Клетва на клетву

Пише Александар Ђаја

То што се после случаја Николаидис-Угричић српски властодршци и њихови трабанти међусобно гађају „фатвама“ као трулим парадајзом, говори о томе да су они заиста трули и да је њихова међусобна мржња добила невероватну патолошку димензију

 

Ко редовно или повремено чита моје колумне у „Печату“, зна да сам све само не „одушевљени присталица“ режима Бориса Тадића и политике Владе Србије. Али, садржај извештаја који је министар културе Предраг Марковић, а поводом питања смене директора „Народне библиотеке Србије“ Сретена Угричића, предочио „својим колегама“ – недвосмисленом иронијом, подсмешљивошћу и цинизмом, превазилази оно што већ јесам или што бих о политици те исте Владе написао. У историји српског парламентаризма није било владе која је толико мрзела саму себе, као што је то Влада Мирка Цветковића! Али, учинимо неколико корака уназад…

„ПЕСНИЧКЕ СЛОБОДЕ“

[restrictedarea]

Извесни црногорски писац, а саветник председника црногорског Парламента Андреј Николаидис је у тексту објављеном 11. јануара на београдском порталу „е-новине“, устврдио како би био „цивилизацијски искорак да је на прослави 20 година Републике Српске у хали ’Борик’ активиран експлозив“! Како активирање више килограма пластичног експлозива пронађеним наспрам централне бине у хали „Борик“ не доводи до ерупције шлага, него крви – јасно је да је својим речима поменути Андреј Николаидис подржао тероризам и убиство Милорада Додика, Бориса Тадић, патријарха Иринеја, као и већег броја грађана који се задесио у дворани. Али, не лези враже! Јер, на логично згражавање над таквим монструозним позивом на политички атентат, како београдских медија,  тако и министра полиције Србије Ивице Дачића, затим на протестне ноте упућене Министарству спољних послова Црне Горе од стране амбасадора Србије у Подгорици, као и црногорском амбасадору у Београду, безобразни Николаидис је  одговорио поређењем Србије са Ираном, који је својевремено послао „фатву“ на индијског књижевника Салмана Руждија…!
Разуме се, у причу се одмах уплела и „дежурна мирођија у свакој чорби“, тзв. „Форум писаца“ у Србији, већином познат по антисрпском делању, а мање по књижевном опусу, издавши проглас (тако рећи нову „фатву“) у којем се противи „хајци на Андреја Николаидиса“, наводећи је као доказ да „српска политичка елита није одустала од хегемонистичких намера према Црној Гори“. Проглас потписује и директор „Народне библиотеке Србије“ Сретен Угричић, чиме индиректно, али недвосмислено оправдава Николаидисов позив на убиство председника државе Србије, чији је он званични именовани службеник. Али, да апсурд буде већи, проглас, између осталих, потписују и носиоци националних пензија државе Србије Филип Давид и Ибрахим Хаџић, као и професори „Универзитета уметности“ у Београду Ненад Прокић и Милета Продановић! Па, кога онда, забога, ова држава проглашава својим „националним перјаницама“ и додељује им доживотни додатак на редовну пензију од 50.000 динара месечно? Шта, онда, забога, поменути професори, заправо, предају својим студентима: драматургију, ликовне уметности, или филозофску теорију о томе како позив на убиство председника државе спада у домен – „песничких слобода“…?!

„ЦИНИЧНО ТУШИРАЊЕ“ ПО ДС-у
Најзад, као епилог претходно наведеном, на седници Владе Србије, 19. јануара, затражена је смена директора Угричића, а министру културе Предрагу Марковићу наложено је да припреми хитан извештај о овом случају. Истог дана, Угричић „храбро“ повлачи свој потпис, изјављујући „да је неопрезно потписао иницијативу ‘Форума писаца’ за подршку Андреју Николаидису, као и да као управник ‘Народне библиотеке’ подржава Владу Србије и државни врх и да даје све од себе заједно са својим тимом на промоцији српске културе у земљи и свету“.
Касно, Сретене!… На телефонској седници Владе Србије 20. јануара, на дан Светога Јована (а како другачије за славу, но телефоном), Сретен Угричић бива разрешен са функције. Претходно је, по задатку, министар културе Предраг Марковић упутио Влади извештај у којем је, уместо да због димензије скандала у њему понуди и своју оставку из моралних разлога, оценио да питање смене директора „Народне библиотеке Србије“ – „не захтева хитност“! У том извештају господин Марковић је, користећи пуки артистички вербализам типа „говори пуно – не реци ништа“, не би ли „засенио глупу рају“, исмејао (он зна кога), те исказао нескривени презир (он зна према коме), склопио и овакву „жаријевску“ експликацију:
„Свестан спремности свих да стабилност и функционисање институција у повереним надлежностима мора да буде приоритет, верујем да на основу законских процедура и овлашћења, наведених прилога и исказане јавне забринутости и за личну и националну безбедност, и за несметано функционисање националних установа, питање евентуалних кадровских промена не захтева хитност у оквиру озбиљних и великих тема о којима и Влада одлучује.“
Као аутентичан вишегодишњи противник политике Демократске странке, Г-17 Плуса, ЛДП-а (чијег председника који је подржао Николаидисов текст, од измишљене могућности да буде убијен, даноноћно штити десетак српских полицајаца о нашем трошку), требало би да будем срећан због „иронично-циничног туширања“ министра Марковића по ДС-у, председнику и премијеру Србије, целокупној државној политици (у фазону, ви се бавите „озбиљним и великим темама“? – хахаха), али нисам. Јер, за разлику од свих њих, мени је до Србије  стало. А то што се српски властодршци и њихови трабанти (ваљда, због до краја измуженог „буџетског вимена“) међусобно гађају „фатвама“ као трулим парадајзом, само говори о томе да су они заиста трули, као и да је њихова међусобна мржња добила такву патолошку димензију коју више никакав суперпсихијатар не може да сведе на нормалу. Зато је једини лек, како за њих, тако и за грађане Србије – да оду. И то не сутра, не 11. марта, не 6. маја. Јуче!

[/restrictedarea]