Почетна / Култура / Седам величанствених

Седам величанствених

Пише Владислав Панов

Фестивал европског дугометражног документарног филма осми пут у Београду

 

У току је осма манифестација овдашњим љубитељима ове врсте филмског израза сигурно већ сасвим познате и углавном драге, која се нуди под називом „Фестивал европског дугометражног документарног филма“. Настала, разрађена и још увек селекторски подржана од стране чувеног данског професора, барда документаристичког жанра када је реч о европској продукцији Туеа Стина Милера. Тако и ова осма по реду ревија доку-филмова из Европе привлачи пажњу разноврсним и врло сликовитим избором филмова који, иако их је само седам, сасвим успешно препознају и потурају гледаоцима слику савременог света. Можда је у неком смислу широке примене, целовит и универзалан, па самим тим и својеврсни белег читавог фестивала, британски филм „Пророк“ који отвара фестивал. Његов је садржај у суштини лиричан и поетичан пошто му је инспирација поезија Либанца Халила Џубрана која се бави „најважнијим животним питањима“, сасвим актуелна иако је настала још пре девет деценија. Ти стихови, читани од славне британске глумице Тенди Њутн, дају подлогу снимцима Герија Тарна који потписује „Пророка“, он је своје дело створио служећи се свим могућим филмским техникама, снимајући га на разним странама света, од Њујорка, Лондона и Милана, до Бејрута. Занимљиво је да су први снимци за документарац настали баш у Београду, када је Тарн био гост на овом истом фестивалу са филмом „Црно сунце“.

ЖИВОТ – НЕГДЕ ДАЛЕКО
Има много разлога да буде примећен и аустријски синеаста Михаел Главогер с обзиром на то да његов нови филм, који ће затворити Фестивал, „Сјај курви“, говори о девојкама које се баве најстаријим занатом, али из угла три суштински супротстављена света и њихових култура, тајландског, мексичког и оног који грца у беди Бангладеша. Отуд је то и јака осуда савремене цивилизације која нема проблема што у свом угњилом ткиву има и сексуалну експлоатацију не само одраслих већ и малолетница. У том смислу је најпотреснија и најсликовитија прича о мексичким проституткама која тешко да ће икога оставити равнодушним. Чини се да је постојало настојање да се овај филм одбрани од било чијих утицаја и да је кроз врло реалистичне и због тога снажне и потресне слике проституције као универзалне појаве, он заправо представио читав свет уденувши га у истовремено иритантну, крајње потресну и непријатну слику актуелне стварности. По речима селектора „Седам величанствених“, поменутог Данца Милкера, ово је једно од најбољих дела Аустријанца Главогера, кога разумеју и прихватају као једног од најзначајнијих аутора документарног жанра данас.
Португалски аутор Мигел Гонсалвеш Мендеш је успео да створи документарни филм који је у свему раван са комерцијалним играним филмом. Његово дело „Жозе и Пилар“ је, барем од португалске публике, прихваћено као да је реч о најбољој понуди играних покретних сличица, па је после за документарни жанр рекордних пет месеци биоскопског живота у овој земљи постао приказивачки хит. Али, успех је још већи у Бразилу, где је чак успео да се домогне титуле најгледанијег португалског филма свих времена у тој земљи! Посебан је куриозитет што је као круна на све комерцијалне успехе дошла почаст у форми одлуке да први пут у историји Португалије овај документарац покуша да њихову кинематографију представља у трци за Оскара за најбољи страни филм. Свакако да је један од кључних разлога за овакво интересовање гледалаца и критике што је у свом филму Мендеш открио интимни живот нобеловца Жозеа Сарамага, пратећи га на његовом путовању по свету са супругом Пилар дел Рио и приказујући успешно не само то путовање већ и њихову предивну емотивну међусобну спону која им везу претвара у дубоки, снажни и за гледање врло занимљиви однос двоје комплексних и сасвим посебних индивидуа. Публика је у позицији да прати и обострани стваралачко-пословни подстрек ове две велике уметничке силе, пошто су пред камерама представиле свој рад на Сарамаговом роману „Слонов пут“ који је Пилар превела на шпански језик.
Један други осврт на португалски живот, дело Француза Марка Вејмилера „Живот негде далеко“, једнако снажно манипулише са елегичним емоцијама и кроз реалистичне, а истовремено ванвремене призоре овековечене на локацијама несвакидашњих предела у португалској области Барозо, он успева да открије „стање свести модерног човека супротстављеног опречним емоцијама суоченим са сећањима на неко друго (боље?) време“.

КАПИЈЕ ИДИЛИЧНЕ БАЈКЕ
„Ел Були – кување у процесу“ дело је немачког аутора Гереона Вецела с којим он задовољава поклонике гастрономије, пошто га је у потпуности посветио уметности стварања специјалитета у кухињи најлуксузнијих ресторана у којима је светско име стекао главни Вецелов јунак,  славни кувар Ферано Адрије.
У филму Литванца Аудриса Стониса „Рамин“, чека нас још једно елегично и сентиментално гледање на свет и људе, а кроз призму судбине насловног јунака, старца, некадашњег грузијског шампиона у рвању, који се пред камерама разоткрива у потпуности, све до једне давно заборављене љубави.
Биће свакако примећен и „Специјални лет“, филм шпанског Мароканца Фернана Мелгара, већ одавно швајцарског држављанина. У том филму Мелгар открива сурови однос швајцарских власти према имигрантима одређеним за депортовање које принудно држи у такозваним „административним центрима“ за притвор. Иако су неки од њих провели више година у Швајцарској, радили, плаћали порезе, засновали породице, чим су њихови захтеви за добијање азила одбијени, наређено им је да напусте земљу. Процес разматрања њиховог статуса може да траје и до две године, али без обзира на то депортација се објављује без икаквог упозорења, а извршење је неизбежно. Иза затворских врата тензија расте из дана у дан. На једној страни су чувари обучени да истичу људске вредности, а на другој људи на крају свог пута, поражени страхом и стресом. Односи пријатељства и мржње, поштовања и револта, стварају се до објаве депортације с којом долази завршно понижење и коначно безнађе. Важан документ западне бирократске суровости с којом се чувају капије идиличне бајке о савршености и напредности капиталистичких друштава.

________________

Селектор Туе Стин Милер о манифестацији:

„Отварање осмог филмског фестивала ‘Седам величанствених’, 25. јануара 2012, у 19 часова. Пишем филмског да бих нагласио да је ово фестивал филмова који су снимљени да би се приказивали на великом екрану, за публику која цени мешавину социјалног, забављачког и уметничког доживљаја у време у које су филмови намењени (такође) малим компјутерима, ајподима, па чак и мобилним телефонима. Публици која цени да седи са стотинама других људи и прима оно што долази са екрана у своје срце и мозак. Сигуран сам да ћете се сложити, допадали вам се филмови или не, никад нећете напустити биоскоп, а да вас није додирнуло оно што сте видели. Ја сам један од оних који никад не напушта биоскоп равнодушан и долази у Београд једном годишње на недељу задовољства, усредсређен на најбољи филмски жанр, неки би рекли једини који још увек оставља простор за независни филм: документарац.
Такође сам ту да бих седео међу вама, драги сагледаоци, и доживео реакције на филмове које смо изабрали после месеци гледања и ведре комуникације између Копенхагена, у којем живим, и Београда, где су Светлана и Зоран Поповић у главном штабу ‘Седам величанствених’“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *