О броју 200, народним стиховима и буни против дахија

Пише Драгомир Антонић

Две стотине бројева је четири године. Толико се „Печат“ чита и ослобађа нас од човековог највећег непријатеља – сопственог страха

 

О броју две стотине има неколико забележака у „Српском митолошком речнику“, где се каже да је:„двеста година некакав цар живео са животињским телом, као и да је мајка такође непознатог краљевића имала двеста година кад се удала“. У западној Бугарској према наводима археолога Наде и Мирослава Марића објављених у „Гласнику друштва конзерватора Србије“, у броју 35, „регистровано је око две стотине оброчних крстова“. У Колорадо Спрингсу 1893. године, према наводима Милована Матића, Никола Тесла, радећи експеримент са бежичним преносом, произвео је струју такве снаге да је јаком светлошћу осветлио (упалио) више од две стотине сијалица распоређених по тлу миљама удаљених од лабораторије. Ових неколико података о броју двеста или две стотине објављено је поводом изласка овог броја „Печата“. Већ од наредног броја две стотине ће бити прошлост, а недељник ће наставити да стреми ка новим рекордима.

НЕБОМ СВЕЦИ СТАШЕ ВОЈЕВАТИ

[restrictedarea]

По народном веровању бројеви имају магична својства. Могу донети људима невољу, као што га могу из невоље избавити. Због напретка се бројеви чувају у тајности тако да некад није било добро износити јавно колико се има кошница, стоке, чељади, колико је јаја под квочку стављено или колико дете, односно човек имају кила. Прави се разлика између парних и непарних бројева. Непарни су у принципу везани за одлазак у прошњу девојке, за свадбу и друге срећне догађаје. Парни бројеви се везују за коначан исход, за нешто што се може упарити или спарити и као такво дуго опстати. Бројеви су као народне пословице, изреке и стихови коришћени у басмама и лековитим бајалицама као својеврсни магични шифрарник којим су се тајне закључавале, али и откључавале. Ко би такву шифру сазнао њему би се тајне откривале и он би силну моћ задобијао.
Да би се тајни језик бројева, изрека и стихова разумео, поред необичних догађаја приликом рођења особе која те тајне уме растумачити, потребно је и темељно познавање чудотворних трава, биља и дрвећа. Зато су народне приче препуне казивања о травама: расковнику, костоломи, вратоломи, стравној трави, вилиној косици, одољену или дрвећу: храсту, јасици, тиси, јавору и другом дрвећу. Такве приче треба узимати озбиљно, трудећи се да их разумемо и да покушамо да одгонетнемо оно што нам поручују. То што их ми не разумемо, није разлог да их одбацимо – као бапска или митска наклапања – већ да се потрудимо, ако треба и помучимо да откријемо значење скривене симболике. Народна песма „Почетак буне против дахија“ је сва саздана, испевана, од стихова којима значење није тешко открити. Њу једноставно само треба читати, јер шта има данас нејасно у прва четири стиха песме:
„Боже мили! Чуда великога!
Кад се сћаше по земљи Србији
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија.“
(подвукао Д.А)
Да ли треба коментар или је довољно што смо сведоци понашања тзв. „друге Србије“.
Следећи стихови су стихови упозорења коју шаљу Небески светитељи:
„Небом свеци сташе војевати
И прилике различите метати.“
Погледајмо трећу прилику коју су нам Светитељи послали:
„Гром загрме на светога Саву,
Усред зиме кад му време није
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал се Србљи дигнут не смједоше!“
Вратимо се у садашњост. Сетимо се Светог Саве 1995. године. Тад је гром ударио громогласно, као у песми „ потресе се земља од истока“. Да ли иког треба подсећати шта се десило те „Олујне“ године. Стихови су нам дали савет, ми смо се о њих оглушили, сад живимо онако како живимо.

ДОК НЕ РОДИ ЈАВОР
Мање борбени стихови, али такође важни за живот појединаца везани су за дрво јавор. У неком од ранијих „Печата“ објашњено је значење стиха из народне песме где се баца клетва да се девојка не уда „док не роди јавор јабукама“ – клетва да се девојка не уда се у народном веровању сматра најстрашнијом – односи се на бадњак и Божић. Зато су следећи стихови: „Ој, јаворе, мој рођени брате“, којим се девојка обраћа јавору, јасна молба да је ослободи клетве, јер је јавор персонификација божанске моћи. Зато постоје и стихови из ауторских и народних песама који певају: „Ој јаворе, јаворе ти си дрво најбоље“. Иначе, јавор је дрво које расте на целом простору Србије. Аутохтоне врсте српских јаворова су: глухаћ или јаворац (Acerobtusatum); млеч, јавор и његов варијетет с црвеним нијансама на наличју листа, који су код нас познатији од осталих врста јаворова, јер се од њих, због добре резонанције, праве музички инструменти; планински јавор. Овом роду припада и клен, чије бројне варијетете српски народ сасвим добро познаје, али и њих најчешће именује речју клен. Од јавора се добија слаткаста шећерна маса, као и познати сируп. Верује се да је јавор једино дрво које у себи не садржи никаквих отровних супстанци. Према народном веровању поједина стабла јавора могу бити сеновита, демонска и божанска. У прошлости покојници су сахрањивани у издубљеним деблима јавора или су погребни сандуци израђивани од јаворових дасака. Верује се да ће се јавор осушити ако несрећан човек или болесник воду којом се умио проспе на његов корен у намери да своју бољку пренесе на дрво. Насупрот томе ће сув јавор озеленити ако га обухвати криво осуђен човек. Парче јавора заденуто за плуг или воловска кола сачуваће власника од сваког бајања. Користи се као мушко име, али и женско Јаворка.
Две стотине дана је четири године. Толико се „Печат“ чита и ослобађа нас од човековог највећег непријатеља – сопственог страха. Сад замислите колико су дуге девет година, „девет небеса“ које у Хашком казамату проводи др Војислав Шешељ.
Сестре Српкиње и браћо Срби срећна вам Крсна слава – Јовањдан.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *