Ратне игре у теснацу Хормуз

Пише Зоран Милошевић

Амерички напад на Иран изазвао би економску кризу на читавом евроазијском простору, али и рат у који би били увучени и Турска, Израел, Либан, Уједињени арапски емирати…

 

Најновији сукоб САД-а са Ираном подстакнут је увођењем нових санкција на увоз иранске нафте (овоме се одмах придружила Канада), а очекује се да ће и Европска унија подржати свог прекоокеанског ментора. С друге стране, Иран је најавио да неће дозволити земљама Залива да неометано извозе своју нафту, ако би његови извозни капацитети били онемогућени санкцијама Европске уније. Иран ће у случају нових санкција блокирати мореуз Хормуз, стратешки важан морски теснац којим иде главнина извоза нафте земаља Залива. Зато су све очи упрте у Брисел, који 30. јануара треба да донесе одлуку да ли се придружује санкцијама на потпуни ембарго на куповину иранске нафте.
На вест о могућем затварању мореуза Хормуз САД су реаговале повлачењем „црвене линије“, саопштивши да би затварање овог теснаца изазвало амерички војни одговор; а да би поткрепиле своју одлучност почеле су да  гомилају војнопоморске снаге у региону. Као одговор на увећано војно присуство САД-а у региону Иран је најавио да ће извршити мобилизацију своје армије, повећати степен борбене готовости и да ће од 21. јануара до 19. фебруара 2012. године одржати војнопоморске маневре у мореузу Хормуз.

ЕКОНОМИЈА ХОРМУЗА

[restrictedarea]

Блокирање Хормуза значило би спречавање превоза 17 милиона барела нафте дневно, односно 20 одсто светских потреба и 35 одсто транспорта нафте морским путем. Поређења ради, агресија на Либију довела је до дефицита нафте од око милион и по барела дневно. Напад на Иран имао би десет пута веће последице, јер 80 одсто нафте овим путем иде у Азију: Кину, Индију, Јужну Кореју и Јапан. Иран у ове четири државе извози око 60 одсто своје нафте, док Европи даје 18 одсто. Главна жртва, јасно је, ако би дошло до мрачних сценарија рата, била би Кина.
Највише иранске нафте у Европи купују Италија, Шпанија и Грчка (између 13 и 15 одсто европске куповине), па би санкције (забрана) Европске уније да се увози иранска нафта највише погодиле ове три државе. Немачка и Енглеска од Ирана купују само један одсто својих потреба. Кина, Индија и Јапан у потрошњи иранске нафте учествују са 10 одсто.
Другим речима, блокирање Хормуског мореуза, ако би блокада потрајала, значила би колапс светске индустрије. Друго, то би значило и скок цене нафте, јер сваки скок цене нафте за десет обрачунских јединица доводи до пада бруто националног дохотка (БНД) у САД од 0,5 одсто, а у Европској унији од 0,8 одсто, при чему би скок цене нафте на 200 долара по барелу довео до пада БНД-а између пет и 10 одсто. Треће, блокирање Хормуског мореуза значило би и раст геополитичких проблема у Азији и Блиском истоку, што би, у најгорем од сценарија, могло да доведе и до Трећег светског рата. Напад на Иран се суштински разликује од напада на Ирак и Либију, по томе што би били угрожени витални интереси Кине.
У случају напада на Иран, САД и Европска унија имају резерве нафте за један месец, да би све нормално функционисало. То значи да у том периоду морају да заузму обалу Ирана у правцу Хормуског мореуза.
Ирану међународно право даје дозволу да контролише пловидбу Хормуским мореузом. Војнопоморске снаге Ирана то и чине, заједно са султанатом Оман. Пловидба бродова (укључујући и војнопоморску флоту САД) мора да се одвија преко територијалних вода Ирана, јер сви одласци бродова морају проћи овим водама, као што уласци иду преко територијалних вода Омана. Иран дозвољава да се његове територијалне воде користе за пролазак бродова као знак добре воље, али то није у обавези да чини. Јер, Конвенција Уједињених нација о морској пловидби, иако је потписана од стране Техерана, није ратификована у Парламенту (као ни од стране САД-а).
Војнопоморске снаге САД-а су моћније од свих других у свету и на океанима и морима ниједна држава не може да се пореди са њима. Ипак, флота САД-а у Хормуском мореузу веома је рањива. Војни аналитичари говоре да је ту, просто, географија јача од поморске снаге САД-а. Магди Дариус Нацемроја (Mahdi Darius Nazemroaya) за сајт „hvylya.org“ напомиње да Персијски залив личи на канал, тако да носачи авиона и други бродови морају да приђу близу његовим обалама, што Ирану отвара могућност употреба ракета и торпеда. Познато је, такође, да Иран управо у овом делу одбране јача своје арсенале. Баш зато су САД у овом региону и инсталирале своје противракетне системе. Иако Иран нема флоту која би могла да се носи са америчком, он, ипак, има патролне чамце који могу да носе противбродске ракете („град“) и могу да нанесу озбиљне ударе по америчким бродовима, док их је, истовремено, тешко уништити. Иранске оружане снаге могу, такође, ракетама са копна напасти војну флоту САД-а. Још 2008. године вашингтонски Институт за блискоисточну политику признао је да постоји реална опасност од иранских мобилних ракетних батерија, противбродских ракета и малих бродова носача ракета. Такође, могуће је да Иран употреби и друга војна средства (мине, на пример) против Пете флоте САД-а која се налази у региону.

МРАЧНИ СЦЕНАРИО ПЕНТАГОНА
Интересантно је да је у војним вежбама (симулацијама рата у Хормуском мореузу) Пентагон признао да би рат у Персијском заливу био катастрофа за САД и њену армију. Кључни аргумент су војне вежбе из 2002. године (од 24. јула до 15. августа), које је Пентагон припремао две године. Ови маневри били су једна од највећих и најскупљих ратних игара које је организовао Пентагон. „Millennium Challenge 2002“, како су маневри названи, изведени су после анализе Пентагона да ће „проблеми“ са Авганистаном, Ираком, Сомалијом, Либијом, Либаном, Сиријом и Ираном обележити прве деценије новог миленијума, јер ове државе настоје да протерају САД из региона. Реално, маневри су били усмерени против Ирана, као најјаче државе у региону.
У сценарију Пентагона (тајна шифра MC02) Иран је на агресију САД-а одговорио масовним ракетирањима које су уништиле 16 америчких војних бродова, носач авиона, десет крстарица и пет амфибија. Ако би се ово остварило, то би значило погибију више од 20.000 америчких војника у првим данима рата. У следећој фази Иран би искористио патролне чамце (који изгледају као шибица у односу на носач авиона) да уништи остатке војнопоморских снага САД-а, што би довело до уништења већег дела америчке Пете флоте и до пораза САД-а. Другим речима, војни маневри су тада показали да би у случају конвенционалног рата са Ираном у Персијском заливу, САД биле поражене. Главни разлог војне немоћи САД-а у Хормуском мореузу (и целом Персијском заливу) јесте географија која је на страни Ирана.
Пошто цео свет зна важност Хормуског мореуза, Вашингтон ради са савезницима из региона (Саудијска Арабија, Катар, Бахреин, Кувајт, Уједињени арапски емирати и Оман) да доставу нафте преусмери преко нафтовода непосредно у Индијски океан, Црвено и Средоземно море, где Иран нема могућности да надвлада војну флоту САД-а. Вашингтон такође подстиче Ирак да тражи алтернативне путеве сарадње са Турском, Јорданом и Саудијском Арабијом, како би нафта потекла нафтоводима, тј. копном до безбеднијих лука. Израел и Турска су такође заинтересовани за овај стратешки пројекат. Анкара је већ више пута са Катаром разматрала изградњу терминала на својој територији, до којег би нафта стизала преко територије Ирака. Турска влада тежи да подстакне владу Ирака да своја нафтна поља споји са транзитним путевима који иду преко Турске. То је повезано и са турским виђењем властите улоге као важног енергетског коридора. Ово би снизило важност Хормуског мореуза, али је, истовремено, и припрема САД-а за напад на Иран и његове савезнике.
У оквиру тог пројекта ради се нафтовод (Хашан-Фуџајрски нафтовод), који су пројектовали Уједињени арапски емирати од Абу Дабија до луке Фуџајра на обалама Оманског залива у Арапском мору. Другим речима, извоз нафте Уједињених арапских емирата иде директно преко Индијског океана. Нафтовод је представљен као средство енергетске безбедности, јер елиминише важност Хормуског мореуза и улогу иранске војске. Паралелно са тим предузета је и изградња нафтних резервоара у луци Фуџајра, да би се обезбедила достава нафте на светско тржиште у случају затварања Персијског залива. Такође, постоје и други пројекти (пре свега Саудијске Арабије), како би се Хормуски мореуз обесмислио и тиме ослабио Иран.
Но, Иран није седео скрштених руку. На недавним маневрима под називом „Велајат-90“ вежбао је своје војне и војнопоморске снаге да изван Персијског залива униште нафтоводе који заобилазе Хормуски мореуз и луке које служе за транспорт нафте. Интересантно, географија је и овог пута на страни Ирана. Заобилажење Хормуског мореуза није изменило чињеницу да је већина нафтних поља у региону распоређена у Персијском заливу или иза обала овог залива, што значи да је све то близу Ирана и, тиме, достижно за иранску армију и њено оружје. На пример, Хашан-Фуџајрски нафтовод може се лако онеспособити у тачки његовог поласка, било ракетама, било копненим снагама. Зато Иран не мора обавезно да затвори Хормуски мореуз, јер његов је главни циљ (да би се одбранио) прекидање доставе нафте на Запад.
Шта могу САД да ураде? Од 2001. године Пентагон реформише своју армију тако да може да ратује на конвенционални начин против непријатеља сличних Ирану. Без обзира на све предузето, САД још нису нашле решење за проблеме Персијског залива. Зато, уместо конвенционалног рата, који би био погубан за САД, развијају шпијунски, терористички (између осталог, убија иранске научнике), економски (санкције) и дипломатско-медијски рат против Ирана.

СТРАТЕГИЈА ШЕСТ ФРОНТОВА
Иран је (заједно са Сиријом) на претње агресијом од стране САД-а развио стратегију асиметричне одбране коју су кувајтски медији, пре свих лист „Ел Сијасах“, назвали „стратегијом шест фронтова“. Према стратегији Иран и Сирија ће ударити по Турској, Израелу и војним базама САД-а на Блиском истоку и то на следећи начин: курдски ослободилачки покрети у Турској постаће савезници Ирана и Сирије, и удариће по циљевима у Турској (из Сирије, Ирака и Ирана), истовремено ће се на устанак подићи Курди из југоисточног дела Турске, те ће кренути да нападају војне базе САД-а у Турској, пре свега базу Инџилик. У случају потребе Курде ће помоћи армије Сирије и Ирана. Друго, после почетка рата покрет Хамас, уз помоћ стручњака из иранског Корпуса исламске револуције, дестабилизоваће ситуацију у рејону Суецког канала са крајњим циљем да, ако буде било могуће, спрече пролаз војних снага САД-а и Европске уније кроз овај канал. Јужно од њих деловали би исламисти из Јемена и Сомалије, како би пут кроз Црвено море био спречен. Треће, у рејону Персијског залива иранске војнопоморске снаге напале би западне бродове са робом и нафтом, како би спречиле одвожење нафте из региона. Четврто, проиранске групације напашће америчке војне базе у Бахреину, Катару и Уједињеним арапским емиратима. У Авганистану, иранске службе ће организовати снажне нападе на снаге САД-а и њених савезника, а у случају потребе овде се могу појавити и диверзантске јединице Ирана. Најзад, на шестом фронту, у Либану, шиитска организација Хезболах ће добити сигнале да преузме целу државу, тј. да успостави своју владу, после чега би повела рат против Израела.
Другим речима, Иран и Сирија дали су на знање Западу да неће дозволити да их униште појединачно, већ ће се бранити заједно; напад на Сирију је напад и на Иран, и обрнуто. То значи да ће рат захватити огроман простор, од Авганистана до Северне Африке.
Ипак, треба се надати да Иран неће затворити Хормуски мореуз, јер би то значило економско самоубиство ове државе. Наиме, структура иранског извоза показује да нафта у њему учествује са 80 одсто, те да је око 55 одсто државног буџета обезбеђено продајом нафте. Затварање Хормуског мореуза довело би до недостатка новца, у условима када је и иначе у земљи висока незапосленост (око 14 одсто, а међу младима је чак 30 одсто), те до укидања низа социјалних привилегија. Аутоматски то значи и изазивање незадовољства становништва, што је и крајњи циљ САД-а и њених сателита. Због тога, Вашингтон радикализује своје понашање како би дестабилизовао ситуацију у Ирану, где би „сами грађани“ довели на власт Америци лојалне људе, мада је то скоро невероватна опција.
Зашто САД желе нови конфликт? Према мишљењу аналитичара крах долара као светске валуте, као и крах америчке финансијске пирамиде, узрок су агресивности Вашингтона. Ако се овоме дода и нарастање унутрашње и спољне задужености, онда Вашингтон нема на располагању много решења за излазак из кризе. Једно од највероватнијих решења, које скоро увек примењују империје на крају своје моћи, јесте изазивање великог рата. Ту је Иран идеалан, јер би, по природи свог значаја, увукао не само државе региона у велики рат, већ у ближој перспективи и Русију и Кину.

[/restrictedarea]