Књижевност и идеја

Пише Александар Дунђерин

О чему би српски писац требало да води рачуна уколико жели да преживи 21. век?

Уверење да је друштвено-политичка стварност поље на којем једино постоје разни модели манипулације, најчешћи је разлог због којег су српски писци у протекле две деценије надахнуће тражили далеко од света идеја, а критичари спас у методолошким приступима који уметничко дело посматрају изван било каквог облика друштвене условљености. У радикалној варијанти последица тога јесте схватање по којем у савременом добу само књижевник који је прихватио улогу „дисидента“, „отпадника“, „ексцентрика“, „маргиналца“ и „утописте“ може да стекне епитет морално исправног интелектуалца који није изневерио „часне принципе уметности“.
Многи, међутим, заборављају да културна историја Србије углавном памти дела књижевника који су у једном тренутку свог живота били и идеолози, дипломате, министри, државници. Петар Петровић Његош је био црквени великодостојник, Бранислав Нушић истакнути државни функционер, Милан Ракић, Јован Дучић и Иво Андрић угледне дипломате. Ни данас ситуација није, барем формално,  другачија. Поред писања, Добрица Ћосић обављао је низ важних државних послова, Душан Ковачевић, Вида Огњеновић, Светислав Басара, Драган Великић вршили су функције у Министарству спољних послова, Матија Бећковић и Синиша Ковачевић активно учествују у политичком животу, Мирослав Тохољ је био ратни министар информисања у Републици Српској… Друштвени ангажман неких од поменутих аутора можемо одобравати или критиковати, али је он најчешће био сагласан са њиховом поетиком, идејама које прожимају њихова дела.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну