Почетна / Култура / Књижевност и идеја

Књижевност и идеја

Пише Александар Дунђерин

О чему би српски писац требало да води рачуна уколико жели да преживи 21. век?

 

Уверење да је друштвено-политичка стварност поље на којем једино постоје разни модели манипулације, најчешћи је разлог због којег су српски писци у протекле две деценије надахнуће тражили далеко од света идеја, а критичари спас у методолошким приступима који уметничко дело посматрају изван било каквог облика друштвене условљености. У радикалној варијанти последица тога јесте схватање по којем у савременом добу само књижевник који је прихватио улогу „дисидента“, „отпадника“, „ексцентрика“, „маргиналца“ и „утописте“ може да стекне епитет морално исправног интелектуалца који није изневерио „часне принципе уметности“.
Многи, међутим, заборављају да културна историја Србије углавном памти дела књижевника који су у једном тренутку свог живота били и идеолози, дипломате, министри, државници. Петар Петровић Његош је био црквени великодостојник, Бранислав Нушић истакнути државни функционер, Милан Ракић, Јован Дучић и Иво Андрић угледне дипломате. Ни данас ситуација није, барем формално,  другачија. Поред писања, Добрица Ћосић обављао је низ важних државних послова, Душан Ковачевић, Вида Огњеновић, Светислав Басара, Драган Великић вршили су функције у Министарству спољних послова, Матија Бећковић и Синиша Ковачевић активно учествују у политичком животу, Мирослав Тохољ је био ратни министар информисања у Републици Српској… Друштвени ангажман неких од поменутих аутора можемо одобравати или критиковати, али је он најчешће био сагласан са њиховом поетиком, идејама које прожимају њихова дела.

[restrictedarea]

И највећи заговорници методолошког приступа, који варира Бартову књижевну догму по којој „пишчево поље није ништа друго до ли писање само“, данас, у време доминације масовне културе, требало би да схвате како на унутрашње особине текста (структура, језик, стил) пресудно утиче друштвени контекст и да се естетско у уметничком делу не може тумачити одвојено од верских, политичких, културних, економских, војних или техничких прилика у земљи и у свету. Ма колико појединци веровали у могућност аутономије стварања и аутономности уметничког дела, тешко да се може порећи како је  главни окидач индивидуалне имагинације колективна свест, идеологија, предрасуде, стереотипи… Ту логичку и аналошку везу између књижевног и друштвеног живота уочили су још Платон, Аристотел и Хорације, а на различите начине варирали Иполит Тен, Карл Маркс, Балзак, Зола, Достојевски, Ђерђ Лукач, Лисјен Голдман, Валтер Бењамин, Теодор Адорно… О њој је, између осталих, сведочио и наш историчар књижевности Јован Скерлић. Његова дела, ма колико се некима не допада утилитарност и нормативна поетика којима су обележена, најбољи су доказ да књижевност и те како може да игра значајну улогу у хомогенизацији друштва, али и у његовој фрагментаризацији.
Ако озбиљно промишља свет око себе, и осећа дух времена, стваралац би требало да увиди да је „раскол између уметности и друштва“, удаљеност књижевности од друштвене реалности, део краткотрајног и неуспелог експеримента, карактеристичног за поједина раздобља, у начелу револуционарног 20. века. И да се на тај начин не може објаснити ни природа, ни функција књижевности, а камоли улога и значај уметника у друштву.
Стваралац, речју, не сме да побегне од живота, а понајмање да осећа страх од изјашњавања о кључним проблемима заједнице у којој живи.
Француски мислилац Ален Бадју недавно је закључио како смо данас у многим аспектима ближи феноменима 19. века, него револуционарној историји 20. века. Данас су, наиме, поново кључна питања: огромна популација сиромашних, повећање неједнакости, политика која је у служби интереса богатих, нихилизам код већине младих, сервилност већег дела интелигенције. Списку тих старих-нових тескоба, које делимо са Французима, и осталим Европљанима, иако нам је историја битно различита, требало би додати, поготово када је реч о савременим Србима, и потпуно одсуство свести о сопственом идентитету. Стога је обнављање занимања за идентитет српске културе – не само кроз историјску свест, поштовање традиције и очување језика, него и путем, рецимо, спознаје суштине светосавља и косовског завета – питање које стоји у нераскидивој вези са опстанком националне књижевности.
Пример Бадјуа добра је илустрација како су водећи светски интелектуалци схватили да је непостојање темеља на којем би био изграђен било какав систем вредности – највећи недостатак наше цивилизације; и да би почетак новог миленијума требало да буде обележен „великим кораком уназад“. Српски писац који све то не уочава, који није у стању да наведене старе-нове тескобе преточи у стваралаштво, који, коначно, не верује како друштвени ангажман књижевника чини значајнијим и већим – не може очекивати да ће му дело преживети 21. век; ма колико био надарен сензибилитетом за уметност.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *