Почетна / ТВ коментар / Самоуправни егоизам

Самоуправни егоизам

Пише Миодраг Зарковић

Само три дана после Шербеџијиног курса самољубља, свом гледалишту је „Б92“ сервирала нову показну вежбу из исте дисциплинесвеже смењени директор „Народне библиотеке Србије“ Сретен Угричић је, упадљиво ганут својим заслугама, покушао да истим заслугама гане и публику

 

Љубав према самом себи је у случају Радета Шербеџије прерасла у нову врсту сексуалног опредељења. Његово прошлонедељно гостовање на „Б92“ код Југослава Ћосића, у емисији „Између две ватре“, показало је да тај човек осећа према првом лицу једнине нешто што превазилази тинејџерску занесеност. То је сазрела, ако не и оцвала страст према себи, толико јака да је „чика Радету“, како се прозвао у појединим анегдотама, за осврт на лична достигнућа био недовољан српски језик, па и хрватски, због чега је у неколико наврата морао да се послужи енглеским.
Водитељ није деловао као неко ко разуме свог саговорника. Никакво чудо; Ћосић се лако збуни и када води разговор на једном језику, тако да је наспрам полиглоте који жонглира са чак три скоро сасвим занемео, немоћно климајући главом у већем делу емисије. Што је Шербеџији савршено одговарало. Јер, њему и није неопходан водитељ. Шербеџија је тип човека који сваки разговор може да претвори у монодраму, са монотемом о моносопствености.
Осим себи, овом приликом је нешто дужне пажње посветио Анђелини Џоли, коју неизмерно воли, иако га она и Бред Пит, зачудо, нису усвојили. Шербеџија је здушно бранио Анђелинин филм „У земљи крви и меда“, у којем он игра једног од негативаца, све самих Срба: критичарима је, уз каскајуће терцирање Ћосића, чика Раде поручио да није у реду нападати нешто што нисте одгледали; што њега, нормално, није спречило да сам прича о стварима које је избегао да гледа, рецимо, о ратовима на простору СФРЈ, које је „пратио“ са безбедних удаљености, а ипак налази засходно да нам држи вакелу сваки пут када сврати у Београд; или да одвали како је Анђелинин редитељски првенац америчка филмска критика углавном нахвалила, по чему се види да ни америчке рецензије (претежно неповољне) није читао, а да ипак и о њима прича и шири своје „мишљење“.
Ипак, најраздраганији је чика Раде био кад се вратио на своју омиљену тему, себе. Нарочито се озарио када је препричавао како му је после америчке премијере честитао Весли Кларк. Весли се тада обратио Радету на енглеском, па је и Раде, минуциозно набрајајући сваки комплимент који му је упутио Весли (што је, макар у Радетовом извођењу, прописно потрајало!), целу сцену описао на енглеском. На крају је рекао да је, наводно, оштро одбрусио Кларку, пребацујући му на „неславној улози“ коју је амерички генерал имао у овом делу света; и у томе је Раде Шербеџија био једнако уверљив као и Борис Тадић када нам се ономад поверавао како је на отварању „Олимпијских игара“ у Пекингу преслишавао Џорџа Буша; попут Тадића тада, сада је Шербеџија имао осмех на лицу док се „присећао“ свог ћаскања са Кларком, иако се у оба случаја радило о тешким темама које би морале да искључују икакву нападну раздраганост – ти осмеси само додатно појачавају утисак да се ни Тадић Бушу, ни Шербеџија Кларку нису обраћали баш онако како су касније пренели.
Само три дана после Шербеџијиног курса самољубља, свом гледалишту је „Б92“ сервирала нову показну вежбу из исте дисциплине, можда чак и упечатљивију од чика Радетове. Гостујући у „Утиску недеље“, свеже смењени директор „Народне библиотеке Србије“ Сретен Угричић је, упадљиво ганут својим заслугама, покушао да истим заслугама гане и публику, како ону испред екрана, тако и саговорнике у студију. И тако је, набрајајући све који су му за протеклих 11 година упутили коју реч хвале, Угричић успео у ономе што му никако није полазило за руком као директору НБС-а: ушао је у историју српског изражавања.
Угричић је неколико минута набрајао каквим су га све титулама частили залудни Европљани, али је при том искључиво користио треће лице. Објаснио је да је „смењени директор НБС-а“, тј. он сам, био члан тог и тог одбора, председник тог и тог савета, припадник те и те комисије… На крају је тријумфално закључио: „Ето, када је остала без директора, НБС је остала без свих тих људи“. Мислио је на себе! Дакле, да резимирамо: Сретен Угричић је причао о себи у трећем лицу МНОЖИНЕ!
Врло је могуће да је тај његов иступ био, што би рекао Андреј Николаидис, цивилизацијски искорак у развитку хомо сапиенса. Јер, имали смо и раније егоманијаке који су о себи волели да приповедају у трећем лицу, али до Угричића још нико није у том заморном и срамотном ритуалу користио плурал. Просто штета што Угричића не смене још који пут, чисто да се увере да нека од његових инкарнација није заостала на положају.
Поред оваквих баштиника титоизма, вредносног система необично плодног за развој разних врста уобразиља и самообмана, заиста није никакво чудо што као друштво „грабимо“ у седамдесете и осамдесете. И што људи попут Слободана Тишме, писца који је „НИН“-ову књижевну награду примио скромно и надасве достојанствено, не могу да дођу до изражаја од којекаквих Шербеџија и Угричића.

4 коментара

  1. Сретен је много тога рекао у себи у наведеној емисији.Елем , није рекао да је од 1994. до 1997г. био координатор Сорошовог Фонда у Приштини а после тога координатор Фонда за отворено друштву.по мени то је као шија и врат.Ето, то су људи који су на челу српских културних институција.




    0



    0
  2. Честитам аутору на чланку!




    0



    0
  3. Цмиздрави Сретен је плачљивко капената бојног брода (мирнодопско пловило које је Капетанска дочка Ћале, разумије се капетан који је вхероватно добро пливао на копну, по политичким столовима), у страху од губитка привилегуија, укотвила у Сорошеву (америчку) луку.

    Савјетник!

    Пробуди се Србијо.




    0



    0
  4. SJAJNO!
    Šerbedžija je najveća sramota ex-jugoslovenskih terena. Svi ga se stide, Hrvati što su ga gajili, Srbi što su ga rodili. Pripadnice nacistoidno amerikanoidnog rokfelerovog amerikanizma Kori i Lenka Udovički napravile su od njega bagru koje se svaki častan čovek bilo kog etniciteta stidi. Nacistoidni monetarizam ne vole ni Amerikanci, ali nemaju mehanizme da sopstveno zlo pobede,jer je Amerika oduvek bila sve samo ne država (udruženje nekoliko eugeničnih monetarističkih familija sa 300 miliona zaduženih ovaca i 5% dobro plaćenih slugu).




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *