Није Косово ДOС-ово

Пише Наташа Јовановић

Света српска земља много је старија и много важнија од демократских коалиција и тријумвирата, много јача од самозваних лидера и лидерчића чији рок неизбежно истиче

 

На Бадње вече у Високим Дечанима, усред мистичних сенки величанствене српске средњовековне властеле, уместо да врше службу Божју, један висок представник СПЦ-а и један српски владика су ћутали. На том светом месту које су вековима походили српски краљеви и цареви, мрак је у хармонији са тишином проговорио о стању у којем се данас налази цела Србија.
И она црквена и она лаичка. И она проруска и она евроунијатска. На овом месту окупираног Косова, у задужбини Стефана Дечанског, српски председник је давао интервју режимској новини опкољен својим пропагандним тимом за спречавање лоших вести. Ништа тако речито не говори о избору пред којим се Србија налази. Чињеница је, нема бољег места за обрачун истине и лажи. Тај рат ће потрајати…
На другом делу Космета Срби су ноћ провели на барикадама. Ови исихасти људи, у моралу и духу (како сам забележила приликом једне посете Космету), који су одавно престали да упиру поглед ка Београду, провели су Бадње вече испод импровизованог шатора. Руке су им наднесене над фуруну. Зима је. Они немају ни мача, ни оружја, ни честитога кнеза, ни отаџбине иза себе.

[restrictedarea]

Изнад њих, на крилу шатора стоји икона мајке козачке, Богородица Табинска. Они знају шта бране.
Да ли и Космет има две Србије, оне о којима је у својим последњим данима,у још једном, последњем поздрављању са Светим (патријархом Павлом), Бране Црнчевић записао: „Питам се и питам вас: хоће ли Његово стадо брзо позобати поуке свог великог Пастира и наставити по своме, претварајући наду Светога у своје безнађе? Одавно нас ђаво мучи својим науком да су нам две Србије писане и да они који се одрекну једне Србије неће погрешити…“
Једна Србија, као да су у питању Вигмани и тотеми убијених Индијанаца, немо посматра како Хилари Клинтон и Атифете Јахјага потписују споразум о очувању српских светиња на Космету. Друга Србија зна какву тапију су нам оставили Свети Архангели у царствујућем Призрену и Богородица Љевишка која светим сузама гаси згариште своје куће. Ова Србија зна да је Грачаница, симбол средњовековне отмености и богатства и доказ духовне узвишености, данас стожер и чувар преосталих Срба. Они знају да је Пећка патријаршија круном венчавала српске владаре, да „сила оте земљу и градове“, али не и свете лавре српског народа. И памте кроз колективно сећање не тако давну прошлост…
А у некадашњој Београдској улици у Приштини дуго је опстајала трошна, али божјом вољом увек стабилна зграда српског конзулата из времена Отоманске окупације. У њој су службовали као српски конзули све саме књижевне величине са краја XIX и почетка XX века, песник Милан Ракић, комедиограф Бранислав Нушић, а пре њих и многи други угледници, чија је улога била пресудна у очувању духа и културе српског народа у окупираној прапостојбини. У оближњим селима око Приштине, али и широм ондашњег Косова, народ је знао да се похвали како им је на свадбу, слави или неко друго весеље дошао лично „конџула“ (конзул, речено жаргоном локалних Срба).
Данас, на вишеструко окупираном Косову, што од стране албанских сепаратиста, што од стране страних солдатески, Србија нема своје духовне Прометеје, него неколико епских  личности које су стале заједно са својим народом насред путева који воде у такозвану „цивилизовану Европу“. Те свету омражене барикаде постале су последњи шанац из којег се брани неокупирана земља.
Тако је створена бизарна слика новог века на којој су потомци бранитеља европске цивилизације и њених вредности представљени као варвари, а истински варвари као мученици.
Онда је, усред безнађа, стигао конвој руске хуманитарне помоћи. Материјалне и духовне. Та материјална је некако и дочекана, али ону духовну, икону Богородице, заштитнице Русије и православља, лични поклон Дмитрија Медведева српском народу, није имао ко да дочека.  Срамота је некако спречена, пронађен је један сеоски свештеник кога је сам народ, спонтано, извео на пут (ето симболике) којим је икона путовала у жељеном правцу.
Ако је, дакле, сам народ, без политичара и других руководилаца, одлучио да живи симбол православне духовности спаси од лутања, не треба бити много мудар па извући поуку: Срби знају свој пут, а и пролазне политике, црквене и државне, наставиће својом странпутицом. Тако и треба да буде. Свако својим путем.
Политика којом ДС-ови владари манипулишу на Косову подразумева да је све привремено. Ето, привремено сте били на барикадама, сад је време да преговарамо о yвођењу албанске власти у четири жилаве и још непокорене општине. Но, Косово није ДОС-ово, много је старије и много важније од демократских коалиција и тријумвирата, много јаче од самозваних лидера и лидерчића чији рок неизбежно истиче.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. БОРИС ТАДИЋ НИКАДА НИЈЕ БИО СРПСКИ председник он је нажалост председник Србије који непоштује законе ни устав Србије па је стога нелегитимни председник а што је доказао и својим понашањем на КиМ и што сваким својим чином кораком и гестом доказује

  2. Žalosno je što narodu Srbije i svete srpske zemlje sudbinu kroje oni koji na to imaju najmanje prava! Promene vladajućih struktura podhitno!

  3. Tadić je rekao čiji je predsednik on je bio jasan muk je nastao
    u srpskom narodu da trpi ovo stanje peto oktobarske okupacije
    celo kupne vlasti.Visoki Dečani postaše mesto političke manipulacije prosrpskoj propagandi.U Carskim Dečanima nema mesta
    patriotskoj politici jer zaboga crkva nije mesto za politiku. ONA
    je predviđena za odabrane:Đo Bajdena Hilari Klinton iprosrpski..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *