиле апокалиптичне размере. Негативна утопија подразумева да је друштво среће недостижно, јер је свет овакав какав је кварљив, а кварљив је зато што је градитељ друштва сам човек. Из свести да човек није у стању да се супротстави злу, на шта указује историја 20. века, настаје и свет негативне утопије. Од Ничеовог „Бог је мртав“ до „краја историје“, „краја човека“, „краја поезије“ и „краја света“ простире се свет негативне утопије. Нашли смо се у самом њеном средишту.
Све је у вези, како би рекао Милош Црњански, дефинишући поетику суматризма. Само што сада није реч о поетици и фикцији, већ о голој стварности, са погубним последицама и апокалиптичним размерама. Оно што се некада није дешавало ни стотинама година, у нашем времену се деси у једном дану.

Критика истиче да сте Ви песник са израженим осећањем за историју и традицију, да Ваше песме „тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу“. Како ово одређење, као и оно друго према којем  сте „изразити представник поетске метафизике“ у српском песништву, „комуницира“ са модерним временом, са интелектуалним и менталним дискурсом савремених генерација?
Незахвално је тумачити сопствену поезију. Најмање је видљиво оно што нам је најближе. Исказ да моје песме кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу обликовно и тематско-мотивски, односи се на књигу „Земља на језику“, која је у континуитету са неколико песама у књизи „Свет нам није дом“. Заправо те песме су засноване на универзалним начелима без обзира на њихову језичку, лексичку, тематску и мотивску специфичност. Песник је увек у дијалогу, не само са својим временом и својом стварношћу, већ и са удаљеним стварима и догађајима, у прошлости или будућности. Из језика се не може побећи. У њему су сажети митски, историјски, религијски, философски и музички садржаји.
Моје бављење политиком деведесетих година прошлог века нема додирних тачака са мојом поезијом. Барем ја тако мислим. Ни моји политички погледи нису утицали на моју поезију, успео сам да је сачувам, премда не спорим да политика може каткад да буде подстицајна и за поезију.
Ма чиме да се бави, ма какви били њени мотиви и теме, поезија садржи дух свога времена и знаке свога поднебља, премда сам често осећао да не припадам свом времену. Колико пута сам помислио да сам странац у свом добу и да би ми више одговарао неки други век. Отуда, ваљда, и наслов „Свет нам није дом“, без обзира на његов религијски и егзистенцијални подтекст.
Национално и универзално нису антиподи већ су у сагласју. Поезија открива, али и сведочи. Језик није само средство већ суштинска грађа поезије. Оно што се означава као метафизичка димензија или као духовна стварност, од пресудног је значаја за поезију. То су садржаји који поезији дају не само историјски континуитет, него, што је још важније, поетички идентитет. Антологија српског песништва Миодрага Павловића можда најбоље показује колика је блискост између поезије, философије и религије. Границе између њих су, у најбољим песничким остварењима, занемарљиве и готово непостојеће.

Велики песник Т.С.Елиот истицао је „осећање историје“ као „предуслов да писац постане вреднији, универзалнији“, и понављао да „традиција постоји као својеврсни координатни систем, као мера према којој се одређује значај уметника и његовог дела, јер писац сам за себе не може постојати“. Чини се да су Вама ове поставке далеко ближе од „мере ствари“ и схватања на којима почива актуелни мисаони, културни и књижевно теоријски дискурс који ведри и облачи домаћом духовном, културном, а наравно и политичком сценом?
Комунистичка власт је културу држала под контролом. Више је зазирала од политичког ексцеса у култури, од књиге песама или прича, него од радничког незадовољства или евентуалног штрајка. Примера је много. Сетимо се само „Јеретичке приче“ Б. Ћопића, „Кад су цветале тикве“ Д. Михаиловић, „Црвеног краља“ И. Ивановића, „Голубњаче2 Ј. Радуловића, „Вунених времена“ Г. Ђога, „Источница“ Љ. Симовића. И наши савремени културни чиновници, у демократско рухо преобучени идеолози, држе српску културу под пуном контролом, да не би дошло до скретања са пута глобализације. Ни у једној области нема толико манипулација као у области културе.
Све што је српско, традиционално и са историјском вертикалом, проглашава се националистичким. И најуниверзалније песничке вредности исходе из простора традиције. Чак и порицање традиције, које је један узалудан посао, значи позитиван однос према њој и њеним вредностима. Она никога не оставља равнодушним, ни најекстремније мондијалисте и постмодернисте. Ништа не може да настане ни из чега.
И поезијом и теоријским текстовима Т. С. Елиот је показао колико је важан удео традиције у индивидуалној песничкој објави. Имати елиотовски однос према традицији значи бити у сталном дијалогу са временом, са гласовима прошлости. Поетиком традиције успоставља се интегрални дух песништва, чему су стремили неосимболисти Бранка Миљковића, следећи поетичка начела Симе Пандуровића у есеју „За интегралну поезију“. Колико је однос према традицији креативан, било да је реч о митологији, историји, религији, фолклору, лексици или језику, показују песме у Миљковићевом циклусу „Утва златокрила“, у којима је дошло до имагинативне синтезе митских и историјских представа са модерним поетичким начелима. Традиција не угрожава индивидуални таленат, већ му, напротив, обезбеђује нове хоризонте и отвара нове путеве.
Из мноштва гласова из традиције у тренутку стваралачког откровења издвајају се гласови који се обраћају онима који су их дозивали и дозвали.

Када се данас говори о „духовној лествици и православном погледу на свет“ – као о препознатљивом  садржају и културно-историјско-религиозном аспекту – шта Ви разумете и шта бисте издвојили као најважније моменте оваквог појмовног  одређења?
Одрастао сам и сазревао окружен Сопоћанима, Студеницом, Павлицом, Градцем, Ђурђевим Ступовима, Петровом црквом… Средњи век дубоко је урастао у моје биће и више сам га откривао у себи него око себе. Тај однос није био тек поетички него и естетски, етички, религијски, историјски и на известан начин философски. Зато се у мојим песмама песничко ја експлицитно јавља повремено, док је у већини песама потиснуто у „доње“ слојеве или „прекривено“ другим субјектима или садржајима. Моје прве две књиге, „Светлости рукописа“ и „Рашки напеви“, израз су тих унутрашњих спона. Историја се више наслућује, више је у назнакама и симболима него у конкретним садржајима. У књигама „Основна земља“ и „Тапије у пламену“ тај однос је директнији, јер преовлађују косовске и метохијске теме и садржаји.
Садашњост садржи у имагинарној тачки и прошлост и будућност и зато, каже Борхес, и не постоји. То је и религијска суштина православља. Не можемо бити свесни своје садашњости без свести о прошлости и будућности. На тим постулатима садржана је и поетика традиције Т. С. Елиота. „Антологија српског песништва“ Миодрага Павловића, са наглашеном метафизичком димензијом, указала је на непресушне вредности српског песништва, на његов континуитет и идентитет. Традиција је заштитни знак Павловићеве Антологије. Она је превладала празнине у континуитетима, повезала покидане нити, испунила празнине, осветлила тамна места. Као кад у манастиру, на фресци, недостаје глава светитеља, али светли његов прозирни ореол. Често сам, стојећи у манастиру испред зида са оштећеним фрескама, замишљао како је изгледао изгубљени лик светитеља, ратника, анђела, владара… Стојао бих дуго, покушавајући да га „дозовем“, да му вратим целину.

Били сте читаву деценију – од 1994. до 2004. године – на челу УКС-а. Тешко и захтевно време, у којем се, између осталог, догодио и расцеп Удружења, непосредно после 5. октобра. Ваши најоштрији идејни противници и критичари, као значајнију заслугу, истичу чињеницу да сте „успели да сачувате институционални и правни поредак УКС-а“!
Из ангажмана у „Удружењу књижевника Србије“ осамдесетих година отишао сам у политику деведесетих, да бих се, после деценије, поново вратио у Удружење. Било је то време великих потреса у УКС-у и око њега. На известан начин у Удружењу се преламало, али и отпочињало, много шта што се дешавало у српском друштву или се наслућивало да ће се десити. Удружење је у тим годинама било на великом националном и демократском испиту, и трудио сам се да не делује страначки већ јединствено.
Свакодневни протести у Француској 7, у време бомбардовања Србије 1999. године, скренули су пажњу не само наше него и светске културне јавности. Стизале су поруке подршке од интелектуалаца и писаца из свих крајева света. Сменом власти, Удружење некоме није било по вољи, нарочито због свакодневних протеста у време бомбардовања и окупације Косова и Метохије. Зато је и уследила одмазда, која још увек траје. Националним српским институцијама и националној култури у изворном и суштинском смислу актуелна власт у Србији окренула је леђа. Она их једноставно игнорише, као да не постоје. А желела би, добија се такав утисак, да заиста и не постоје.

Да ли је савремена српска књижевност у „коресподенцији“ са својим временом? Има мишљења да не одолева актуелним – посредним и непосредним, прикривеним, или брутално јасним – притисцима да се „одазове“ идејама и сврси идеолошких циљева и пропаганде у корист пожељног концепта глобалних и неолибералних вредности?
Књижевност је у кореспонденцији са временом, било да га одржава, прихвата или пориче. Свако књижевно дело је аутобиографско, како је то говорио Томас Вулф, чак и онда када је писац невидљив. „Браћа Карамазови“ Достојевског су аутобиографски колико и његови „Записи из подземља“, Гетеов „Фауст“ колико и његове „Римске елегије“, „На Дрини ћуприја“ Иве Андрића колико и његове песничке књиге „Немири“ и „Еx Ponto“. Читава поезија Стевана Раичковића је његова најпотпунија аутобиографија. Флобер је изјављивао да је „Мадам Бовари“ он сам. Добрица Ћосић је, према сопственом казивању, трагичан крај појединих својих књижевних јунака одболовао и доживео као губитак најдражих бића.
Књижевност може да буде идеолошка и кад се не бави идеологијом. Најгоре што се може десити јесте коришћење књижевног дела у идеолошке или политичке сврхе, иако је оно настало у сасвим другачијим историјским и друштвеним приликама. Имам у виду тенденциозно тумачење Његошевог „Горског вијенца“, Андрићевог, Селимовићевог или Црњансковог књижевног дела, „учитавање“ идеолошких садржаја које оно нема, а све у политичке сврхе.
Борхес је сматрао да је поезија обавезна само према лепоти, што наравно не значи да су јој стране политичке теме. Поезија је одговорна самој себи, односно лепоти, ако је лепота њен идеал. Ово не искључује могућност да разне теме и садржаји могу, чак и најтежи, да буду подстицајни за поезију.

Делите ли мишљење које је недавно, у разговору за „Печат“, изрекао  песник и писац Петар Пајић, који оцењује да је данас српско песништво „велико и сјајно“?
Радећи на „Антологији поезије српског романтизма“ схватио сам да је, и поред велике драме српског језика у првој половини 19. века, поезија најдубљи израз духовности и да је она српски језик учинила великим. Аналогно томе може се рећи да је српски језик нашу поезију у континуитету од Светога Саве до данас учинио великом. Збирке српских народних епских песама Вука Караџића постигле су у Европи, у 19. веку, блиставу славу.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Prijateljske drzave Srbiji su:Spanija,Rumunija,Slovacka,Grckai Kipar sve ostale iz Evrope to nisu, a posebno one iz bivse Jugoslavije,od kojih su neke neprijatejli a neki na korak od toga da budu neprijatelji Srbije.G.Rakiticu ako to kazete Vi i stalno ponavljate imace vecu tezinu nego kada mi obicni smrtnici to kazemo.Izvanredno ste ocenili da srpska akademija ne postiji ali sta predlazete, jer ako u jednoj zemlji je takva institucija skrajnuta, onda nam nema spasa. pa osnovno je razbucati tu instituciju ili stvoriti paralelno novu akademiju kojoj ce iskljucivi cilj biti SPAS NACIJE.Da bi se krenulo sa mrtve tacke moraju se najumniji ljudi Srbije prozvati, udruziti i krenuti u spasavanje nacije, ako vec nije kasno.




    0



    0
  2. РЕШЕЊЕ на СУНЦЕ – ХОЋЕМО ИЗЛАЗ и СПАС ! Зар да чекамо пропаст на Европском путу или у Европсој унији која пропада а да неконкретизујемо идеје за препород ? Зар да молимо издајнике и лопове да престану то да нам раде без начина да их надмудримо и склонимо ? Зар има тога шта неможе и чега се плашимо на путу до ослобођења ? УДРУЖИТЕ ЗНАЊЕ из историје са ИНТЕЛИГЕНЦИЈОМ додајте довољно ЛУКАВОСТИ и ХРАБРОСТИ па план у дело.Ко се труди и Бог ће му помоћи – Срећа прати храбре




    0



    0
  3. Zvanična politikan Srbije EU NEMA ALTERNATIVU.Koja je to PAMET mogfla da prihvati.A PRIHVATILA JE. Kako sa takvim stavom NAĆI IZLAZ.
    Itd.Itd.




    0



    0
  4. Радосав

    Темељно правило (закон) сваког војсковође је да мора имати неке снаге као резерву. Тај закон проистекао је из искуства старог неколико хиљада година и примењив је на сваки подухват, у свим временима и на свим просторима, у рату и миру.
    Изабране народне вође нису ништа друго до „мирнодопске војсковође“, јер и мир није ништа друго до „продужетак рата другим средствима“.
    А наша садашња власт, пркосећи свим законима природе и друштва, „отрива нову Америку“ и на сва звона се хвали својом глупошћу, својим дилетантизмом, својим незнањем за које се чак и у свакој средњој школи добија „кец као врата“.
    Водити читав један народ „безалтернативним путем“ је, у најмању руку, сумануто. Није трагедија само у томе што они то непрекидно понављају, већ што тако заиста и раде (то је, заиста, један од ретких примера где они и раде онако како причају, нажалост!).
    Највећа трагедија је, ипак, што већина народа то не види или не жели да види. Пример САНУ је типичан пример забијања главе у песак, а таквих примера је на хиљаде.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *