Почетна / Регион / Мост преко Аде – ода словеначком Парламенту

Мост преко Аде – ода словеначком Парламенту

Пише Светлана Васовић Мекина

И док новинари у Србији муку муче да утврде коначну цену моста, то у Словенији није тајна. Београдска власт се послужила лукавством, па је наручивала у две етапе – прво мост, без прилазних путева. Цех 150 милиона евра. Уследила је друга фаза – конкурс за прилазне саобраћајнице. Опет побеђује словеначки конзорцијум. Цена? Скочила на око 450 милиона евра. Плус трошкови одржавања моста – годишње 150 хиљада евра…

 

Зашто је стуб (пилон) на Мосту преко Аде у облику високе, шиљате купе? Одговор на ово питање нема везе ни са статиком, нити законима градитељства. Да је хтео, архитекта је могао да нацрта четвртаст стуб или у облику ваљка, попут грчких стубова на Партенону. Али то би онда био омаж старим Грцима и њиховој демократији, а не словеначком архитекти Јоже Плечнику и његовој, у Љубљани никада реализованој, замисли за изградњу словеначког Парламента који би уместо крова имао високу, зашиљену купу.
Зато кад год Београђани и њихови гости баце поглед на мост код Аде, треба да знају да уникатни пилон носи и скривено значење, јер га је његов идејни творац (словеначки архитекта Петер Габријелчич) цртао надахнут вишим циљем – осим оног да ћуприја треба да споји две обале. „Објекат“ је замислио као спомен Плечнику који би, ни 22 дана после свечаног отварања моста – прославио свој 140. рођендан.

КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ?
„Када размишља о форми, архитекта свесно манипулише тиме како ће тај облик деловати на човека и какав ће учинак објекат имати не само у саобраћајно-функционалном смислу него и на урбанизам, као и да удружи две ствари које су пре биле одвојене“, објашњава архитекта Габријелчич своје намере преко ТВ „Словенија“, која је 1. јануара јавила домаћој публици да су „Срби добили нови мост“ изграђен „према замисли словеначког конструктора Виктора Маркеља и архитекте Петра Габријелчича“. Уз подсећање да мостови „одвајкада представљају комуникацију, а понекад и једини могући пут до жељеног циља“, ТВ „Словенија“ открива да Габријелчичев пут до жељеног циља (спомен земљаку Плечнику) води преко Београда: „207 метара дуг, на врху оштро зашиљен пилон, не представља само нови београдски симбол на рту Аде Циганлије него и Габријелчичев потпис, и како тврди лично Габријелчич – омаж Плечниковом парламенту купасте куполе, нацрту за словеначки Парламент из 1947. године“.
У Словенији последњих 20 година расте жал што најатрактивнији Плечников подухват „због финансијских проблема“ није подигнут ни на месту замка из 12. века који доминира Љубљаном (а који би у ту сврху, према првобитној Плечниковој идеји – био сравњен са земљом), ни у парку Тиволи. Тако Плечников, а касније и сан многих његових земљака – није постао јава. Уместо монументалне „Катедрале слободе“, како је Плечник крстио Парламент као „своју визију будуће словеначке самосталности“, комунистичке власти су изабрале естетски и буџетски скроман пројекат архитекте Винка Гланза. Квадратаста зграда Скупштине (од 1991. Парламент) никла је у Љубљани 1959. године. Али то у национално освешћеним Словенцима није угасило носталгију за Плечниковом замисли.
Никад остварено помпезно здање словеначког Парламента је уочи и током осамостаљења од стране „осамосвојитеља“ (политичара који су пропагирали одвајање Словеније од СФРЈ) коришћено за буђење и јачање патриотских осећања. Потоња словеначка држава се два пута сетила свог визионара – први пут је штампала Плечников лик на новчаници од 500 толара (два евра), а 2007. године, уласком у еврозону, и на словеначкој варијанти металног новчића за 10 центи, који је по налогу словеначке „Народне банке“ издала „Европска централна банка“ са седиштем у Франкфурту. Занимљиво да словеначким званичницима на памет није пало неко скупље решење, на пример да од словеначке струке наруче и реализују спектакуларнији подухват којим би на домаћем тлу славили Плечниково име, иако је Словенија последњих 20 година интензивно градила тзв. „крст аутопутева“, од Шентиља (граница са Аустријом) до Брегане (Хрватска), односно од Јесеница (тромеђа Словенија-Италија-Аустрија) до Копра и даље, према Трсту и Порторожу.

[restrictedarea]

Јесте изграђено на десетине мостова у време када је Словенија бележила завидан привредни раст од чак шест одсто БДП-а, али ниједан не носи никакав белег у част Плечника. Виктор Маркељ, партнер у инжењерском бироу „Понтинг“ из Марибора који је 2005. године заједно са Габријелчичем победио на конкурсу за идејно решење моста код Аде, на питање „Печата“ како то да на ниједном од мостова које је подизао не само у родном Марибору него и у Птују, Цељу и другим словеначким варошима, као и градитељски захтевним вијадуктима – нема „омажа“ Плечнику већ је тај уграђен у београдски мост, одговара да су за монументалност моста преко Аде заслужни искључиво његови наручиоци – власти у Београду, које су захтевале да објекат буде „симбол новог времена“.
„Стога смо тражили изворан и препознатљив облик, што је било прописано условима у конкурсу града Београда. Тада нисмо размишљали о ‘омажу’ нашем великом архитекти. У надахнутој изјави коаутора (архитекте Габријелчича) приликом свечаног отварања моста ради се, превасходно, о директној асоцијацији због облика пилона. Не заборавите да је Габријелчич такође изјавио да мост, између каблова, изгледа као катедрала. То вам је поетски језик архитеката“, додаје Маркељ. Катедрала? На наличју словеначког новчића од 0,10 евра баш то и пише – „Катедрала слободе“. Уз слику Плечникове „визије словеначког Парламента“.

СПОМЕНИК ПЛЕЧНИКУ?
Поводом отварања моста код Аде у Београду, ТВ „Словенија“ је подсетила да „не треба заборавити да су (мостови) често били и прва мета војних напада“. У ближој историји, публика словеначке државне телевизије видела је, што се окружења тиче, рушење мостова 1999. године у Србији током напада НАТО-а. Министри либералне владе тадашњег премијера Јанеза Дрновшека нису оклевали да у недељу устану од ручка како би НАТО-бомбардерима одобрили прелетање словеначког неба, иако су неке друге земље из окружења то одбиле.
Пет година касније, словеначка предузећа преузимају један од најзначајнијих градитељских подвига у Србији у последњих неколико деценија. Мариборски „Понтинг“ побеђује на такмичењу које је лансирала београдска влада, а затим су богату летину убрала и друга словеначка предузећа, учешћем што у изради студија изводљивости, што непосредно на терену – градећи мост и прилазне саобраћајнице. Чињеница да је усред Београда, о трошку српских пореских обвезника подигнут споменик Плечнику, а уз то на прагу економске кризе посао добиле бројне словеначке фирме, сумирана је у опаски ТВ „Словенија“ да је „мост преко Аде архитектура која уједињује, и то не само Србе, него и Словенце“. И заиста је ујединила, превасходно словеначку привреду која је учествовала и у изради Студије оправданости изградње, коју је 1. априла 2005. године (нетом пошто је „Понтингово“ решење изабрано за градњу моста) наручила „Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда“ од словеначке фирме ДДЦ д.о.о.
ДДЦ је била фирма у директном власништву словеначке државе. Предузеће је цветало у време масовне градње мреже словеначких аутопутева, а последњи велики посао је била израда речене студије и свега што је уз то ишло, а као подизвођач појављује се и љубљанска фирма ПНЗ.
Данас, предузеће ДДЦ више не постоји. Одлуком оснивача, ДДЦ у „100 одсто власништву оснивача Републике Словеније“, угашен је 14. априла 2011. године, заједно са седиштем у Љубљани и Надзорним одбором. Фирми више нису били у изгледу уносни послови већ губици, па је држава основала ново предузеће ДРИ д.о.о. (бави се „управљањем инвестиција“ за разлику од претходнице ДДЦ у чијем је опису посла било „саветовање инжењеринг“). Седиште ДРИ д.о.о. је смештено у Марибор.
ПНЗ проналазимо на службеном сајту словеначке комисије за борбу против корупције. Та комисија је у оквиру пројекта „Транспарентност“ лансирала програм „Супервизор“. „Транспарентност“ у деловању државе и локалних заједница треба да повећа одговорност носилаца јавних функција за донете одлуке и рационалну потрошњу јавних средстава. Преко „Супервизора“ могућ је увид у то која су „приватна“ предузећа „прикачена“ на државне јасле и има ли ту корупције у односу на то која је партија на власти, а све то како би се омогућила „аргументована расправа о стварима од јавног значаја, смањио ризик лошег управљања, злоупотребе власти, а пре свега како би се ограничила системска корупција, непоштена конкуренција и клијентелизам“.
Захваљујући „Транспарентности“, словеначка комисија за борбу против корупције открила је лане постојање бизарног система који делује „испод жита“ –  ради се о низу предузећа која дивно послују када су на власти десно оријентисане партије, а у време левице стагнирају, и обрнуто. Комисија је објавила имена фирми које одлично послују док пљуште државне наруџбине када је на власти „десна“ опција, а у време власти Борута Пахора одлазе у стечај, да би их у бизнису одмениле друге, „левици“ драже фирме. ПНЗ је, према графикону објављеном на сајту словеначке Комисије за борбу против корупције, предузеће које живи захваљујући јавним наруџбинама (ДДЦ, разноразна министарства, поједине општине), док само 7,75 одсто промета остварује пословањем са „осталим“ правним субјектима (који немају непосредну везу с државом). То је важно, јер осветљава напомену архитекте Габријелчича да је за учешће у раду на „новом, колосалном великом мосту који није смео да буде тек објекат за премошћивање (с једне обале на другу), већ нова градска икона и подстицај за оптимизам града“ заслужна – словеначка политика. За ТВ „Словенија“ је потврдио да освајање награде „у међународној конкуренцији није био случај – то је резултат словеначке политике која је 20 година неговала такве задатке и за сваки објекат расписивала конкурс који није био само конструкторски него и архитектонски“.
У Словенији није изграђен ниједан мост ни сличан оном код Аде. Треба подсетити да се словеначка политика, како у време премијера Јанеза Јанше (2004-2008), тако и Борута Пахора (2008-2012), у јавности често хвалила лобистичким успесима ван граница Словеније. Дакако – ради запошљавања словеначких предузећа. Познато је да је Пахор 2009. године поклонио расног коња липицанца Моамеру Гадафију приликом посете Триполију, а заузврат ућарио изградњу либијских путева, тешку неколико стотина милиона евра, за словеначку грађевинску индустрију. Не треба заборавити ни да је председник Србије боравио у првој службеној посети Словенији 18. марта 2005, а априла исте године ДДЦ и остале словеначке фирме, упркос „конкуренцији из света“, у Србији добијају послове које су само пожелети могле. У изградњи моста код Аде учествује и тада парадна грађевинска фирма СЦТ (за СЦТ је Пахор код Гадафија углавио бајан посао са путевима, па је Гадафију приде поклонио и штап, којим се до смрти служио Јосип Броз Тито).
Грађевинско предузеће СЦТ (скраћеница од „Словенија, Цесте, Техника“) срушило се као кула од карата када је откривено да је директор Иван Зидар (са којим су, уз аустријски ПОРР, београдске власти 2008. године у Старом двору свечано потписале уговор о градњи моста, нетом пошто је Зидар пуштен из љубљанског притвора) са још два директора словеначких грађевинских фирми учествовао у картелној расподели јавних наруџбина. Све троје директора седи на оптуженичкој клупи у Окружном суду у Љубљани, а позамашна оптужница терети их за корупцију. СЦТ је лане прогласио стечај. Уз Зидара је оптужен и Душан Чернигој, директор „Приморја“ из Ајдовшчине чији се лого налазио на огради градилишта моста код Аде, јер је баш „Приморје“ 2009. године добило тапију београдских власти да гради прилазне вијадукте. Али и „Приморје“ убрзо одлази у стечај.
Остала је енигма ко је, пошто је СЦТ отишао у стечај, сада у Словенији одговоран и надлежан да поправи и исправи оно што је аљкаво изграђено и урађено. А списак није мали, од бројних недостатака у градњи Онколошке, Педијатријске, Неуролошке болнице…Било је ту и деоница аутопутева са неадекватним асфалтом и тунелима са чијег плафона је падао малтер…У случају моста код Аде, аустријски ПОРР је преузео обавезе СЦТ-а после његове пропасти. ПОРР гарантује за свој део посла, а намеће се питање – ко у Београду полаже рачуне за словеначке фирме које су нестале са лица земље? Дилема није безазлена. Пројектовање моста код Аде био је захтеван подухват, не само због мегаломанских жеља београдских власти, него и реализације. Словеначки медији са поносом преносе да је мост преко Аде „највећи успех словеначке неимарске памети и знања“. „Најтежи на свету на један пилон“, „Постављен нови светски рекорд – на једном стубу обешена највећа површина моста на свету“, „Највећи вијадукт на Балкану и највећи мост са једним ослонцем у Европи“… То су само неки од наслова који указују да се радило о тешком задатку.

НОВИ СЛОВЕНАЧКИ ИЗУМ
„Е-књига“, доступна на сајту „Понтинга“ (http://www.ponting.si/media/ebook/index.html), нуди референце: предузеће је одрадило бројне мостове широм Словеније, али су сви одреда (са изузетком нешто сложенијег у Птују, преко Драве) пројектовани без икаквих сајли и украса. Само бетон и челична конструкција. Линије? Једноставне. „Понтингов“ искорак у „широки свет“ је – мост у Београду.
На питање „Печата“ да ли је јефтинија израда кумовала чињеници да ни на једном мосту у Словенији није демонстрирана раскош попут оне коју је захтевала београдска влада, Виктор Маркељ („Понтинг“) признаје да је његова фирма наручиоцу (словеначкој држави) често нудила да за исту цену пројектује атрактивнији мост, али држава се оглушила: „Инвеститор (држава) је захтевао коришћење класичних решења и типских детаља који су били много јефтинији и немају додатну вредност за околину већ служе само својој функцији“.
Словеначка држава шкрто пази да испуни функцију, а та је премошћивање терена, односно вода. Ни трага расипништву, па нема ни грандиозних решења, већ се водило рачуна да буде изграђено што више саобраћајница. С тачке гледишта сиромашног пореског обвезника у Србији, невероватно је да се неупоредиво богатија Словенија задовољила градњом естетски скромних објеката, „који су више технички и једноставни“.
И док новинари у Србији муку муче да утврде коначну цену моста, то у Словенији није тајна. Београдска власт се послужила лукавством, па је наручивала у две етапе – прво мост, без прилазних путева. И тврдила да ће коштати 119 милиона евра. Коначан цех је, према словеначким конструкторима, ближи своти од око 150 милиона евра. А када се „чардак ни на небу, ни на земљи“ примакао завршетку, уследила је друга фаза – београдска влада објављује нови конкурс – за прилазне саобраћајнице. Опет побеђује словеначки конзорцијум. Извођачи су, до свог неславног краха – исти. Цена? Скочила је на око 450 милиона евра. Уз годишње трошкове одржавања моста, оцењене (2005) на 150 хиљада евра.
Ни ту није крај – мост чека још један захват. Тренутна висина пилона је 200 уместо 207 метара. Грађевински инжењер Виктор Маркељ тврди да нема места бризи јер проблем није у конструкторској грешки. Заплет је скривила америчка фирма која је, „чешљајући“ пројекат, унела неколико промена. Једна од њих је – краћи пилон. Уместо шиљка, завршава платоом, пречника око метар. Стога пилон за Габријелчича није „зашиљена купа“, жељени омаж Плечнику.
Габријелчича, професора љубљанског „Архитектонског факултета“, ни колеге код куће нису увериле да одустане од „неупотребљивог дела моста“ (шиљатог врха). Он у актуелном пилону види „оџак“ попут оних који штрче са новобеоградске стране. Коначно, убедио је партнере у Београду да на пилон монтирају „врх“, начињен од челичних шипки. Јасно – у облику купе, висине седам метара. На питање – зар није било јефтиније (и лепше) да је тај детаљ (до)рађен док пилон није окончан, сазнајемо да би то свакако било боље. А сад – шта је, ту је. Па ће у марту, кад временске прилике буду дозволиле, на пилон бити зашрафљен врх тежак 700 килограма, који ће подићи хеликоптер. Цена? Следи одговор да „тамо, куд су отишли милиони, није проблем још неколико хиљада евра“.
Круна целе приче је да је током градње, дуж моста, изведено посебно решење са тзв. „подложном гредом“. Изум и направу (коришћену током постављања 30 хиљада тона тешког и 360 метара дугог бетонског одсека) заштитио је мариборски „Понтинг“. Као свој патент. Занимљиво је да се о свему томе у Србији не зна готово ништа, иако је градња изазивала велико интересовање јавности, нарочито када су највиши градски и државни функционери изнова отварали мост.

_____________

Лик и дело, Јоже Плечник

Рођен у Љубљани, 23. јануара 1872. године Умро 1957. године. Најпознатије дело је „Тромостовље“ (посвећено аустријском надвојводи Францу Карлу), које је заштитни знак Љубљане, изграђено 1932. године. Архитектонски печат оставио је у градовима у којима је радио – поред Љубљане, у Бечу, Београду и Прагу. Из словеначке Католичке цркве је процурело да ће на списак блажених ставити и „највећег словеначког архитекту Јоже Плечника“. Директор „Директората за културну баштину“ при словеначком Министарству културе потврдио је да очекује „почетак поступка Плечникове беатификације“, јер „спада међу најважније црквене уметнике 20. века, који је одлучујуће утицао на модерну сакралну архитектуру и обликовање литургичних предмета“. Плечниковој беатификацији склони су словеначки језуити. Љубљански надбискуп Алојзиј Уран бацио се на сакупљање доказа за Плечникову кандидатуру за свеца. Питање је може ли се међу чудеса убројати чињеница да је Плечниково дело уграђено у мост у Србији, а да наручиоци посла о томе појма нису имали. Платише, још мање.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Et, a ja mislio da je onaj veliki trougao neki dolarsko masonska piramida.




    0



    0
  2. Светлост и топлина

    Због лажи и превара се намерно КРИЈЕ ПУНА ЦЕНА МОСТА ПРЕКО АДЕ.
    Партиског задатка садашњег градоначелника Београда,дахије ДС-а.
    Г-дин је МОРАО да изгради мост на погрешном месту по жељи оца
    његовог правога „ГАЗДЕ“ са Андрићевог Венца.Све „стручњак“ до
    „стручњака“ по партиској линији – од“ вође“ САНУ (ког НАРОД не
    занима) до оних удворица из исте страначке кухиње.Вођа САНУ се
    прави да „нешто зна“ о грађевинарству,пројектовању,планирању
    у простору,намени објаекта,али испаде прави „дунстер“ и незналица до краја.Само зна да ништа СРПСКО не сме да крочи у
    АКАДЕМИЈУ како ју је он ЛИЧНО ПРЕКРСТИО.Та гомила СТАРАЦА никог није у стању да образује и води.Нигде се не чују,ништа не раде,никаве РЕЗУЛТАТЕ и ВАЈДЕ не видимо од њих.Само их ми
    ИЗДРЖАВАМО.То су заборавили.Ми НИСМО ништа заборавили.




    0



    0
  3. Неколико најважнијих ставова познатог архитекте Б. Јовина (члан Академије архитектуре Србије и пројектант Мостарске петље):
    – „магистар за магистрале“ М. Мркоњић је 2003. г. предлаже да се мост гради на најширем делу Саве, уместо моста преко низводне превлаке дужине свега 360 м., што није у складу са позицијом моста по ГУП до 2021.г.;
    – aрхитекта М. Бушатлија тврди да је намера градских власти била да се по сваку цену мост направи преко тзв. шпица Аде Циганлије (ширина моста 920 м.), иако је узводно Сава широка само 360 м., што би обезбедило далеко јефтинији мост;
    – тешко је замислити лошију локацију, осим ако намера није била да се сачини највећи и најлепши мост у Европи, у складу са „идејама новог времена“;
    – мостови са комбинованим шинским и колским саобраћајем праве се у два нивоа, како би се приступним петљама лакше разврстали различити видови саобраћаја и обезбедио јефтинији мост;
    – мост између Н. Београд и Чукарице је у начелу потребан, али овај мост је инвестиционо неодржив и технички неисплатив, огроман и прескуп;
    – мост ће коштати, заједно са каматама на узете кредите, између 228 и 232 мил. евра (власт тврди 161 мил. евра?!), а са приступницама око 600 мил. евра;
    – иако то није јасно објављено, циљ изградње моста требало да је: преусмеравање транзитног саобраћаја са „газеле“ и…
    …преусмеравање градског саобраћаја на спољни магистрални полупрстен Бежанија – Ада Циганлија – Баново Брдо – Кошутњак – Трошарина – Миријево – Ада Хуја – мост преко Дунава:
    – међутим, према стручним проценама са „газеле“ ће се преусмерити само око 25.000 возила дневно, што је премало у односу на неопходан користан промет возила преко Аде од око 100.000 дневно просечно;
    – градска власт нема мандат да самостално доноси одлуке о овако сложеним и скупим пројектима, поготово имајући у виду скроман изброни резултат на основу којег су преузели власт…

    Моје је лаичко мишљење да је „на Ади ћуприја“ тежак промашај досманлијске власти (а ко зна шта је све још у питању?) и да у контексту саобраћајне инфраструктуре представља дупло и непотребно решавање проблема транзитног саобраћаја у Београду.
    За овај огроман новац – којег Србија у ствари нема – могло се учинити следеће:
    – завршавање заобилазнице Остружница – Бубањ Поток _ Винча;
    – изградња моста код Винче;
    – реконструкција „панчевца“;
    – изградња моста Земун – Борча;
    – изградња моста на најужем делу Саве изнад шпица Аде Циганлије…
    Тиме би се решили основни проблеми саобрачћајне инфраструктуре у Београду:
    – потпуно измештање транзитног саобраћаја из градског саобраћаја;
    – повећање пуне проходности транзитног саобраћаја према Војводини;
    – растерећење саобраћаја изван дистрибутивног прстена око старог језгра Београда активирањем спољног магистралног полупрстена…

    „Ал` неда ђаво, ил` неда Бог“… Уосталом од нечега свак треба да умре, па и ова власт да се промени…




    0



    0
  4. Mene pilon podseca na minaret dzamije. Mozda bi u skladu s tim trebalo da se zove „Zukorliceva cuprija“ Za mene kao laika relevantni su stavovi mnogih gradjevinskih eksperata, a jos se niko od njih nije pozitivno izjasnio o tom projektu. Osim…istine radi…izlapelog Hajdina kojeg kao mecku vode sa jednog TV kanala na drugi da kao papagaj prica jednu te istu pricu. Verovatno time pomaze i sinu koji je veoma ukljucen u taj promaseni projekat. Tek ce vreme pokazati koliko je to lose resenje, po meni cak i u estetskom smislu…a sto se tice cene…lopovluk veka!




    0



    0
  5. Практично сви архитекте и грађевинци (професори факултета, академици …) су били против овог, оваквог моста у почетку. Онда су ангажовани као саветници у изградњи (отворили су приватне консултантске фирме) и за дебеле паре продали своје мишљење и стручну савест. Ми све то плаћамо.
    Да, све више људи у облику стуба препознаје минарет.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *