Са чим ћемо у 2012?

Пише Драгомир Антонић

У преступну годину улазимо без талаца. На бели „шенген“ смо се одавно навикли. Није ваљда да смо заборавили? Путовали смо где смо хтели, уживали, куповали, играли, кућу продали само да би се проводили. Никаква нас криза није погодила

 

Браћо Срби јел’ вам боље? Како није? Последњих година, нарочито прошле, власт нам је говорила, а невладин сектор торокао, да не можемо напредовати док не похапсимо оне које Хаг тражи. То урадисмо и добисмо нешто од овце. Није плећка. Просто да се подсетимо шта смо све урадили, не били им удовољили. Сад Србина, који је сам, добровољно отишао у Хаг, убијају. Лековима. Доктор преписао један, а апотекар испоручио други лек. На крају ће др Војислава Шешеља убити грешком. Девет годинама суде, а пресудити не могу. Није човек крив, па то ти је. Зато узми фармацеутску секиру – погрешан лек – и пресуди.
Сем чланова Српске радикалне странке нико ни да се огласи. Државу се не тиче шта се њеним грађанима ради. Невладином сектору такође. Назови интелектуалци ништа не знају. Да је у питању керуша или сеча трулих платана у Београду – све би већ брујало од несносне буке оних који срамно ћуте кад је у питању живот и неправда која се наноси српском држављанину – Војиславу Шешељу.

[restrictedarea]

Богу хвала, прође Свети Никола, грегоријански Божић, Нова Година. Прође Божић по јулијанском календару. Прослависмо и Дан државе Републике Српске. Двадесет година издржати под свим могућим притисцима заслужују највећи орден за храброст. Хвала онима који најмлађу државу Српску основаше. Хвала онима који Српску очуваше. Велико хвала и овима који је данас чувају и бране. Што од домаћих ала и гавранова, што од страних баука и шејтана. Не зна се коме је теже.
Јесте да Србија није постала кандидат за кандидата за чланство у езотеричној организацији названој из неког тајанственог разлога Европска унија (читај: проширена Немачка), али је зато Србија престала да буде талац сопствених грађана: др Радована Караџића, Ратка Младића, Горана Хаџића.
У преступну годину улазимо без талаца. На бели „шенген“ смо се одавно навикли. Није ваљда да смо заборавили? Путовали смо где смо хтели, уживали, куповали, играли, кућу продали само да би се проводили. Никаква нас криза није погодила. Најзаслужнији за нашу личну срећу, просперитет и слободу путовања широм Уније, министар Ђелић је сопствене заслуге искористио у потпуности. Дао оставку нама, љут што су га страни пријатељи преварили и отпутовао право њима у наручје. До кад – видећемо. Други који су чврсто обећали да ће и они у случају неуспеха „проевропске политике“ отићи, нажалост су остали. Нико од оних што су претили да ће нас напустити не одржа обећање. Слагали су нас по ко зна који пут. Лакше је слагати него напустити добро плаћено радно место у разним канцеларијама за европске интеграције, доушничку сарадњу са хашким трибуналом или некој сличној тужибаба агенцији. Шта је морал или дата реч кад је евро надокнада у питању. Шта да се ради. Наши су. Са њима се сами морамо изборити.
О Косову и Метохији ми не знамо ништа, али верујемо, познавајући лик и дело Борка Стефановића да је он дао све од себе да удовољи траженим и не траженим захтевима бриселско-шиптарске коалиције. Значи и ту смо Унији или проширеној немачкој привреди удовољили. Удовољавали смо Унији једну деценију, а у прошлој години смо је, веровали смо, и потпуно задовољили. Све што смо имали дали смо. Чак смо и себе деценију лагали и грађане обмањивали. Сетимо се да је 2004. речено да ћемо 2007. године бити тамо, где ћемо можда бити 2020. године. Сличних бисер изјава и обећања има на претек. Нико вам не брани да их сами из сећања извлачите.
Но, овде је у питању нешто друго. Ако смо све што се од нас тражило урадили, зашто наш председник, а затим и премијер у својим искреним говорима тврде како нас очекује тешка година. Да ће 2012. година бити тежа него претходна. Откуд песимизам? Чему страх? Све смо дали и душу продали да би створили библијски рај у држави Србији, да би свуда око нас био мед, млеко, зелена трава и бистри потоци. Тако је власт говорила. Само да испунимо још ово, па оно и још само то… Председник све испунио што су чиновници и чиновнице из Брисела, Берлина и Ла Валете тражили. Са првом смо очекивали да нас председник у искреној новогодишњој поруци похвали и каже да не бринемо, јер све што је било до нас смо урадили. Многе ствари су биле мучне, тешке и понижавајуће, али ето исплатило се и све креће набоље. Кад оно шамар. Буре хладне воде. Биће нам теже него претходне године. Ако сад говорите искрено, зашто сте нас, господине председниче толико понижавали претходне године и чинили ствари којих ћете се Ви и Ваши потомци стидети. Ником историја неће срамотно и понижавајуће понашање опростити. Може се губити, али се не сме срамотити и понижавати. То историја не прашта. А она ће свима нама судити. По заслузи.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. G. Antonicu svaka cast na hrabrosti iznosenja istine o pravdi Haskog tribunala i postupku prema G. Seselju.Nisam radikal pa cak niti agitator te stranke, narocito mi se nekadasnje potezanje pistolja G. Seselja nije dopalo a ijos dosta stvari od njega izrecenih.Medjutim on je srpski drzavljanin i sramota je i bruka za nasu diplomatiju koja ne insistira non stop na zavrsetak postupka obzirom da su sve granice ljudskog i humanog sudjenja prekardasene.Moram ovom prilikom da Vam iznesem stav Australiske ambasade po pitanju obavestavanja naseg gradjanina koji ujedno ima i Australisko drzavljanstvo. Pre bombardovanja Srbije nekoliko meseci ovaj nas gradjanin je dosao u Srbiju na selo kod familije.Prvo obavestenje mu je stiglo na nekoliko meseci ranije i zamolili su ga da napusti tadasnju Jugoslaviju, nakon toga doslo je jos nekoliko puta upozorenje da napusti Srbiju zbog njegove sigurnosti. Pred samo bombardovanje dobibo je dopis u kome ga obavestavaju da ukoliko odmah ne napusti Srbiju vise ne odgovaraju za njegov zivot.Prvo nije mi jasno kako su pratili da on nije napustio Srbiju pa su ga opominjali a drugo njihovo angazovanje kontinuirano nekoliko meseci dali ih je poslusao.Naravno on ih nije poslusao ostao je i za vreme bombardovanja u Srbiji.Navodim ovo kao primer borbe Australiske ambasade za svakog clana njihove zemlje pa makar to bio i Srbin, i to sa dvojnim drzavljanstvom.Medjutim cela poenta je u tome da u normalnim drzavama svako radi svoj posao najbolje sto ume i ne pada mu na pamet da propusti nesto da uradi sto je u njegovoj nadleznosti.Po pitanju G.Seselja mnogi su zasluzili da budu smenjeni jer svoj posao osnovni a to je briga o svakom gradjaninu ove drzave ne radi pa cak i ne pokusavaju da odreaguju kako je to normalno, o NVO da i ne govorim jer su one ocigledno najveci mrzitelji Srba i Srbije.Mozda bi Seselj trebao jos necije drzavljansvo da prihvati nebi li se spasao sigurne smrti koja mu je namenjena, iz svega do sada vidjenog.Neka mu je Bog na pomoci.

  2. Штета је што сте написали, а уредништво посебно нагласило “сеча трулих платана” у овом тексту који је, осим тога, стандардно добар за новине које покушавају да кажу истину.
    Међутим, наведена грешка је превелика. Столетни платани су, осим што су били здрави, представљали и ненедокнадиву вредност, а њихово сечење је равно злочину. Та стабла су представљала део ратне одштете Немачке Србији после Првог светског рата, и стога су представљали и споменик јунацима и народу пострадалом у том рату. Сечење платана је равно поновном убиству оних због којих су посађени. А такође представља и тежак еколошки злочин. Осим тога, реализовано је грубим кршењем важећих закона ове земље.

    Печат није посветио одговарајућу пажњу овом догађају. Могли сте га искористити у борби против оних који су за то све криви. Могли сте их “добити” ту, као што су и Ал Капонеа средили зато што – није плаћао порез!

    Злочини, срећом, не застаревају. Искористите своје слободно новинарство и истражујте у овом смеру, може се десити да наиђете на златну жилу…

    Шешељ би то умео 🙂

    А што се тиче доброг дела овдашњих “интелектуалаца” и њихових ангажовања, на то не вреди трошити речи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *