Ликовна 2011: Падови и неколико успона

Пише Дејан Ђорић

Кретати се у галеријском свету 2011. године рембоовски речено значи бити у још једној „сезони пакла“, посетилац и критичар постају „фунералтуристи“, како су говорили Драгош Калајић и Радомир Рељић

 

Ликовна уметност у Србији у стању је лаганог одумирања, а знаци замора и кризе постали су опште место. Вероватно је то још један од доказа марксистичке тезе о условљености стваралаштва друштвеном стварношћу. За уметност као да су одавно прошла златна, тачније револуционарна времена, какво је ренесанса, цветање у време ратова, куге, глади, државног и верског растројства. Као крунски доказ да усред највеће пометње може сазрети најлепше воће духа, ренесанса говори о библијској поуци да „Дух дише где хоће“, а он издише из савремене уметности.
Кретати се у галеријском свету 2011. године рембоовски речено значи бити у још једној „сезони пакла“, посетилац и критичар постају „фунералтуристи“, како су говорили Драгош Калајић и Радомир Рељић. Какву будућност сликарство има у свету у којем књижевници као Зоран Ћирић у „НИН“-у пишу да је црни рокер Бо Дидли Исус, а да је Шабан Бајрамовић највећи уметник кога је Србија имала у протеклих пола века.
У садашњем глобалистану Србима је допуштена само културна шабанизација, могу да се определе између Шабана Шаулића или Шабана Бајрамовића. Поједини не желе ни Гучу, ни „Егзит“, већ „Фејсбук“, али Дивна Вуксановић, водећи комуниколог (још једно од нових шарлатанских занимања) и естетичар медија (као да постоји било шта естетско у масмедијима), тврди: „’Фејсбук’, иако интерактиван, демократски медиј, на један некритичан начин масовно промовише нешто што је некада била уметност, а данас  то води ка кичу и шунду, највише због тога што су корисници недовољно естетски образовани“.

НАЛИК ИДИОТИЗМУ „КРАЈА ИСТОРИЈЕ“
Кривац је дакле сликарство, до пре неколико деценија уметност, а сада одједном кич и шунд који угрожава основе демократских медија. Врхунски млади сликари као Вељко Ђурђевић за своја дела представљена на „Фејсбуку“ добијају признања из целог света, не знајући да су антидемократски и антиуметнички елементи. „Што горе, то боље“ рекао би друг Лењин и за ово смутно време замене теза и извртања вредности. Ко су „недовољно естетски образовани“, које ће „Фејсбук“ очишћен од кича и шунда довести у идеално, просветљено стање свести?
Одговор даје Марина Мартић, коаутор текуће изложбе „Последња младост у Југославији. Омладинска алтернативна поп култура у YU од 1977. до 1984. године“. Њено ограничено поимање уметности и популарне културе одавно су уочили неки од гуруа алтернативне сцене. Кустоскиња београдског „Музеја савремене уметности“ зна ко су главни кривци за све што нам се дешава. У недавном интервјуу за „Радио Београд 2“, одговорним за друштвену, политичку и културну кризу проглашава националисте, примитивне људе који су постали родољуби зато што су необразовани. Изгледа да ова интелектуалка никада није чула за Јована Дучића, Милоша Црњанског, Владимира Велмара Јанковића, Јустина Поповића, Николаја Велимировића, Димитрија Најдановића, Александра Лончара, Драгоша Калајића, Драгослава Бокана и Богдана Лубардића, поменимо само неке од најобразованијих Срба, мерено универзитетским дипломама, познавањем страних језика, квалитетом и бројем наслова у њиховим библиотекама. Ограниченост постмодернистичких историчарки уметности, као што је Марина Мартић, уочљива је већ у елементарној неспособности дефинисања предмета свог рада. „Последња младост у Југославији“ назив је који наликује Фукујамином идиотизму „крај историје“, изреченом у време када се историјски догађаји као никада пре нису тако брзо смењивали и када скоро свако осећа убрзања времена.

СЛЕПЕ УЛИЦЕ НАДРИУМЕТНОСТИ

[restrictedarea]

Ако је за утеху, поједини уметници су умеренији у извитопереним судовима и захтевима од критичара. Када је Предраг Нешковић добио најважнију, „Политикину награду за уметност“, само зато што је изложио своја одела (у њима, успут речено, изгледа као смешни дедица), изјавио је за „НИН“: „Код нас за разлику од света нема критичара који пишу само о неким појавама, типа само о геометријској апстракцији, поп арту, концептуали и слично. Код нас један критичар треба да пише о свим стиловима, што је непримерено“. Критичар за сваки стил – то је као ући у фризерницу, па један берберин сапуња, други брије, трећи шиша итд. Можда ће се појавити и критичари који пишу само о једном уметнику, вероватно прижељкује Нешковић.
Лазар Трифуновић је на једном свом предавању приметио у полушали (а такве су најистинитије) да је „у двадесетом веку настала општа бежанија“, међусобно удаљавање свих појава и актера на сцени. У тешко време испливавају опскурни типови, па је Драгољуб Раша Тодосијевић за прошлогодишње учешће на Венецијанском бијеналу добио награду „Уни кредит групе“ од сто педесет хиљада евра за коју је јавност убеђена да је злоупотреба уметности у виду прања новца. Публика треба да је срећна што на Бијенале као раније нису послате бале ћебади од људске косе, рад Зорана Тодоровића, већ само Тодосијевићеви кукасти крстови. Слична ћебад одавно и боље су прављена у Аушвицу, а кукасти крст не мора бити нацистички симбол. (Пост)модерни уметници су радили са фекалијама, мокраћом, косом, крвљу и цревима, па су наци симболи у тој продукцији хорора нека врста цртаћа. Једино још нису излагани лешеви, али не значи да неће бити. Колико је Тодосијевић ликовно неспособан и неписмен најбоље сведочи Александра Тиса Јелинчић, чија је изложба у београдској Галерији „Прогрес“ под називом „Племенити“ побудила пажњу. Девојчица од седам година не само да неупоредиво боље црта од Тодосијевића већ је уметнички квалитет њених радова недостижан легијама авангардних уметника.
Докле се квазиуметници спуштају у потрази за славом говори и јануара 2011. године приређена изложба слика Манета Шакића, чија је једина уметничка заслуга у томе што је син Оливере Катарине. „Слике у мирису кајмака и чварака“, наслов је текста у „Политици“ о Шакићевој изложби приређеној на београдској Каленић пијаци. Неупоредиво опаснији шарлатан је Срђан Вукчевић који је имао срећу да излаже у угледној београдској Галерији „Хаос“ само зато што годинама живи у Паризу. Премда тврди да се дружио са Дадом Ђурићем и да је велики сликар наводно у њему осетио свет који је и сам живео, његово „сликарство“ од Дадовог дели  удаљеност мерена светлосним годинама. Аматер и сладуњави кичер који надменошћу покушава да надомести недостатак талента, педофилски сликар девојчица у чипки и шљокицама, Вукчевић даје за право концептуалистима који тврде да је сликарство постало бесмислено. Такви надриуметници успевају само у времену у којем је модерна уметност многе убедила да су уметници.

ТРАГИКОМЕДИЈА ОД ГАЛЕРИСТИКЕ
У међувремену мешетари лове у мутном. Постало је већ традиционално да београдска Галерија „Арте“ организује изложбу у Галерији „Прогрес“ и штампа добар каталог поводом аукције уметничких дела. За текстове у каталогу ангажовани су неки од наших најбољих млађих и старијих историчара уметности, као што су Ивана Беновић и Никола Кусовац. Дела на аукцији су оригинали, многа изврсна, сигнирана, датирана и у добром стању. Слике старих мајстора, назовимо тако наше међуратне сликаре, понуђене су по нормалним тржишним ценама, без много претеривања. Ту се, међутим, завршава добра намера организатора оваквих изложби, директора Галерије „Арте“ Милана Митића. На изложби, како је назначено у каталогу, почетна цена дечјег цртежа Биљане Вилимон, симптоматичног назива „Збогом памети“ је 5.000 евра, а процењена вредност је 9.000 евра. Слично је и са сликом Срђана Ђилета Марковића, стрипом за застрашивање деце и са делом Милете Продановића за које познаваоци тврде да је толико композиционо лоше решено да се може поставити на сваку од четири стране,  свеједно је са које га посматрамо. У царству лошег сликарства и тричарија новог експресионизма Милета Продановић је најбољи ако је то нека утеха. У групи „Алтер имаго“ поред њега била је и Нада Алавања, узор сликарске кретенизације, чије је дело доспело чак и у престижни Музеј „Цептер“. Можда све то не треба да узбуђује да врхунска слика Боривоја Боре Стевановића (1878-1976), једног од најбољих српских мајстора, није процењена на 4.900 евра, а по том принципу и друга дела наших академика и најугледнијих сликара. За Милана Митића зналци тврде да тргује фалшевима Саве Секулића, а о овом галеристи лоше вести стижу и из Париза. На подао начин годинама покушава да Србу Траванова и остале маргиналце чије слике купује по багателним ценама представи као наследнике великих модерниста и препрода их по астрономским вредностима. Срећом на ту опасну замену теза, трагикомедију од галеристике, не наседају купци, па таква дела увек остају непродата. Митић би да са једним каталогом и једном изложбом изврши преврат, ојади праве галеристе и потисне генерације врхунских сликара. Неуспех његових превара најбоље говори колико су бесмислене тврдње Славка Тимотијевића и њему сличних, да код нас не постоји тржиште уметничких дела. Управо постојеће тржиште трезни и маргинализује мешетаре који само могу да се надају цени условљеном њиховом похлепом.

УЗОРНИ ИЗЛАГАЧКИ ПРОГРАМИ
Против зла у сфери духа и у области економије најбоље је борити се институционално, што значи снагом државе. Галерија Медија центра „Одбрана“ (раније позната као Галерија „Дома војске“) устала је у одбрану највиших вредности српске ликовне културе, померивши излагачку активност са представљања живих уметника на музејске вредности. То недостаје култури у којој су два највећа и најважнија музеја скоро деценију затворена. У самом центру Београда током прошле године могле су се видети најважније изложбе посвећене Сави Шумановићу, Српским владарима и војсковођама, сликару Слободану Јевтићу Пулики, Збирци Галерије „Надежда Петровић“, Моми Капору, Седамдесетогодишњици устанка против фашизма, Мајсторима банатског сликарства, делима из Спомен-збирке Павла Бељанског и текућа „Портрет трајна инспирација уметника“. Публика је наградила ову Галерију несебичном посетом у време када су организатори „Октобарског салона“ увели наплаћивање улазница. Треба их похвалити јер ће тако растерати и оно мало заинтересованих, тачније, посетиоцима би требало платити да долазе и гледају недела на опустошеном „Октобарцу“. Друга галерија која само захваљујући сјајном директору Николи Миркову, великом познаваоцу уметности, има одличан програм је Галерија „РТС“-а. У њеном прошлогодишњем програму треба издвојити једну изложбу. „Александар Ћеклић. Уметнички повези књига“, прва је изложба те врсте у Галерији која не излаже дела примењене уметности. Предговор у каталогу написао је сам Мирков, а изложбу отворио академик Љубомир Симовић, што је преседан када су у питању сличне изложбе, будући да се академици  не баве ни ликовном уметношћу. Разлог можемо потражити у несвакидашњем умећу овог уметника и у чињеници да књига коју потискују нови медији оправдано изазива не само сентименталну пажњу. У групи моћних галеријских институција које дају отпор антикултурним процесима првоборац је Модерна галерија „Ваљево“. Двадесет шест година излагати у њој знак је посебне ликовне вредности, а прошле године су њену активност обележиле изложбе Лидије Мацуре, Славка Крунића и већа поставка слика Миљенка Станчића и Воја Станића. Поједини каталози ове Галерије претварају се понекад у мање монографије праћене сепаратом превода текста. Најновија на сцени и најактивнија је београдска галерија „Студио Уроборос“, коју успешно воде сликар Милан Туцовић и његова супруга Мила. Изненађујући стално новим, квалитетним и свежим дешавањима, програмом који има највиши критеријум, постала је важно место на мапи обнове уметности. Исто тако успешна је и оближња Галерија „Хексалаб“, чије су изложбе посвећене Марини Маркулић и Миловану Видаку откриле мање познате опусе сликарке средње генерације и једног од чланова Медиале. Судећи по посетиоцима, неким од најбољих српских и париских сликара и сликарки, Видак је међу најважнијим европским поратним мајсторима.

ИЗНЕНАЂЕЊА У СВЕТУ ЛИКОВНЕ МАГИЈЕ
Вероватно најбоље добро организована изложба изван Београда је ретроспектива слика црногорског уметника Миомира Мише Вемића у великој сали Градског музеја Вршац. Његово је сликарство посебан феномен, снагом црногорског мрака и светлости усредиштено на ничијој земљи између експресивног, реалног и имагинарног. На сличан начин велико изненађење била је и изложба новопазарског сликара Бекима Меховића у земунској Галерији „Стара капетанија“. Када смо помислили да после Медиале и млађих генијалаца у фантастичном сликарству више неће бити ничег новог на нашој сцени, појављују се, како то често бива, из својих балканских јазбина опасне зверке, за које се касније испостави да су светски значајни уметници. Меховић је међу последњим који су  наступили у свету ликовне магије и можда први који је у класичну засновану фигуралну ирационалност увео сајнс фикшн и филмску сценичност достојну серијала „Матрикс“. Можда су одиста најзанимљивије изложбе слободних стрелаца и независних уметника какав је Владимир Милановић. У Галерији „Графички колектив“ изложио је радове који успешно сједињују старе и нове медије, мајсторе барока са елементима хај тек цивилизације, показавши да у уметности главна ствар није у идеологији, нити у идејама већ у односу према уметничком делу. У алтернативном простору који може да покрене битно, добро је примљена изложба слика Јована Маринковића. Парадоксалан и особен, сликар који подсећа на славне дане револуционарног модернизма и психоделичне контракултуре, изложио је нова остварења у Галерији „УЛУС“ и његов рад прате Владета Јеротић и Никола Кусовац. Можда конзервативан по ставовима, а крајње напредан на плану слике, Маринковић настоји да се избори за нову стваралачку самосвојност. Његова изложба покреће и друга питања. Зашто би се само судило уметницима, а не и онима који је вреднују? Милосав Мики Пјешчић, кустос Галерије „Студентског културног центра“, аутор текста у каталогу ове изложбе, написао је вероватно најоригиналнији текст у прошлогодишњој ликовној сезони. О истој изложби је критичар Василије Суић написао најгори чланак у „Вечерњим новостима“, препознајући баук кича чак и у делима авангардног сликарства. У свом познатом маниру бахатог лупетања због којег има надимак Псуић, овај самопроглашени, стилски неписмен критичар, обезвредио је и прошлогодишњу изложбу слика и колажа Балше Рајчевића у Галерији „Прогрес“, премда је Рајчевић један од најбољих наших уметника и интелектуалаца.
Пажњу је привукла и изложба младе уметнице Тијане Којић у Галерији „Острво“ Центра за културу „Божидарац“. Од својих почетака уважена као једна од најособенијих појава међу сликарима фигуративне оријентације, успела је да створи визуелно снажан свет на размеђи графике и слике, људског и животињског, захваљујући пре свега солидном познавању студијског цртежа. Маргинални, али незаборавни ликови са металних плоча које користи уместо платна, подсећају на анархисте и људе звери, спремне за акцију, али способне и за контемплацију које описује Емил Зола.

„РЕЗ“ И МОЋ (АНГАЖОВАНЕ УМЕТНОСТИ)
Можда најбољу изложбу у 2011. години није остварио уметник који надмоћно влада тајнама заната. Потпуно незапажено, што посредно говори о њеном значају, прошла је изложба концептуалне уметнице Мирјане Бобе Стојадиновић у београдској Галерији „Дома омладине“. Идеалан пример прожимања стварности и уметности, њен рад под називом „Рез“ указује колико ангажована уметност може да допринесе сагледавању друштвене истине. За тему има сечу кнезова, тј. бесмислени дивљачки чин сечења дрвореда у улици коју најбоље знамо под старим називом Булевар револуције. У њој је револуција против београдских дрвореда доживела врхунац. У питању је злочин против природе, против бића која ником не чине зло, у време када се цео свет, па и ми, размеће екологијом. Градско зеленило је најкриминалнија организација која се појавила у транзицији, посекла је бројно потпуно здраво дрвеће по Београду, сече у Ботаничкој башти и у црквеним двориштима, а тај монструозни порив из Београда се пренео на скоро све градове у Србији. Шта је у главама градоначелника и људи који дозвољавају да им нестају столетни дрвореди, због чега поједини центри моћи насрћу на наше дрвеће, сјајна је тема за ангажованог уметника. Мирјана Стојадиновић једина је препознала њену вредност и актуелност. Дајући пример уметнице која заиста истражује горуће проблеме, а не због идеологије и галеријске политике, банковних награда државним уметницима или помоћи од невладиних организација, отворила је нов фронт против неправде и лажи. Градско зеленило и даље уклања наочиглед Београђана опште добро које му је предато на чување, а не на уништавање, а његов директор у „НИН“-у обећава да ће за свако посечено дрво посадити четири, вероватно још старија. Питамо се, зашто уопште посећи и једно? Цео Београд је у лудачкој политици донкихотовске борбе против дрвећа остао са биљкама искасапљеним до пола и ти јадни патрљци који су имали срећу да преживе манијаке из Градског зеленила тужно сведоче шта је некада био овај град. На злодела нико није реаговао осим добронамерних станара и пролазника који су се борили колико су могли и писали у „Политикиној“ рубрици „Међу нама“, гету истините речи државног гласила. Ниједна еколошка организација није се огласила против екоцида који захвата градове Србије, а усавршен је до те мере да Градско зеленило машински уклања трагове својих злочина, па ни пањеви не остају после сече. На фотографијама ове уметнице веома добро се види да је свако посечено дрво у Булевару у корену и у деблу било здраво, а градски челници и назови стручњаци, буџетски плаћеници и лажни професори тврдили су супротно. За уши их је требало довести на ову изложбу. На питање у радио емисији шта радити јер дрвеће у Булевару мора да се сече, најбоље је одговорио цртач и вајар Михајло Герун. Рекао је: „Рушите зграде, дрвеће је важније“. Уметница је ритуално стала на сваки пањ, последњи пут се опростила од правих београдских великана који су раскошни и лепи били још тридесетих година прошлог века. Храбро, без могућности било какве финансијске добити, људски је документовала процес уништења биљног света ове улице, истражила историјску позадину дрвореда и од свог рада направила прецизан и ликовно елегантан систем описа и анализе деструкције. Њену изложбу као свест и савест овог времена треба послати у свет и упознати страну публику са дивљаштвом које се одиграва у балканској престоници демократије, екологије и људских права.

[/restrictedarea]

58 коментара

  1. Zizak u mraku i mutljagu, vremena danasnjeg. Hvala vam!
    Uopsteno, kultura (tako i likovno stvaralastvo)je nadgradnja.
    Razorena privreda (nije samo od 90-te) i najgori rat, opustosili
    su svest i unistili temelje, pa nema ni krova-kulture.
    Vreme “kompartikratije” bilo je i vreme privrednog rasta (nezavisno
    od izvora-kredita, pomoci, …) i velike “vrece” (nezavisno od
    rogova u njoj) pa smo dobili vise nego mnogi. Upravo poneseni
    sto smo bili slobodniji i bogatiji (verovali) od naroda iza …,
    a pohlepni da imamo vise od onih sa druge strane (opet, verovali)
    otvorili smo sirom dveri svakom kichu a vrednosti merili jedino
    kolicinom prihoda od koncerta. Pocetno vreme, donelo je stvaranja
    u kulturi (ukljucujuci siroki dostup narodu), gde si bili i likovni
    stvaraoci, visokog dometa. Brzo, sve to je “narodnovano” (od muzike
    do “u dve note u tri reda”, filmova, TV serija, “casopisa”, …)
    [Gledajuci nedavno, citav niz filmskih “stvaralastva” od 1980 do
    danas, osecam samo stid i tugu. Da sve bude “lepse” sva ta, serijska
    “stvaranja” su u periodu najvecih nesreca i bede naseg naroda.]
    Nije ni cudo, da je, posle svega ( i naseg “predstavlajnja” na bijenalu u Veneciji) izlozba u Modernoj galeriji u Valjevu, upalila
    zizak nade u opsatnak.
    [Verujem da ce ga odrzati predstojeca izlozba sa delima Radosa Kalajica.]
    S postovanjem,
    Srboljub Savic

  2. Auor teksta iznosi neke pausane tvdnje, a i bez argumenata citavu jednu nauku kao sto je komunikologija naziva sarlatanstvom. Pritom, kada se poziva na stavove navedenih autora ne navodi izvore, niti ih citira, nego proizvoljno i istrguto iz konteksta interpretira. Ovakvim nacinom sam diskredituje svoj nacin pisanja i svoje neutemeljene stavove. Ukratko, pausalno i neuemeljeno na argumentima.

    1
    1
  3. не видим шта је спорно у ставу да су друштвене мреже у принципу легло кича и шунда, наравно да има изузетака али они само потврђују то правило и код срба и иначе
    што се мене тиче врло ценим дивну вуксановић, али она, колико знам, није тамо неки комуниколог него наш водећи естетичар
    хвала на уступљеном простору

  4. Mislim da ovaj ad hominem napad na M. M. ne prilici jednom ozbiljnom nedeljniku.
    A pristrasnost kriticara i njegov nabrajalacki duh vrednosti,nisu odvise atraktivni cak ni za dnevne tabloide. Imali ste i boljih alternativa,ukoliko ste zeleli da ocenjujete likovnu scenu u prosloj godini.
    Pozdrav Redakciji. 🙂

    1
    1
  5. Kultura ovde odavno vise ne postoji cak i u elitnim institucijama je mnogo kica. Kako je, recimo, Kraljica Margo, totalni kic, dospela na scenu naseg nacionalnog pozorista?! Da li je pop (ne)kultura zarazila cak i nekad elitne umetnosti kao sto su balet i opera? Gde je Kostjukov? A gde Dado Djuric?
    U zemlji Srbiji cveta kic, i to onaj koji podrzavaju vodece nacionalne institucije kulture!!! I za to mi izdvajamo pare??? Strasno!

  6. e pa ako vam je dragos kalajic jedini autoritet u likovnim umetnostima a da za estetiku mislite da se bavi samo umetnoscu a ne svim culnim pojavama u svakoj mogucoj oblasti stvaranja e onda preporucujem da vise citate knjige i posecujete izlozbe jer vam to moze upotpuniti sliku celine o kojoj bi ste da pisete

  7. Zaista je krajnje neodgovorno pisati o likovnoj sezoni 2011, a ne pomenuti bar nekoliko uspelih izlozbi.
    Sem toga, ekskurs o komunikologiji je najblaze receno neukusan.
    Kuda ide danasnje novinarstvo?!

  8. G. Djoricu, da li je ovo clanak o vasim ideoloskim opredelenjima ili o likovnim izlozbama u protekloj godini?

    1
    1
  9. pa narodni muzej ne radi ne znam ni ja od kada
    fejsbuk?
    tamo se promovisu samo propali umetnici i estradne zvezde
    oni koji se probijaju (dolaze do uloga, CD-ova) preko kreveta jos u najranijem zivotnom dobu
    pa zar je to kultura?
    ili je neki vid prikrivene prostitucije?
    verujem da je ovo drugo.
    a cesto i pare i veze rade
    da se ne lazemo
    uspeh je danas krajnje problematicna stvar !!

  10. ovde navedena u neodgovarajucem kontekstu – divna vuksanovic, jedna fantasticna, prelepa zena i veliki profesionalac u estetici i umetnosti uopste
    ali ne u komunikologiji – time se npr kod nas bavi zorica tomic i njoj slicni –
    nego u filosofiji medija
    izguglajte informacije pa cete se i sami uveriti
    pozdrav novinaru :)))

    2
    1
  11. da se i ja ukljucim u diskusiju
    mnogi nasi mladi umetnici izlazu napolju, a ne na fb o cemu vi izgleda ne znate mnogo
    sto se tice repertoara narodnog pozorista on bi trebao da neguje nacionalnu bastinu
    sve sto je strana kultura, tome nije mesto bar u nacionalnom teatru a o kicu da ne govorim
    balet nam je ocajan, opera jos gora, a u np radi bezmalo hiljadu ljudi
    nisu tu valjda svi dosli preko veza i vezica
    politickih i onih drugih, vec pominjanih

  12. auuuu
    kol’ko neznanja i nestrucnosti na ovako malom prostoru
    dajte obavestite se malo bolje o tokovima savremene umetnosti
    ne budite lenji
    naucite nesto i o postmoderni
    i ne brkajte pojmove iz estetike, komunikologije itd.
    ne prilici ovakvoj novini

    1
    2
  13. Bolje da ste pitali Djordja Kadijevica

  14. nije mi jasno kako neko moze sebi da dozvoli taj luksuz i takvo “sarlatanstvo” da potpuno nerazumno i nicim izazvano diskvalifikuje jednu za danasnje vreme vrlo znacajnu naucnu disciplinu kakva je komunikologija a koju vec generacije izucavaju na nasem faksu
    i to tako usputno
    jedna ozbiljna redakcija bi na ovako nesto morala da reaguje i izvini se struci

  15. E ovo je nečuveno – valjda su svi osim pomenutih SRBA ovde nepismeni, mereno kojekakvim diplomama.
    Gospodine, sta vi u stvari zastupate kič demokratiju ili kič elitu? I da li i sebe ubrajate među srbske prosvetitelje?
    Kraj istorie razuma, definitivno, sudeći po ovom textu!

    1
    2
  16. molim da mi neko objasni kakve veze imaju egzit, guca i radio bgd sa likovnom kritikom ?

    o cemu li pise ovaj covek ?

    2
    2
  17. zar je koautor jedne izlozbe na jugoslovensku temu

    zasluzio ovako nesto

  18. cheda obradovic

    ma prichajte vi ovde shta hocete –
    gdjica divna vuksanovic je jedna od najsenzualnijih zena grada beograda a uz to i najobrazovanija i najpametnija teoreticharka umetnosti i medija na ovim prostorima

    pozdrav svim chitaocima i komentatorima
    dosta je zamerki na ovaj chlanak

    koliko mogu da vidim

    1
    2
  19. nemam nista protiv fejsa ali tu skoro da nema umetnickih radova
    i jedna ispravka: internet i drustvene mreze nisu mas-mediji, uvazeni kriticaru

  20. Nije mi jasno kako je jedan vrstan kritičar mogao da načini tako veliku grešku: Divna Vuksanović je mislilac prvog reda, utemeljitelj filozofije medija, borac za vrednosti i istinu. Upućujem čitaoce Pečata i autora teksta da pročitaju knjigu “Filozofija medija 2” kao i ostale koje je Divna Vuksanović napisala. Ne može se tek tako, usput i ofrlje, potcenjivački govoriti o ženi koja služi na čast ne samo srpskoj već i svetskoj filozofiji i kulturi.

    1
    2
  21. Jovan, istoricar um.

    meni ovde likovna kritika izgleda kao kulisa za promovisanje prostih politickih sadrzaja
    sta bi na to rekli jedna lidija merenik, mileta prodanovic, misko suvakovic ???

  22. ljubitelj dobre instalacije

    Za tog vaseg umetnika – nikad cuo!
    Izgleda ste svoj kriticarski razvoj zaustavili kod stafelajnog slikarstva!
    Prava steta!

  23. Treba primeniti tu floskulu o angažovanom umetniku i slobodnom novinaru – treba iskoristiti izložbu “REZ” i materijale koji su tada prikupljeni da se počinioci tog ekološkog i civilizacijskog zločina zaustave. Primerena kazna teško da postoji! Ni 300 doživotnih robija nije dosta za takvo uništavanje prirode i takvu bahatost objašnjenja koja su nam tada servirana.

  24. nije tacno da je sezona bila slaba nego su popustili vasi receptori za savremenu umetnost, koliko vidim, vi zivite u doba vladike Nikolaja

    1
    1
  25. Томислав Вигњевић

    Судећи барем према овом тексту, и вредносним критеријумима у њему, нашем критичару бих саветовао, у најбољој намери, дошколовавање. То, наравно, не значи да нам је уметничка сцена бајна, али ово писаније је углавном засновано на предрасудама, а не на чињеницама.

    1
    1
  26. pa ko god izlazi na fb zna da su korisnici estetski i svakojako neobrazovani i da su najdalje dobacili do srednje strucne skole
    posto su neobrazovani vecina onda oni uspostavljaju i niske standarde u svakom ppogedu
    a poznato je da se slican (citaj: neobrazovan) slicnom raduje i da iver ne pada daleko od klade

    2
    1
  27. u zemlji srbiji stoluju “umetnici” sa zavrsenom osnovnom ili srednjom skolom; oni uglavnom snime dve tri reklame, pojave se par puta na tv-u i dobiju mnostvo lajkova na fejsbuku tako da poveruju da su veliki umetnici (obvezno se slikaju i daju glupe izjave za zenske revije)
    niti zemlja srbija ima obrazovane umetnike, niti obrazovanu publiku, a bogami i sa kritikom lose stojimo;
    toliko od mene

  28. soske do koske

    ovde je izgleda sad neka moda da posto nista pametno od skole nemas zavrsis kao dzabalebaros na fejsu ili umetnik
    svaka glumicica veruje za sebe da je opasna umetnica a svaki kafanski muzikant da je paganini
    pa putuju po turnejama, imaju izlozbe po lokalima i kojekuda
    samo da opsene prostotu
    eeej zemljo srbijooo

    1
    1
  29. Vojislav Kosovic

    Prisustvo tzv. umetnika i tzv. umetnica na Facebooku meni lici na primitivno obelezavanje teritorije, poznato u zivotinjskom svetu. Radis za neku umetnicku instituciju, bavis se “profesionalno” umetnoscu i odmah utripujes da si umetnik. I to najcesce na pocetku karijere, kada se obicno i postize nezasluzeni “uspeh”. E, onda, ako nemas kvalitet, trajno padnes u zaborav, i postanes “boem”, pusis, pijes, seksas se, sve zato sto ti u karijeri vise ne ide, jer stizu mladji, isto tako osioni “umetnici”, puni sebe i svoje gluposti. O tome bih zeleo da pisete, o padu morala kod nasih “umetnika”. A bez morala nema velike umetnosti, zato nam je likovna, a i sve druge scene takva kakva je: mala bara, mnogo krokodila!

    1
    1
  30. molicu autora da se raspita kod gdje branislave andjelkovic ponesto o savremenoj likovnoj i vizuelnoj kulturi

    1
    2
  31. A sto se tradicije vizuelne kulture tice, neka se obavesti iz dela profesora Koste Bogdanovica, a neka ponovo prelista i Lazara Trifunovica.valjace mu.

    2
    2
  32. Nekada je u Srbiji postojalo istraživačko novinarstvo, koje je podrazimevalo dobru pripremu, tj. istraživanje određene teme ili oblasti pre nego što se tekst o kojem se piše uobliči u neki od novinarskih žanrova: vest, izveštaj, reportažu, komentar, kolumnu, intervju, itd. Od svakoga ko je želeo da se bavi novinarstvom, očekivalo se da će proći određenu iskustvenu školu i ispeći zanat “na terenu”! Dobar novinar, zapravo je bio dobar istraživač koji je, mešu aktuelnim temama, tražio onu koja će najviše zainteresovati javnost. Stariji novinari su svoje bogato znanje i iskustvo, koristili za žanrove koji su se smatrali višim kategorijama u novinarstvu, a to su: osvrt, komentar i kolumna. Ovi žanrovi, ne samo da imaju jak autorski pečat, već predstavljaju i krunu ovog posla koju mogu da nose samo doajeni novinarstva. Nastankom interneta, a posebno, nastankom sve većeg broja medija (milsim pre svega na štampane medije), mediojska slika u svetu bitno se promenila, pa tako i samo novinarstvo. Danas se za neke žanrove novinari pripremaju na licu mesta, neki to učine pre intervjua, a neki nikada. Istraživačko novinarstvo je danas, kao način rada, čini se, bliže teoriji nego praksi. Od jeftinih dnevnih novina, koje sebi ne mogu da dozvole luksuz da plaćaju dobre novinare, zaista se ne očekuju ozbiljni analitičarski tektovi, kolumne i komentari, medjutim, od magazina kao što je “Pečat”, očekuje se da okupi “stare novinarske vukove” koji će nam pokazati kako treba da izgledaju: novinarska kritika, komentar ili kolumna (posebno ako su teme: drugi mediji, grane umetnosti ili društvene pojave koje izazivaju mediji)! Kritika traži istraživanje, predznanje i dobro poznavanje oblasti ili ljudi koji se kritikuju, ne samo da bi vrednost same kritike bila veća, već i da bi argumenti bili jači, a “napadi” razumni i “opravdani”.
    Kritikovati jednu kompleksnu društvenu oblast kao što je komunikologija, a pri tome, ne poznavati je, isto je kao i tražiti rupe u zakonu, a ne poznavati pravo! Nije li to šarlatanstvo? Neko je nekada davno rekao da su novinari “univerzalne sveznalice”. Ili možda “univerzalne nezanalice”?
    Osim mnogobrojinih knjiga napisanih na srpskom jeziku o komunikologiji (pogledati nekoliko knjiga autorki: dr Zorice Tomić, dr Tijane Mandić, dr Marine Marković), možete da pogledate i dela stranih autora. Naučni pristum komunikologiji i komunikaciji, među prvima je postavio čuveni italijanski pisac, filozof i mislilac, Umberto Eko (Kultura, Informacija, kominikacija, 1973), profesor Univerziteta u Bolonji. Kasnije je počela da se istražuje sama komunikacija, ali u drugim oblastima kao što su mediji: (“Masovne komunkikacije”, Roland Lorimer; “Tržišna komunikacija”, Vani Kodelupi, Marketinške komunbikacije, Smith R.P, itd).
    Više informacija o dr Divni Vuksanović, kojoj su, rekla bih, dve glavne oblasti proučavanja i rada filozofija i estetika medija (ne komunikologija), možete naći u mnogobrojnim tekstovima, stručnim radovima i studijama u kojima je profesor doktor Divan Vuksanović učestvovala u okviru svojih aktivnosti ili aktivnosti “Mladog graška”, udruženja građana za kulturu, medije i društvena pitanja. Ipak, najbolji uvid u njene radove i oblasti koje istražuje, naćićete, svakako, u njenim stručnim knjigama: “Filozofija medija: ontologija, estetika, kritika, 2007 i Filozofija medija 2, 2011).
    Verujem da bi neka od ovih knjiga mogla biti dobar početak za pripremu kritike same društvene oblasti, kao što je komunikologija. Za kritiku nečijeg dela i rada, vredi se, prvo dobro upoznati sa radom određene ličnosti, a onda se latiti olovke i papira, tj. računara i tastature – u današnje vreme.

    2
    2
  33. Ostojic Mileva

    koji je motiv pisca da pise o savremenoj umetnosti i savremenoj likovnoj sceni a da za to nema ni senzibilitet ni dovoljno znanja? sta se ovim tekstom htelo? da se promovise anti-marksizam? u umetnosti, u drustvenom zivotu? i pored najbolje namere, zaista ne razumem svrhu ovakvih tekstova.

    1
    1
  34. Veljko Đurđević

    G. Dejan Đorić znalački i stručno piše o društvenim pojavama i ljudima koje temeljno poznaje. Dobar deo komentara na ovaj tekst vidim kao zlurade, proizvoljne predrasude.

    Danas, u ranom 21. veku, tvrdim da gotovo svi svetski umetnici, galeristi, kritičari, kustosi, stručnjaci i kolekcionari imaju svoje profile na društvenim mrežama. Ovakva ksenofobična zatvorenost je indikator mentaliteta pećinskog čoveka osuđenog na izumiranje. Stoga, pisci ovih vajnih komentara, zapitajte se. Ako, hipotetički, osoba X nikada nije čula za Leonardovu “Mona Lizu”, to ne znači da “Mona Liza” ne postoji; to govori o stepenu neobrazovanosti i neinformisanosti date osobe X.

    Komentare na ovaj značajan tekst g. Đorića karakteriše zloslutna izreka “da komšiji crkne krava”. Mi Srbi smo sami sebi najveća kletva. Ovakvi pojedinci i ovakav mentalitet su oterali iz zemlje naše najveće umove, kasnije slavne svetske naučnike i umetnike. U drugim kulturama uspeh pojedinca znači i uspeh nacije, i zdušno se podržava. To je suština patriotizma.

    I za kraj, reč dve o meni, skromnom “FB umetniku” pomenutom u tekstu: Akademski slikar, stipendist Akademije ALU, član ULUS-a, ekskluzivac “Miller Gallery” i “Lizbeth Gallery” u Americi; slike u kolekcijama širom Srbije, Francuske, Italije, Švajcarske, Amerike i Velike Britanije; portretisao Vladiku Andreja, g. Nikolu Kusovca, predsednika Societe Generale banke g. Antoin Toussaint-a, vaterpolo reprezentaciju Srbije; naslikao ikonostas manastira Grgeteg nakon četrdeset godina čekanja na odgovarajućeg umetnika. Sve ovo sa 29 godina zivota.

    Gospodin Đorić je jedan od retkih srpskih intelektualaca koji sagledava širu sliku naše umetničke scene. Gospodin Đorić se patriotski i hrabro prihvatio čina ‘odvajanja žita od kukolja’, ne očekujući svesrdnu podršku i preterano razumevanje javnog mnjenja. To je dugo očekivano osveženje na našoj likovnoj sceni, renomirani kritičar koji oštro i nepristrasno hvali i kritikuje, pero od koga se strepi i uči! Ovaj tekst nas je zadužio, vraća nas na pravi put, put moderne tradicije. Poučava nas na kritičko prihvatanje savremenih tokova, uz očuvanje sopstvenog identiteta, tradicije i promovisanje naših vrednosti i resursa. Hvala Dejanu Đoriću na tome.

    2
    1
  35. G. Dejan Djoric niti je ovim, a ni svojim ranijim oglasavanjima, pokazao da je patriota, jer se na iskljuciv nacin zalaze samo za odredjene vrednosti, a ne za umiverzalne (pa time i patriotske) vrednosti, koje nisu i ne smeju biti podlozne ideologizaciji. Upravo ovakvi tekstovi govore, svojom loikom iskljucivosti, o duhu palanke koji na ovom podneblju disemo svi zajedno…

    1
    2
  36. Sreten Golijanin

    Postovani FB umetnice, ne poznajem vas rad, ali svakako znate da jedna lasta ne cini prolece. Mozda ste vi izuzetak, ali na FB u pravilu svoje “radove” izlazu kojekakvi foliranti i treseri. Za bavljenje savremenom umetnoscu, potrebna vam je visedecenijska edukacija i odlicni ucitelji. Trenutni uspesi nista ne znace, kvantitet ne potvrdjuje kvalitet. A autoru teksta predlazem da ozbiljno preispita svoje stavove i ispravi materijalne greske u ovom a i u svojim ranijim tekstovima. Radi same istine i objektivnog pogleda na stvar. Unapred se zahvaljujem na razumevanju.
    Sreten

    1
    2
  37. За време великог југословенског и светског државника Јосипа Броза Тита није било могуће да хипици, са својим рукотворинама, од стаклених перлица (не ПЕРЛИ) и папуча “исусовки” до онога што се назива “концептуална уметност” постану звезде наше уметничке сцене у које се не сме дирати.
    Да неко не помисли да хипици за време Њега нису имали “права”, подсетићу да су за своје мануфактуре имали на располагању читава села, напуштена, у срцу предивне Истре. Па и понеки Студентски центар. Али, нису хипици смели ни да помисле да, на пример, поставе нацистички кукасти крст у галерију, а министар који би одобрио да тај кукасти крст још оде и на Бијенале у Венецији, био би сутрадан у психијатријској установи иза седам брава. Баш као Др Ханибал у холивудском забавном филму “Кад јагањци утихну” пре него што је утекао… Такво нешто нам је потребно и данас.

    Слаба вајда од ДИВНИХ текстова господина Ђорића, концептуалистима (бившим хипицима заједно са њиховим шемама који доносе евриће у кешу! упс, пардон, мислим на “пројекте запажене у Европи”) треба да се бави полиција.

    Када погледам колико је негативних коментара стигло на адресу нашег најбоњег познаваоца фантастичне уметности, ерудите, ученика великог Калајића, и сјајног ликовног критичара Дејана Ђорића, жалим за оним славним временима српске удбе када би такви “мултимадејалци & визуелни уметници” заправо умрежени агресивни хипици, морали прво на разговор код чике у удбу, а онда би он одлучио да ли су за лудницу или за затвор – вероватније би било ово друго јер ме неодољиво подсећају на потписнике петиције за подршку Андреасу Николаидису.

    Мислим да би само један нови титоизам у смислу тадашњег односа према ликовњацима ( како је то био леп израз! )али и хипицима повратио сјај нашој ликовној сцени.

    Они који се са овим неће слагати, нећу одговарати појединачно, већ ћу одмах дати јединствен одговор за све “концепте”:
    немојте заборавити да је Маршал направио МСУ за СЛИКЕ, а не за вас који сте од МСУ направили брлог, музеј без музеја – ако је то назив вашег “епског” перформанса у коме се уништава Музеј Савремене на Ушћу – и Он ће вас оданде и избацити!

  38. gardinovacki

    na osnovu recenog,
    autor bi trebalo da bude kriticar ikonopisaca a ne savremenih umetnika;
    neka ovo drugo ostavi kompetentnijima od sebe.
    pozdrav redakciji pecata

    1
    2
  39. Vladislav M. Durkovic

    Postovani, kako biste se vi osecali kada bi komunikoloski esnaf za vas licno, a i za vase kolege likovne kriticare, rekao da ste salabajzeri. Ubuduce merite reci.
    Doktorand komunikologije

    1
    2
  40. фејсбук је пун кичерица
    изненадило би ме да је
    друкчије

  41. Za mene – Kalajić je prošlost, a Dejan Sretenović – budućnost. Razmislite!
    Pozz svim komentatorima!

  42. Rekla bih da naslov “Naš Najbolji Ekspresionista”, gramatički nije pravilno napisan, kao ni DR Hanibal, ako je on uopšte bio doktor i ako je film uopšte zabavan?
    No, to je vec stvar ukusa, kao i cela tema zbog koje treba ici u zatvor ili ludnicu!? Ako kritiikujete, čini te to sa stilom i uz argumente, bez uvrede ličnosti, jer kritikovati ponašanje je društveno prihvatljivo i asertivno, a vređati ličnost, je uvredljivo, zar ne?

    1
    1
  43. Ok, bio je lekar ili doktor medicine.

  44. @ Ekspresionisti
    Dakle, vas diskurs je zaista ekspresivan i palanacki koloraturan, svaku razliku u misljenju proglasavate “titoizmom”. Zaista sam ganut! Opljuvati hipi pokret je vas drugi argument pesnicom, kojom ste nespretno lupili o sto. Ne znam da li ste probali pejotlu, ali mi izgleda da jeste. I to poprilicno. Kao i tekst D. Dj. i vas tekst obiluje sve samim predubedjenjima. Npr. o odnosu hipika i MSU. Nazdravlje!

  45. Odlicni komentari Danijele Pantic, nemam sta dodati!

    1
    2
  46. Desa slikarka

    Svim čitaocima “Pečata” toplo preporučijem da pročitaju bar nekoliko teorijsko-kritičkih radova Jerka Denegrija i da s tim kapitalom ažuriraju domaći likovni život u 2011. Hvala.

  47. Gospodine Expresionisto,kakve veze imaj Udba i likovna umetnost? I vi, kao i autor teksta,zivite izgleda jos u Titovom vremenu. Promenite vokabular,to se danas zove drukcije, a i funkcionise drukcije,inace biste bili vec cenzurisani zbog govora mrznje.

  48. Niti se Gordijev čvor mogao raspetljati, niti se ova naša kulturna stvarnost može blagim rečima tepajući opisati. Ako je ovaj tekst taj “Aleksandrov mač” koji će kvaziintelektualnu, umetničku, beogradsku i srpsku elitu, a na Soroševim jaslama konačno zaustaviti u svom rušilačkom pohodu na sve srpske kulturne, duhovne, i umetničke vrednosti – neka je slavljen i hvaljen ovaj odlučan i hrabar početak!

  49. I da nema Dejana Djorica trebalo bi ga izmisliti. Treba da postoji zestoka protivteza ludilu koje se ogleda u tako zestoko od strane drzave podrzavanom konceptualizmu, olicenom u savremenom Oktobarskom Salonu, programu KCBa u ekipi oko MSU I slicnom. Taj Djoric je pre svega to: zestoka protivteza sahranjivanju likovne umetnosti zarad konceptuale a od strane drzave. Tako pre svega treba gledati na ovakve stavove. Pozdravljam taj tekst.
    Sto se tice ljubitelja dobre konceptuale mogu da im kazem da jedva cekam da se pojavi neko konceptualno pozoriste ili konceptualni film ili jos bolje konceptualna muzika pa da mozda likovnoj umetnosti malo lakne. Ta se konceptualna umetnost nekako bas previse ustremila samo na likovnu umetnost. Nek odmori malo.
    PS
    S tim u vezi, da dodam i ovo: posto je proslogodisnji OS imao tematski naziv Vreme je da se upoznamo, a cini mi se da ce sledeci imati ime Vreme je da se rastanemo, pa da se zaista rastanemo sa konceptualistickim kretenizmom za sva vremena . Sa njim se na srecu uveliko pozdravljaju I rastaju I tamo gde je I ponikao tj u Zapadnom svetu.
    Setite se samo one pricice o carevom novom ruhu. Prevara je uvek bilo ali i onih koji na kraju povicu da je car go. Eto u Pecatu neko vice: Car je go! I to prevartantima bas mnogo smeta. E pa super, nek im smeta I to sto je vise moguce!

    1
    1
  50. ovaj clanak se svodi na pausalne,
    radikalno ideologizovane ocene stanja u nasoj likovnoj umetnosti. i vise je politicki pamflet,
    no kritika savremenog umetnickog trenutka.
    recju,totalni,nedvosmisleni promasaj.

    1
    2
  51. @Tsonga

    Vas komentar se odlikuje netolerantnoscu, bas u onoj meri u kojoj je to i tekst autora. Jer, konceptualna umetnost je bice moderne umetnosti, od Disana naovamo, hteli vi to da priznate ili ne. To sto konceptualnu umetnost neguju neke kulturne institucije kod nas, ne znaci istovremeno da je ona drzavnog karaktera, i da je u bilo kom smislu povlastena. Naprotiv, za razliku od dela ikonopisaca i realista, ona se slabo prodaje (nije komercijalna), te neko mora da je subvencionise i podrzi. O tome se radi. I jos, ako smem da primetim, lako je u nasoj kulturi proizvoditi skadale (tu su mi potpuno izjednaceni Djoric i Ugricic, na primer), a tesko odrzati toleranciju na kvalitet, bez obzira sa koje strane dolazio.

    • Da moj je stav netolerantan definitivno je tacno, ali samo prema ovdasnjoj konceptuali. Jer upravo je ovdasnja konceptuala apsolutno netolerantna prema likovnoj umetnosti. Moje neslaganje sa njima lezi u tome sto ja smatram da je u svemu o cemu govorimo najvaznija umetnost. Cak ne ni umetnik cak ne ni kriticar. Cini mi se da ovdasnji kriticari koji se za konceptualu zalazu stavljaju sebe po znacaju ispred umetnika pa cak i ispred same umetnosti. To je moj apsolutni utisak i prezirem to.
      A opet na izlozbi Big Bang u Parizu u Boburu, pre par godina, koja je koncipirana kao pomirenje konceptualne i likovne umetnosti, gde je bilo najbolje od oba, na mene je najzesci utisak ostavio bas video rad Bila Viole. Zaista me opcinilo to sto je on uradio i sto je tamo bilo izlozeno.
      Ali posto sam se vratio u Beograd pozvali su me da obavezno pogledam neku izlozbu u KCBu, da ne pominjem ime umetnice, i to je bio bedan plagijat Violinog rada. Ta je posle za tu kopiju dobila i jednu veliku drzavnu nagradu za to nazovi delo.
      Smucilo mi se. I takva je cela konceptualna scena u Srbiji. Kopiraju zapad i nista drugo. E to to je duh palanke po mom skromnom misljenju.
      Sto se tice tvrdnje da je konceptuala bice modrne umetnosti to stvarno prvi put cujem. Nadam se i poslednji put.
      A da ova drzava podrzava samo konceptualu to je bar svima jasno. Kustosi po galerijama ne primaju plate mesecima ali ovi u MSU zive kao lordovi. Ideja za muzu fondova ne fali a i drzava se ne usteze da izdasno finasira familiju Dimitrijevic i njihovu kliku.

    • Postovani, sve je tacno sto ste napisali o istoriji konceptualne umetnosti, ali nije tacno da ovo sto se desava u Srbiji nije otvorena podrska, blago je reci smecu, koje se publici servira kao konceptualna umetnost. Rekli ste da neke institucije podrzavaju ovakav trend, ja Vas pitam a koje to drzavne galerije ne podrzavaju. Sta ste servirali Beogradu u nekad prestiznoj galeriji KCB, sut i smece iz Barica i to sve pod velom konceptualne umetnosti, sam Disan bi vam rekao da i za konceptualnu umetnost morate biti pre svega umetnik a ne kvaziumetnik inaugurisan i podrzan od odredjenih politickih struktura u Srbiji.Da li je moguce da najbolje izlozbe vidi preko 1000 posetilaca tek u holovima televizije i laboratorije.A sto se tice komercijalnog dela,prodajete taman onoliko koliko vredite, da nema ovih drzavnih institucija koje to moraju da otkupe a koje inace unistavaju u ovoj drzavi sve sto je lepo ,valjda po narudzbi, odavno bi se vi uhvatili palete i kista.

  52. po meni, fejsbuk uglavnom sluzi tome da okacis profilnu sliku sa svojim deckom ili devojkom, kako bi svi znali da se mnogo “volete”. o nekoj umetnosti tu nema ni govora: nego, stavi na tarabu sve sto imas, da crkne komsiluk!!
    pozdrav djoricu, slobodno budite ostri prema sundu, a ne prema umetnosti, ona je ionako u izumiranju.

    1
    1
  53. @ za dusanku

    i obavezno okaciti neciji tudji srceparatelni tekst uz ilustraciju sa ruzama, srcima, krilima i suzama
    da se korisnici upiske od smeha

    to vam je danasnja likovnost fb
    strasno, da nema kud gore

  54. rada m. drezga

    sto? marina martic je bas cool

  55. Никада ми није било јасно зашто се тзв. концептуализам сврстава у ликовну уметност, сада у “визуелну уметност”. Па у г. се не гледа! Касније сам дошао до закључка да је сакупљачима ђубрета full time hobby копање по контрејнерима( разновсрни су хобији у данашњих београђана, на пример, има оних који држе пиране или чак питоне на 10. спрату негде на Новом Београду, и то су им “кућни љубимци”) и немајући где да то оставе, ниједно складиште неће то да прихвати, досетили су се галерија! Права ствар, у галеријама је пространо, чисто па ђубре долази јаче до изражаја што је веома битно за фетишистички однос концептуалисте према одбаченом, рецимо, презервативу; у галерији је концептуалац заштићен од кише, снега, ветра (који хипици-концептуалисти посебно не воле ни у облику лаганог летњег освежења и тада их нема у њиховим “радионицама” по ђубриштима и око контејнера ), и баш су галерије, у центру града и то оне државне, “идеално” место за “концепиране” депоније ђубрета. Досовцима је неко наредио да вредне слике задрже у својим станчугама, а да у државним престоним галеријама мора бити само и искључиво ђубре са депонија. Избацити слике и скулптуре, унети распали бицикл, пробушену кофу, пуклу канализациону цев, ма све шта вам падне на памет ако сте хипи, осим наравно писоара јер би можда неко казао да нисте оригинални, али ако хоћете можете и нацистички кукасти крст да ставите на зид Музеја Савременејер исти “у галерији, изложен, добија друго значење”, или, зашто да не, и ћебад направљена од људске косе јер су тако радили они који су и замислили, двадестих година прошлог века, Европску унију којој тежимо, па зашто да домаће звезде “ликовне сцене” односно сакупљачи отпада буду, не дај Боже, проглашени за евроскептике!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *