Мило Ломпар: Раичковић и Црњански

Пише Мило Ломпар

У посредној и запретаној вези са Црњанским, Раичковићеви дневнички стихови се појављују као прецизни – јер су готово прозни, испрекидани прозним реченицама, расути – и у камену клесани трагови основног искуства

 

Недавно је – на Калемегдану – постављен споменик Стевану Раичковићу: песникова камена глава налази се преко пута песничке бисте Милоша Црњанског. Тај избор – нехотичан или намеран – има своје песничко оправдање. Јер, обојица песника припадају сродној песничкој линији у српској књижевности. Давно је – и тачно – речено како се један меланхолични тон провлачи од Бранкове кантилене о мртвој драги, преко Војислављевих елегија и Дисове поезије, до модерне меланхолије Црњанског и Раичковића. Ова меланхолична сродност двојице модерних песника припада њиховој песничкој младости: о њој сведочи и Раичковићев запис који је настао – 1977. године – као опроштај са Црњанским. Није без значаја, међутим, њихова позна сродност: као моменат у којем се сáмо песничко искуство подвргава једном дубоко скептичком погледу.

ПРОДОР ПРИПОВЕДАЊА У ПЕСНИШТВО
Увек је занимљив тренутак у којем песник напушта поезију. Шта, после тог одлучујућег преокрета, значе узгред забележене речи, остаци стварности или уломци живота, трагови времена записани изненада, између два заборава? Ни песник, чак ни он, остатак остатака крилатог сина романтичарске културе, не помишља да о цигарети, коју је „прву без неког исувише великог и додатног хрипања до краја исцимао“, казује у стиховима, па је његов дневник – какав смо пронашли у Раичковићевим „Стиховима из дневника 1985–1990“ – повезан за стиховима на начин који није случајан, већ намеран. Јер, на делу је нов начин сагледавања песништва.
Одједном стихови више нису довољни, они то, строго узев, нису одавно, али сада престају да буду уопште довољни, па зазивају нешто да их учврсти, чак да их осмисли. Шта је то? То је живот као доживљај: појединачан и нестваран. Или живот као догађај: стваран и општи. Сублимација живота, симболизовање, његово претапање у многозначност, постали су недовољни. Зашто? И сам се језик у стиховима раздешава у сувопарни говор прозе, из које чили ритам, па у потоње песничко искуство незаустављиво продире приповедање. Он је знак да је у животу остало нечег горког и густог као талог. То исувише искусно, озбиљно, сагорело, исувише дубоко, не може се исказати. Очигледност се вратила у свет.
Шта је, дакле, стих пред егзистенцијалним тренутком који свест само опажа: „стајати пред црвеним семафором“? Да ли се ненадано, из дневника, у потоњем песничком искуству, поезија однекуд обесцењује? Судбина поезије је, понекад, судбина самог песника. Ког? Оног који зна да је пред дневником, можда први пут, „ослобођен“. Од чега? Не само „од нагомиланих закона поезије“, већ и, у последњем животном времену, „њених иреалних амбиција“. Нема више уметности, нема песничких законитости, па ни амбиција као присуства једне старинске – или високо модерне – таштине. Чак је и сујета, иако последња, одлутала. Избило се, јер „нема нијанси ни стрмог пута“, на чистину са које се, као са „само равног и голог места“ пита: „из каквог ли сам света изашао“, јер „у какав ушао“? Чистина је неискушана.
Зашто се не пита: куда? Свест кружи око покрета тела, „будити се и пушити“, или знакова духа, она описује „празно место“ које је „стакленим погледом“ опазила у часу када је напустила поезију, јер више „нема звука ка коме тежити“, као што нема „језика, ни речи из успомена“. Она се – кроз свој повратак стиховима – не пита о томе куда стиже искуством у које сада ступа: не пита се, дакле, о смрти. То је неповратни удес поезије који се одиграо у духу, даху, па слуху и виду песника остављеног да гледа, и да трепће, и да се чуди. Шта нам може казати било које од безбројних песничких имена којих се Стеван Раичковић дотакао у овом часу? Шта нам, тада, казује име Милоша Црњанског?

ДУХ „ПОСЛЕДЊЕГ ИСКУСТВА“

[restrictedarea]

Док се у „Малој песми о великом свету“ име „песника Црњанског“ слути као не-утешни одјек суматраистичких веза, дотле нагомилавајућа опширност песме „Трешње у Кини“ већ насловом апелује на позни песнички доживљај Црњанског. Она, отуд, није пуко Раичковићево посезање за неким искуственим трагом који га дражи, нити је произвољни гест његове дневничке асоцијативности. Она је у узнемирујуће блиском дослуху са духом који се објављује после поезије, који припада последњем искуству.
Непоетична и дугачка литанија кинеских јела са једног ручка дозива – у Раичковићу који је у Кини – стих о „трешњама у Кини“ из „Ламента над Београдом“ Црњанског. То је оно што се догодило. Песничка евокација вођена је дистанцом према самом доживљају: „Као да их и сада (кроз дим дувански) и по овом (писаћем) столу назирем.“ Када у постпоезијском тренутку призове трешње које некад беше угледао у Кини, Раичковић то чини сећањем на Црњансков стих „Моји мртви другови… трешње у Кини“. Одједном је смрт сплетена са овако обликованим мотивом трешања у Кини. Смрт омогућава да реконструишемо позни Раичковићев духовни став.
Шта, међутим, представља Црњански у овој асоцијацијама обремењеној евокацији? Илустрацију или траг? „Ламент над Београдом“ обележава – по речима Стевана Раичковића – „прави крај једне велике епохе у српској поезији“, јер „иако написани без вере у поезију, као што је то једино и могао да учини истински песник на свом животном заласку, стихови Милоша Црњанског, у овој поеми први пут прецизни, као тесани у камену, обелодањују дирљиву, али мушку драму, не само песникову, већ и поколења коме је духовно припадао“. Није, дакле, Раичковић у часу када упризорује кинеско путовање само доживео своје сапутнике у духу Црњанскове асоцијације на трешње у Кини и мртве другове. Он је посегао за тим асоцијацијама зато што су оне, у њему, побудиле дубински одјек искуства лишеног вере у поезију. Јер, то је једино могуће искуство истинског песника пред дневничким огледалом смрти.
У овој посредној и запретаној вези са Црњанским, Раичковићеви дневнички стихови се појављују као прецизни – јер су готово прозни, испрекидани прозним реченицама, расути – и у камену клесани трагови основног искуства. Оно као да настаје, као и увек код истинског песника, пред самом капијом смрти. У тој највећој близини ништавила, на које се „дестилисана свест“ усредсређује, Раичковић почиње да одмерава две – до тад – поистовећене ствари: поезију и живот. Распад њиховог јединства, као јединства две вредности које се – у песничкој биографији – међусобно онемогућавају, попут дугих одјека из даљине помешаних у једном тамном и дубоком јединству, обележава притицање основног искуства у Раичковићеве стихове. Црњански би био знак тог искуства. Знак који је случајан? Само знак губитка вере у поезију?
Зашто „није ово обичан дан“? Због изворне реакције духа на саму обичност којом пристиже „напокон један ведар дан“, због пуке непосредности корака на улици, због основног погледа упућеног и најсведенијем властитом гесту. И отуд стихови: „Ако данас/ После толико времена/ Не напишем песму/ Осећам да ћу је бар доживети“. Да ли је песниково „бар“ знак за мало или много у односу на писање песме? Песма, ненаписана толико времена, открива да оно што се, сад, помаља и није песма, већ речи, и кад су стихови. Јер, песма се, у њима, више и не пише, дах поезије  – као божански или постмодерни – не лута њиховим паузама, нити опкорачењима, већ се песма неповратно доживљава. Доживљај није више разлог за поезију, већ је разлог против ње.

ЖИВОТ И РЕЧ УМЕСТО ПЕСМЕ
Шта је, међутим, доживљај песме кад није сама песма? Он је живот у којем се песма више не пише: реч, чија је моћ гигантски нарасла, попут овог „бар“, јер долази уместо песме, јесте нешто мало у односу на песму, али је истовремено нешто много у односу на смрт. Она више није дах песме, већ је дах живота за песника. Она обележава одмицање од песничког искуства у часу основног искуства егзистенције: до-живети песму значи живети ван песме и ван смрти, од песме, до смрти. Откриће да се песма не може више написати, јер је писање довољно за песму, али није више довољно за живот, јесте откриће песме која се може до-живети. То је безусловни час самог живети, као живети-без-песме, које поприма смисао одласка у неки нови живот: нема више ничег – ни поезије – између песника и живота.
Последња мисао овог постпоезијског искуства мора, отуд, напустити и стихове, као последње трагове песме, и посегнути за дневничком прозом: „Хвала ти Господе што си ме се овако/ још једанпут после толиког дугога/ времена поново сетио иако сам те ја/ одавно већ био тако дубоко и бескрајно/ заборавио/ Па макар ме колико од сутра из својих/ дебелих књига заувек избрисао“. Бог се сетио песника „после толико дугога времена“, баш као што је песник „после толиког времена“ био у искушењу да напише песму. Он, који је „одавно већ био тако дубоко и бескрајно заборавио“ на Бога, сетио га се пред озарењем песме која се може „бар“ до-живети. То сећање има облик подсећања на живот. Нема више ничег, ни поезије, између песника и живота.
Ова немоћ поезије јавља се као страст за приповедањем: сусрет риболовца, пустињака „и писца“, који је од празне конзерве направио „џезву за кафу“, и песника, који је „цео дан ловио сам рибу“, јер је и он пустињак, завршава се заједничким предвечерњим испијањем кафе, пушењем и гледањем у Дунав: можда баш тамо где је река необично широка, у закутку неке увале у Голупцу. Њихов сусрет био би обични догађај.
Али, он доноси накнадну песникову помисао да су њих двојица – у часу потпуне једноставности, блаженства које се нудило оку и ћутања –„завидели можда један другоме“. Њих двојица: онај који је правио џезву и у њој уживао више „него да сам најлепшу причу написао“ и онај који је цео дан „записивао случајно искрсле стихове“. Откуд ова помисао о зависти? Њено лукавство као да је предодређено поезијом, оно је траг поезијског духа. Јер, њено „можда“ може обухватити само онога који је правио џезву: уживајући што то чини уместо да пише причу. Јер, за њега не знамо – и не можемо знати – да ли је завидео песнику који је записивао стихове. Потајност његове зависти заувек је похрањена у песниковом „можда“, па нам оно открива како је сам песник завидео мајстору: откуд му помисао о зависти, кад се она не може докучити? Из њега самог.
У песнику се збива – овим „можда“ – сурвавање поезијског духа у корист чисте једноставности животног делања. Она није израз уметничке савршености џезве створене од конзерве, нити њене лепоте. Она је израз самог рада (окретања, савијања, пипања, разгледања) који подарује уживање. Нема егзистенцијалног приањања поезији, нити плоду и лепоти, остварењу и вечности, зато што наступа прикучивање несврховитом уживању, јер оно припада животу. Када се то догађа? Када је песник у близини смрти.
Само час великог и потпуног осећања живота, као час када је смрт одвише близу, обдарује песникову моћ да каже: „Кроз прозор/ Поред којег се спремам да пишем/ (Као никада раније)/ Мирише расквашени/ И полегли/ Босиљак/ Из саксија/ У мрачној и озонској коцки ваздуха/ моје малене авлије/ Као концентрат/ Из бочице…“ Шапат „као никада раније“ подразумева исконску жеђ за песмом, изненада онемогућену и недовољну, због постпоезијских вртложења у којима се песнички дух суновраћује. Нема вере у поезију, па демонстративно дугачки наслов, „ево шта ме је спречило да напишем песму после невремена“, као гест оправдања, треба да покаже хтење ка поезији као онемогућено хтење.

ИСКУСТВА У  ПОСТПОЕЗИЈСКОМ ДУХУ
Потпуна сабраност духа пред самим животом, његов удисај „мрачне и озонске коцке ваздуха“, његова одвојеност од знакова и симбола, од закучастих трагова измичућих истина, открива дух који не верује у поезију. Овај удисај живота није, међутим, његово оцењивање, оно настаје мимо било каквог вредновања, препуно је историјских или биографских трагизама, оно има свест о муци постојања и његовој реткој ведрини. Живот увек постоји и у огавности својих садржаја, он  је свагда загађен, јер тек са тим бременом уопште бива могућ. Живот, у постпоезијском духу, није одвојен од туробне свести о себи.
Али, овај дух, који изнова, први пут, унутар дневничке самоће, што значи унутар себе, открива живот уместо поезије, није истоветан са духом који је живео-и-писао, који је поистоветио живот и поезију. Јер, то је дух у којем се очитује криза саме поезије: живот који он открива – после свега, а први пут – јесте живот ослобођен било каквог садржаја, али баш зато унутар сваког садржаја, живот у предворју смрти.
То није вечити, ни ваљани, ни неупоредиви, ни бедни, већ живот као проемијум смрти. Отуд ће постпоезијски дух, у реторичкој тврдњи која је омогућена гестом „ево“, показати „какав је то живот/ и каква је то смрт“. Песник замишља да – у авионској катастрофи – пропада „кроз (проклето меки и неотпорни) ваздух“. То би био имагинарни догађај. И на шта он у последњем свесном секунду помишља? На ближње? На оно неупоредиво лично што је сваком бићу најтајније, јер му је најближе? Ни на шта? Постпоезијски дух, који је обавијен дуванским колутовима, који се налази иза овог имагинарног догађаја, који га преображава основним искуством, одлучиће да песникова последња мисао дотакне његову давнашњу дилему: да ли да, у некој на писаћем столу остављеној песми, „уместо речи зелен употреби тек малчице лакшу и разблаженију зеленкаст“? Да ли је то знак необесцењиве важности поезије?
Не, то је траг њеног бесмисла: „Ближи се земља/ Зелен – не/ Зеленкаст – не/ Зелен –…/ Ето/ Какав је то живот/ И каква је то смрт.“ То је судбина поезије у постпоезијском духу: живот поистовећен са поезијом јавља се као живот утрошен на бесмислену дилему између два придева. Нема музике сфера, нема ни звука, пуко прозно набрајање открива да се говор и источници поезије напуштају, јер се дух вртоглаво урушава у егзистенцију. Нема, међутим, у постпоезијском духу ничег од жаљења, као што не одјекује у њему пир иронијских сила, јер нема ни емоције у дестилисаној свести. Њен апсурд није гротескни, нити персифлирајући. Нема власти над овим удесом, па нема ни исмејавања самог песништва. На делу је, отуд, један битно не-савремени дух.
Постпоезијски дух, као дух који раствара језик поезије у прозу, носи у себи мањак ироније, јер није ни везан за живот који је живот-и-поезија. Док гледа у ништавило које такође гледа у њега, он је задовољан ако поезију до-живи. Јер, зароњен је у живот као такав: нема у њему одушевљења, нити обезвређивања, већ постоји само зароњеност не-савремене свести која се не пита о животу, већ – последњим пламеновима – живи. Ту има тишине и ћутања пред поезијом која открива – у дневничким стиховима Стевана Раичковића – да је живот ван ње. Осећање смрти доводи до раскола између поезије и живота, па лице дневника постаје огледало смрти. Тада се – у песниковом памћењу – појављује Црњански који каже: „Живот ће бити увек нешто више од литературе“.

_____________

Стеван Раичковић

Камена успаванка

Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени,

Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени,

Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко камен, невини,
Успавајте се тужни, уморени.

Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени.

[/restrictedarea]