Ликовна 2011: Падови и неколико успона
Култура | Дејан Ђорић | januar 19, 2012 at 23:02Пише Дејан Ђорић
Кретати се у галеријском свету 2011. године рембоовски речено значи бити у још једној „сезони пакла“, посетилац и критичар постају „фунералтуристи“, како су говорили Драгош Калајић и Радомир Рељић
Ликовна уметност у Србији у стању је лаганог одумирања, а знаци замора и кризе постали су опште место. Вероватно је то још један од доказа марксистичке тезе о условљености стваралаштва друштвеном стварношћу. За уметност као да су одавно прошла златна, тачније револуционарна времена, какво је ренесанса, цветање у време ратова, куге, глади, државног и верског растројства. Као крунски доказ да усред највеће пометње може сазрети најлепше воће духа, ренесанса говори о библијској поуци да „Дух дише где хоће“, а он издише из савремене уметности.
Кретати се у галеријском свету 2011. године рембоовски речено значи бити у још једној „сезони пакла“, посетилац и критичар постају „фунералтуристи“, како су говорили Драгош Калајић и Радомир Рељић. Какву будућност сликарство има у свету у којем књижевници као Зоран Ћирић у „НИН“-у пишу да је црни рокер Бо Дидли Исус, а да је Шабан Бајрамовић највећи уметник кога је Србија имала у протеклих пола века.
У садашњем глобалистану Србима је допуштена само културна шабанизација, могу да се определе између Шабана Шаулића или Шабана Бајрамовића. Поједини не желе ни Гучу, ни „Егзит“, већ „Фејсбук“, али Дивна Вуксановић, водећи комуниколог (још једно од нових шарлатанских занимања) и естетичар медија (као да постоји било шта естетско у масмедијима), тврди: „’Фејсбук’, иако интерактиван, демократски медиј, на један некритичан начин масовно промовише нешто што је некада била уметност, а данас то води ка кичу и шунду, највише због тога што су корисници недовољно естетски образовани“.
НАЛИК ИДИОТИЗМУ „КРАЈА ИСТОРИЈЕ“
Кривац је дакле сликарство, до пре неколико деценија уметност, а сада одједном кич и шунд који угрожава основе демократских медија. Врхунски млади сликари као Вељко Ђурђевић за своја дела представљена на „Фејсбуку“ добијају признања из целог света, не знајући да су антидемократски и антиуметнички елементи. „Што горе, то боље“ рекао би друг Лењин и за ово смутно време замене теза и извртања вредности. Ко су „недовољно естетски образовани“, које ће „Фејсбук“ очишћен од кича и шунда довести у идеално, просветљено стање свести?
Одговор даје Марина Мартић, коаутор текуће изложбе „Последња младост у Југославији. Омладинска алтернативна поп култура у YU од 1977. до 1984. године“. Њено ограничено поимање уметности и популарне културе одавно су уочили неки од гуруа алтернативне сцене. Кустоскиња београдског „Музеја савремене уметности“ зна ко су главни кривци за све што нам се дешава. У недавном интервјуу за „Радио Београд 2“, одговорним за друштвену, политичку и културну кризу проглашава националисте, примитивне људе који су постали родољуби зато што су необразовани. Изгледа да ова интелектуалка никада није чула за Јована Дучића, Милоша Црњанског, Владимира Велмара Јанковића, Јустина Поповића, Николаја Велимировића, Димитрија Најдановића, Александра Лончара, Драгоша Калајића, Драгослава Бокана и Богдана Лубардића, поменимо само неке од најобразованијих Срба, мерено универзитетским дипломама, познавањем страних језика, квалитетом и бројем наслова у њиховим библиотекама. Ограниченост постмодернистичких историчарки уметности, као што је Марина Мартић, уочљива је већ у елементарној неспособности дефинисања предмета свог рада. „Последња младост у Југославији“ назив је који наликује Фукујамином идиотизму „крај историје“, изреченом у време када се историјски догађаји као никада пре нису тако брзо смењивали и када скоро свако осећа убрзања времена.
СЛЕПЕ УЛИЦЕ НАДРИУМЕТНОСТИ
Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike
Facebook
Tweet
Digg
@Tsonga
Vas komentar se odlikuje netolerantnoscu, bas u onoj meri u kojoj je to i tekst autora. Jer, konceptualna umetnost je bice moderne umetnosti, od Disana naovamo, hteli vi to da priznate ili ne. To sto konceptualnu umetnost neguju neke kulturne institucije kod nas, ne znaci istovremeno da je ona drzavnog karaktera, i da je u bilo kom smislu povlastena. Naprotiv, za razliku od dela ikonopisaca i realista, ona se slabo prodaje (nije komercijalna), te neko mora da je subvencionise i podrzi. O tome se radi. I jos, ako smem da primetim, lako je u nasoj kulturi proizvoditi skadale (tu su mi potpuno izjednaceni Djoric i Ugricic, na primer), a tesko odrzati toleranciju na kvalitet, bez obzira sa koje strane dolazio.
Da moj je stav netolerantan definitivno je tacno, ali samo prema ovdasnjoj konceptuali. Jer upravo je ovdasnja konceptuala apsolutno netolerantna prema likovnoj umetnosti. Moje neslaganje sa njima lezi u tome sto ja smatram da je u svemu o cemu govorimo najvaznija umetnost. Cak ne ni umetnik cak ne ni kriticar. Cini mi se da ovdasnji kriticari koji se za konceptualu zalazu stavljaju sebe po znacaju ispred umetnika pa cak i ispred same umetnosti. To je moj apsolutni utisak i prezirem to.
A opet na izlozbi Big Bang u Parizu u Boburu, pre par godina, koja je koncipirana kao pomirenje konceptualne i likovne umetnosti, gde je bilo najbolje od oba, na mene je najzesci utisak ostavio bas video rad Bila Viole. Zaista me opcinilo to sto je on uradio i sto je tamo bilo izlozeno.
Ali posto sam se vratio u Beograd pozvali su me da obavezno pogledam neku izlozbu u KCBu, da ne pominjem ime umetnice, i to je bio bedan plagijat Violinog rada. Ta je posle za tu kopiju dobila i jednu veliku drzavnu nagradu za to nazovi delo.
Smucilo mi se. I takva je cela konceptualna scena u Srbiji. Kopiraju zapad i nista drugo. E to to je duh palanke po mom skromnom misljenju.
Sto se tice tvrdnje da je konceptuala bice modrne umetnosti to stvarno prvi put cujem. Nadam se i poslednji put.
A da ova drzava podrzava samo konceptualu to je bar svima jasno. Kustosi po galerijama ne primaju plate mesecima ali ovi u MSU zive kao lordovi. Ideja za muzu fondova ne fali a i drzava se ne usteze da izdasno finasira familiju Dimitrijevic i njihovu kliku.
Postovani, sve je tacno sto ste napisali o istoriji konceptualne umetnosti, ali nije tacno da ovo sto se desava u Srbiji nije otvorena podrska, blago je reci smecu, koje se publici servira kao konceptualna umetnost. Rekli ste da neke institucije podrzavaju ovakav trend, ja Vas pitam a koje to drzavne galerije ne podrzavaju. Sta ste servirali Beogradu u nekad prestiznoj galeriji KCB, sut i smece iz Barica i to sve pod velom konceptualne umetnosti, sam Disan bi vam rekao da i za konceptualnu umetnost morate biti pre svega umetnik a ne kvaziumetnik inaugurisan i podrzan od odredjenih politickih struktura u Srbiji.Da li je moguce da najbolje izlozbe vidi preko 1000 posetilaca tek u holovima televizije i laboratorije.A sto se tice komercijalnog dela,prodajete taman onoliko koliko vredite, da nema ovih drzavnih institucija koje to moraju da otkupe a koje inace unistavaju u ovoj drzavi sve sto je lepo ,valjda po narudzbi, odavno bi se vi uhvatili palete i kista.
po meni, fejsbuk uglavnom sluzi tome da okacis profilnu sliku sa svojim deckom ili devojkom, kako bi svi znali da se mnogo „volete“. o nekoj umetnosti tu nema ni govora: nego, stavi na tarabu sve sto imas, da crkne komsiluk!!
pozdrav djoricu, slobodno budite ostri prema sundu, a ne prema umetnosti, ona je ionako u izumiranju.
@ za dusanku
i obavezno okaciti neciji tudji srceparatelni tekst uz ilustraciju sa ruzama, srcima, krilima i suzama
da se korisnici upiske od smeha
to vam je danasnja likovnost fb
strasno, da nema kud gore
sto? marina martic je bas cool
Никада ми није било јасно зашто се тзв. концептуализам сврстава у ликовну уметност, сада у „визуелну уметност“. Па у г. се не гледа! Касније сам дошао до закључка да је сакупљачима ђубрета full time hobby копање по контрејнерима( разновсрни су хобији у данашњих београђана, на пример, има оних који држе пиране или чак питоне на 10. спрату негде на Новом Београду, и то су им „кућни љубимци“) и немајући где да то оставе, ниједно складиште неће то да прихвати, досетили су се галерија! Права ствар, у галеријама је пространо, чисто па ђубре долази јаче до изражаја што је веома битно за фетишистички однос концептуалисте према одбаченом, рецимо, презервативу; у галерији је концептуалац заштићен од кише, снега, ветра (који хипици-концептуалисти посебно не воле ни у облику лаганог летњег освежења и тада их нема у њиховим „радионицама“ по ђубриштима и око контејнера ), и баш су галерије, у центру града и то оне државне, „идеално“ место за „концепиране“ депоније ђубрета. Досовцима је неко наредио да вредне слике задрже у својим станчугама, а да у државним престоним галеријама мора бити само и искључиво ђубре са депонија. Избацити слике и скулптуре, унети распали бицикл, пробушену кофу, пуклу канализациону цев, ма све шта вам падне на памет ако сте хипи, осим наравно писоара јер би можда неко казао да нисте оригинални, али ако хоћете можете и нацистички кукасти крст да ставите на зид Музеја Савременејер исти „у галерији, изложен, добија друго значење“, или, зашто да не, и ћебад направљена од људске косе јер су тако радили они који су и замислили, двадестих година прошлог века, Европску унију којој тежимо, па зашто да домаће звезде „ликовне сцене“ односно сакупљачи отпада буду, не дај Боже, проглашени за евроскептике!
Upravo tako!!!