Милорад Екмечић: Можда ће нова руска револуција опет дрмнути светом

Разговарали Милорад Вучелић и Угљеша Мрдић

Посебно је Балкан подручје где је Русија увек у прошлости или добивала статус велике светске силе, или га ту привремено губила.Како год се буде развијао однос између Сједињених Држава и Атлантског пакта са Русијом, ми ћемо бити лутка која ће избијати на позорницу, а да никад на њој нећемо играти неку јачу улогу. Бићемо поводи и уводи разним кризама, малим и великим

 

O нашем водећем  историчару академику Милораду Екмечићу (1928), „Печатовом“ уваженом и драгоценом саговорнику и у јубиларном 200. броју, одавно је речено да служи  „предано своме народу и науци, као што је према Цицероновој речи ‘саветима, опрезношћу и беседама’ стари Катон служио Риму“. Уверени да је у овој надахнутој опасци сажета прецизна одлика његовог великог и  живог ангажмана и добродошлог промишљања  и „разбистравања“ судбине српског народа у свету антагонистичих сударања моћних сила које му нису наклоњене, са академиком Екмечићем разговарамо о проблемима који у овом тренутку одређују контекст у којем се (раз)решава садашњост и будућност не само Србије.

Преломни тренуци у историјском бићу Србије неретко су били само рефлексија сличних, а већих догађаја у свету. Постоје ли у историји случајности, те могу ли оне чинити логичну целину?
Понекад покушавам да се имагинарном руком, у мислима, потегнем за уши, што не одбијам од себе помисао да нашим злом неко у свету из подрума управља. Све су теорије завере подлегле чињеници да збирка случајности у историјском збивању може да сачињава логичну целину. Али и те ми случајности не дају мира. Већ давно сам написао (22. априла 1994. године) да је криза југословенске државе, а и историјски суноврат српског народа у њој, почела у Москви 18. јануара 1989. године. Присетимо се да је званична криза Југославије почела годину дана после тога, 20. јануара 1990. године. Тада је на Конгресу Савеза комуниста Југославије словеначка делегација напустила конгрес и тиме срушила кичму те државе. Изашли су из Центра „Сава“ као пачићи у колони по један, пред занемелим телевизијским аудиторијем од неколико милиона преплашених људи. Годину дана пре тога, поменутог 18. јануара 1989. године у Москви је једна делегација Трипартитне комисије (Дејвид Рокфелер, Жискар Дестен) посетила генералног секретара КП СССР Михаила Горбачова. Мора да су с њим имали и раније пословне додире. Пре тога је месец дана боравио у Великој Британији, а Гвоздена леди, Маргарет Тачер, оценила је да с тим интересантним човеком треба разговарати. После се исповедао како је био у званичној посети Италији. Водили су га у Тоскану, у Сан Ђиминиано, на ручак. Гледао је куле из средњег века, један балкон са којег је Данте у XIII веку држао говор. Све сам то и ја раније гледао, после ручка са италијанским научницима. Горбачев се исповедао да је у души тада делио мишљење своје супруге, Рајсе, да је комунизам пропала ствар. Гледајући тосканске винограде, још омеђене катастром из XV века, жваћући сендвич (из знатижеље) са одреском печене свиње, пред којом је писало да је то посебни тип свиње без сланине, и ја сам тада жалио наш комунизам као промашену ствар. Један је наш научник развио такву свињу у Земуну, почела је производња, па је све пропало.
Делегација Трипартитне комисије, коју иначе зову „Светском владом“ је ишла у Москву да са Горбачевом расправи могућности стварања Европске заједнице, западних земаља и СССР-а. Пре него до тога дође, требало је дозволити да неке комунистичке државе из Варшавског пакта приступе Европској заједници, остављајући гаранције војне безбедности Совјетском Савезу. Сумњичен да је тада свесно разорио Совјетски Савез, Горбачов је 1993. године у часопису „Светска економија и међународни односи“ објавио стенограм тих разговора са Рокфелером и Дестеном. Нудили су му да се укључи у Трипартитну комисију, а за њим ће то одмах учинити и Дестен и Кисинџер. Ефекат тог објављивања је био обратан од намера издавача. Читаоци су постајали уверенији да је Горбачев приступио тој комисији, барем је касније био присутан у местима где је одржавала своје састанке.

Чини се да наоко неповезане догађаје увек „изда“ неки заједнички именитељ. Сетимо се песнице „Отпора“ која је прокрстарила свет, а испловила из Србије.
Плашим се да ћу имагинарном руком истеглити уши, да не подлегнем теоријама завере. После тог збивања су све интелигенције водећих комунистичких земаља пале на испиту историје у уверењу да је организација „Отпор“ настала у њиховим кафанама и да је демократија почела од њих. Кад се бела стиснута песница на црној подлози (или обратно) после Београда појавила у Кијеву, затим у Грузији, потом у Москви, па у ланцу арапских престоница, устала је узбуна у свести људи који су наивно веровали да се демократија не извози, као што су пре тога веровали да се ни револуција не извози.
Хоћу да кажем да се историјска криза српског народа, која нас никако не напушта, стално и даље одвија. Недавно сам прочитао да су председници влада Грчке и Италије, изабрани да реше финансијску кризу задуживања, такође чланови Трипартитне комисије. Ево, опет се имагинарном руком потегох за уши. Решавање наше кризе се развија уз стално, перманентно постављање услова које Срби морају да испуне.
Имали су право они (Ричард Каплан) који пишу да више нема међународног права, него да је уместо тога дошла „политика условљавања“. Варамо се, ми Срби, кад мислимо да ће нам се прогледати кроз прсте и решити наши захтеви кад испунимо још један услов. Берђајев је једном умно рекао да се „Са крста не силази. Са крста сносе“. Разапети на крсту, ми сами с њега нећемо сићи кад испунимо све услове који нам се постављају. Нас ће скинути, уз наду да после можемо доживети ускрснуће, са развојем нових догађаја у свету.

Да ли увлачење Турске као фактора решавања Балканске кризе може бити догађај који ће покидати или,пак, укуцати нове ексере на нашем крсту?
Врло сам сумњичав према томе. Да би постојао неоосманизам, мора да има Неоосманлије. Не изгледа као да у Републици Турској цветају руже, иако их заиста има подоста. Не изгледа да данашња неоисламистичка идеологија има дубљи корен у прошлости, без обзира на то што ће се у будућности увек највише на њу позивати, као завет који се не може избећи. Нова турска влада ради као све сумњиве владе у свету – сјајем успеха у спољној политици покривају беду у унутрашњој. Неоосманизам је данас само спољни програм процеса претварања модерне турске државе од лаицистичког друштва ка новом исламском поретку. Понавља се слика развоја модерне Персије у потоње време цара Резе Пахлавија. Претила је опасност да се многоетничка држава распадне. Данас Турска прелази кроз ту фазу. Она се не може модернизовати без прављења уступака националним мањинама. Само Курди претендују да издвоје готово трећину државне територије, а рачуна се да сваки трећи становник код куће не говори турским језиком. Као у персијском случају, ислам у Турској је такође интегративни фактор који уједињава различито становништво.
Не зна се да ли су, ако уопште јесу, Сједињене Државе напустиле своју политику подржавања исламског фундаментализма, као што су радиле раније. Ову је политику француски научник Александар дел Вал по кованици Перенсела Игоа, 1997. године назвао „Исламерика“. Председник Клинтон је у марту 1995. године говорио о новом исламистичком покрету као остварењу идеала западне демократије. „Ислам може бити једна моћна снага у служби толеранције и умерености у свету… Он не познаје никакве границе националности, расе и религије. То су вредности које ми сви делимо.“
Цела филозофија почива на великим бројевима. Данашња Турска и Персија, са земљама Централне Азије, имају 270 милиона становника. Исламска северна Африка је 1994. године имала 191 милион људи. Рачуна се да ће до 2025. године порасти на 351 милион, док ће цела Европа добити само 11  милиона глава. Сама Турска се развија у нацију од око сто милиона људи, иако се демографска експанзија у последње време смањила. У економском погледу се ради о модернизованом друштву које мало шта има заједничко са бившим султановом монархијом. Ако је 1910. године водећи западни стручњак за турске студије Мартин Хартман сматрао да је главни турски утег о врату шеријатски закон и владање турским народима, данас се обе стране тог некада оловног бремена доживљавају као решење за будућност.

Исцртавајући границе некадашњег османског царства модерна Турска отворено пропагира  експанзионизам и исламски фундаментализам. Да ли је неоосманизам покушај шминкања мртваца или реална претња?

[restrictedarea]

Модерни турски неоосманизам је спољни оквир за развој процеса победе исламског фундаментализма, по персијском успешном моделу. Не би требало веровати да нема унутрашње противнике, који остају верни кемалистичкој традицији лаицизације. Створена је нова турска култура која мора да покаже изворну животност, да не дозволи остварење старих снова владањем некадашњим османским простором, од Централне Азије и кинеских граница до реке Уне. Пре 1914. године се говорило о „великој Турској“, од Алтаја до Јуре. Ако не на језику дневне политике, та се реченица ваља по тамним одајама политичке свести данас. Према формулацији садашњег турског министра спољних послова, интерес његове земље је да ради на стабилизацији Кавказа, Босне и Херцеговине и Јерусалима са Палестином. Са Јерусалимом је већ изазвао привремену кризу, када није мунуо лактом у ребра председника Обаму да се окани белаја.
У прошлости Турске су створене претпоставке, ако не за политику данашњег неоосманизма, а оно барем за сличну идеологију. У свим случајевима, прави континуитет се не би могао учинити, јер су у питањима Босне и Кавказа до 1910. године затворили та врата. На Кавказу, на првом месту сродан је, у етничком погледу, Азербејџан. Деле их секте сунитског и шиитског ислама, тенденције азербејџанске националне елите да своје коренове траже у Хазарима Милорада Павића, а не турској прошлости, а дели их сродан језик. Кажу да се на једној страни реч бећар преводи као нежења, а на другој као гастарбајтер. Одавно је речено да Американце и Енглезе дели исти језик.
Пре 1914. године су постојали покушаји да се Османлијска империја модернизује и на тај начин ојача. Говорим о покушајима да то ради јавно мњење, колико год сумњали у могућност његовог постојања у султанско време. Почело је са покушајем стварања „Научне академије“ 1850, а одмах иза 1865. године „Друштвом Нових Османа“, несуђеног оца народа Мехмеда Намик Кемала. Готово је случајност одредила да покушава  да се усклади турски етнички идентитет са називом државе. Случајност је била да су угледнији трговци почели да са званичним пасошем страних посланстава преузимају и национални статус. У Сарајеву се Србин Павловић преко ноћи огласио као Аустријанац. Званични одговор владе била је уредба да се у пасош уноси и национална одредница Османлија, 1868. године. Први устав 1876. године је то озваничио привремено, а на дуже време обновом уставног поретка 1908. године. Ипак су новопокренути листови на националним језицима и азбукама почели да муку муче око питања где, по етничком критеријуму, спада Босна. „Босански одвјетник“ је писао о Босни, као етничком процепу између Срба и Хрвата.

На какав закључак треба да нас наведе податак да муслиманска демографија данас доживљава  експлозију?
У Османлијској империји су велике идеологије настајале у зло доба, кад им време није. Основна слабост целог исламског света је било нагло демографско опадање свих муслиманских држава и народа. Пад наталитета је забрањивао државну елиту, у истој мери у којој ће стотину година касније забрињавати муслиманска демографска експлозија њихове хришћанске суседе. Чезаре Балбо 1844. пише, а 1855. године објављује књигу о Средоземљу, коју ће потомство прозвати „Инкунабулом европског империјализма“. Он тражи да се вишак европског становништва насељава у муслиманску Северну Африку и на Блиски исток. Предвиђао је да ће до 1950. године Европа нарасти на око 700 милиона људи, а исламске државе на Средоземљу од 20 милиона, колико су све заједно имале људи, опасти на много мањи број. Једини спас је да се лењи и пороцима одани муслимани претварају у колоније јаких европских нација, где ће се масовно досељавати европско ставноиштво, па на тај начин Ислам отерати у заборав историје.
До 1923. године, када се Конвенцијом о размени становништва, после Лозанског мировног уговора нове Турске републике и Грчке, успоставља коначни баланс исламског и православног хришћанског становништва у две земље, Турска република није имала више становника него Краљевина Југославија. Територија Анадолије је била три и по пута већа. Та историјска криза једног народа је произвела супротне идеологије, као утеху да се неће умрети. Књижевник Зија Гекалп 1904. године ствара удружење „Нови Свет“, са перспективом уједињења 70 милиона Туранаца. Турска се доживљава као империја са Средњом Азијом, деловима Сибира, деловима руског Поволожја и слива реке Каме, са Кавказом, целим Балканом – једна „Туранија“ или „Туран“ са 70 милиона људи.
Зло доба, кад му време није, налагало је да се отварају очи и са страхом посматра копњење становништва које је све више умирало. У два маха је турска национална политика направила историјски заокрет, одричући се територија на Кавказу, у Средњој Азији и Босни и Херцеговини. Нова влада у царству је обавила историјско одрицање од Босне и Херцеговине 26. фебруара 1909, уз финансијску одштету од 2,5 милиона фунти. Почетком септембра 1908. године је прокламовано да свакога ко покреће питање Босне треба сматрати издајником.
Вођа босанских муслимана се преко ноћи морао одрећи раније одлуке да су муслимани БиХ етнички Срби, да говоре српским језиком и прихватају ћирилску азбуку, а око 240.000 досељених католика – у различитим пољопривредним колонијама – треба протерати одакле су дошли. На годишњем састанку Главног комитета „Младотурског покрета“ у Солуну 6. новембра 1910, како је прешпијунирао српски генерални конзул Живојин Балугџић, доноси се одлука о убрзаном насељавању подручја Македоније, мухаџирима са Кавказа, Туркестана и Босне и Херцеговине. Годишње је требало насељавати 20.000 добровољних досељеника.
Цела ова прича има овде неког смисла само у оквиру знатижеље, каква слика новог Неоосманлијског окупљања у условима, када се у време пре коначног слома Османлијске империје њена водећа снага, „Младотурски покрет“, одрекла Кавказа и Босне? Ко одређује границе импровизација о деоби целих континената, да ли вредни турски министар спољних послова или њему надређени турски стратешки партнери у подрумима обавештајних служби око Вашингтона? Мора да је такво шарлатанство својствено само на америчкој страни. Кога и шта амерички полетарци у крпачинама идеологија неоосманизма уједињавају у нову светску империју? Одакле поверење у бродоломнике и олупине, да се од онога што једном није могло опстати и морало се напуштати, изрони једна цела нова империја? Одговор је дат пре више од једног столећа, кад је француски историчар Сорел рекао да је Француска – помажући демократије против крунисаних деспота – три пута у ратовима поражена од тих демократија, а не од деспота. Помажући данашње демократске побуне у исламским земљама, уз обилато махање застава београдског „Отпора“, Америка данас помаже своје будуће непријатеље, од којих ће бити тучена далеко ефикасније, него од диктатура које из Вашингтона сада руше. Сви избори које америчка влада пожурује, а после обарања старих пуковничких режима, показују да не побеђује демократија. Побеђује исламски фундаментализам. Ово је тачка где би се сви, који се данас усуђују да пишу о фундаментализму који долази, морају упитати да ли заиста знају шта је исламски фундаментализам.
Одакле одједном снага религије да покрене милијарду људи, са умањеним бројевима, пре хиљаду година? Пре него је фундаментализам почео да преузима кормило, од Персије до Турске, комунистичке партије тих друштава су изгледале као једина покретачка снага промена. Тај социјални радикализам је прешао у фундаменталистичке партије. Требало би поново читати књигу Алије Изетбеговића „Ислам између Истока и Запада“, која је захваљујући напорима београдских дисидената изишла у Београду 1981. године. Никад нећемо разумети огромну рушилачку снагу исламског фундаментализма, ако не пођемо од белодане чињенице да је то најмање верски покрет. Огромна социјална енергија стоји иза њега и уздиже његове заставе изнад наших облака. Америка се плаши да је исламизам једини начин да ново друштво не стварају комунисти. Алах је бољи.

Да ли би враћање Русије на Балкан повећало геополитички значај Србије?
Не само балканско подручје, него ниједно подручје у свету није лишено могућности да Русија у томе не узима истакнуту улогу. Посебно је Балкан подручје где је Русија увек у прошлости или добивала статус велике светске силе, или га ту привремено губила. Чак и у деценијама између Берлинског конгреса после 1878, Русија је остављала простора за интервенције. Први светски рат 1914. године је избио када је Јапан толико темељито искључио Русију са Далеког истока 1904-1905, да су сви противници Русије настојали да уграбе време пре него што је почео хук изградње тешке индустрије за Руску армију. У том бројању минута је Немачка журила да почне да бере плодове своје нарасле моћи, основане на парној машини.
Како год се буде развијао однос између Сједињених Држава и Атлантског пакта са Русијом, ми ћемо бити лутка која ће избијати на позорницу, а да никад на њој нећемо играти неку јачу улогу. Бићемо поводи и уводи разним кризама, малим и великим.
Не сматрам да је оправдана теорија завере, која се намеће из почетка када је 18. јануара 1989. године дошло до састанка Михаила Горбачева са Дејвидом Рокфелером у Москви. Било је речи о неминовности да се Европска унија шири на исток и да ће неке чланице Варшавског уговора показивати жељу да јој се придруже. То може бити само један дубински повод кризе српске државе, а не кризе саме по себи. Без претходног труљења ткања Југословенске федерације, никаква се криза Срба није могла преко ноћи припремити. Дејвид Рокефелер је међу новим кандидатима за улазак у Европску унију навео две неутралне државе, Аустрију и Шведску. Већ више година пре тога је америчка администрација међу неутралне, али стварно америчке савезничке земље, поред две поменуте рачунала и Југославију. Те датуме сам навео у историји Срба од 1492. до 1992. године („Дуго кретање између клања и орања“).

Који су дубински процеси одређивали историјску судбину српског народа?
Унутрашња криза југословенске државе се развијала у условима да се историја сама од себе, без воље било каквог српског државног функционера, бринула да Србија остане у средишту збивања. Водећа политичка странка која је у Хрватској спровела у дело проглашење независне државе, „Хрватска демократска заједница“ је формирана 19. јануара 1989. у једној приватној викендици, власника клуба за боћање на Зрињевцу, на Пљешивици. „Балван револуција“ у Книну је почела 17. августа 1990. године. Оружани отпор Срба није била ствар на брзину склепаних одлука пре тога, него историјског развоја. Поновило се оно што је проклијало 1939. године. Кад је проглашена аутономна Хрватска бановина, насупрот хрватској војсци „Сељачке заштите“, Срби су почели да стварају „Српске страже“ по Крајини, са шајкачом као делом униформе. Поновило се то у „Хрватском прољећу“ после „Липањских дана“ 1968. Већ тада су вође око генерала у пензији Туђмана биле на својим местима.
Друга могућност развоја светских околности, на првом месту распадање Совјетског Савеза, наметнуло је дубинске процесе који су такође одређивали историјску судбину српског народа. Распадање комунистичке државе, првог покушаја у људској историји да се ствара друштво социјалне једнакости, обављено је у условима када је то друштво доживело унутрашњу еволуцију – од покушаја демократског социјализма ка једној милитаризованој заједници. И комунисти су (Роза Луксембург у књизи о „Руској револуцији“) били сумњичави да Лењин није стварао демократски концепт диктатуре пролетаријата, него класичну грађанску диктатуру. Ипак је то био покушај да се комунизам представи налик земљи која покушава да ствара нови тип демократије. Бертранд Расел је завршио своју посету совјетској Русији, пре него што је 1922. године проглашен СССР. Закључио је да се у комунистичкој Русији ствара једно потпуно ново друштво, али да успех може увести у живот један други народ, а не руски сељаци. Била је потребна хамлетовска драма кризе и економског слома капитализма 1929. године, да и Совјетски Савез доживи еволуцију ка јачању свих елемената диктатуре која у време Троцког још није била заокружена. Карл Кјуцки је написао да колективна пољопривредна добра „колхози“ нису руски, већ изум немачких комуниста из револуције 1918, као покушај да се оконча нестанак хране у револуционарним градовима.
Стаљин је 1931. године изјавио да је совјетска земља стотину година у економском заостајању иза Запада, па ако за десет година не уложи изванредни напор индустријализације, онда ће совјетска земља пропасти. Шест година потом, 1937. године, на једном војном саветовању изјавио је да ће будући светски рат добити страна која – на крају рата – буде производила три до четири пута више тешког наоружања. Заиста су толико били бројчано јачи пред Берлином 1945. године у тенковима, бацачима „Каћушама“ и борбеној авијацији. Одмах после 1945, почела је нова хамлетовска драма војне утрке са Сједињеним Државама. Уместо тенкова требало је производити и више и боље носаче авиона и стратешке авијације, бољу интерконтиненталну ракету, са атомском главом.

Да ли из целе приче следи закључак да демократија није могла да наследи комунизам?
Цела прича овде има смисла само као илустрација, да комунизам никада није могао да развије свој тип демократије која би избегла судбину стварања „партитократије“. Термин је изумео комунистички дисидент књижевник Игнације Силоне. О томе сам писао 1967. године у књижици о основама грађанске диктатуре у Европи. Цели развој СССР-а, који је Горбачев хамлетовски прекинуо одвијао се у условима када ни он сам није предвиђао могућност демократизовања самог комунизма. То би, без сваке сумње, била једнопартијска демократија, у којој би једна партија од шест милиона људи почела да бира своје функционере на демократски начин. То би значило да би и положај генералног секретара зависио од слободног избора, као и могућност да се председник државе бира под условом да партијски конгрес мора изабрати најмање два кандидата за слободни избор.
Без сумње, није баш демократија, али у условима када је филозоф Чомски 2011, студентима „Окупирајмо Волстрит“ изјавио да у Сједињеним Државама више нема демократије, нема две конкурентске политике партије, него једна „партија бизниса“ и покушај да се то уради у комунистичким земљама са постојећим једнопартијским системом не изгледа као лудило. Као почетак будуће демократије избегао би крвопролиће распадања СССР-а и грађански рат у Југославији, под вођством најпре комунистичких партија.
Наш будући развој зависи од судбине односа великих светских сила. Очигледно је да није успела стара нада (стратега Пола Кенедија из 1993. године „Preparring for the Twenty First Century“) да ће се Русија „од једног већинског претворити у много мањинских народа“. То јест, неће бити Русије уопште. Остаје питање ко ће први зграбити Сибир, као сировинску базу будуће доминације светом.
Будућност нас Срба зависи од покушаја америчких отпораша да изнутра дестабилизују Русију, као и од већ делом остварене мреже руских гасовода. Прва могућност ствара нову анархију. Друга – стварање мирољубивих државних веза са Европском унијом и Русијом, без рата и отимања. Није немогуће да нова руска револуција опет дрмне светом.

[/restrictedarea]