Капа за Рајка
Друштво | Ратко Марковић | januar 19, 2012 at 23:56Пише Ратко Марковић
Доношењем Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, Србија ће упознати органски сепаратизам. Да ли је Уставни суд стварно толико друкчији од других државних органа да за њега треба прописати друкчије правна правила од оних која обавезују друге државне органе?
Уставност Србије почев од 1947. године (најпре као федералне јединице, а од 2006. као самосталне државе) у много чему је посебна и у свету вероватно непоновљива. Извадимо из ње само једно питање – сецесију Косова и Метохије. У историји уставности због сецесије државне територије вођени су жестоки грађански ратови, названи сецесионистички. Најпознатији такав, који је доживео своју књижевну и филмску обраду, био је грађански рат између северних и јужних америчких држава за отцепљење јужних држава америчке федерације (1861-1865). Други је између швајцарских протестантских и католичких кантона када су ови други образовали 1847. године тајну унију (Sonderbund). Трећи се водио између Нигерије и Бијафре. Отпочео је 1967. године сецесијом источног региона Нигерије у самосталну и суверену државу Бијафру, а завршио се предајом Бијафре 1970. године. Али, историја уставности не познаје пример сецесионистичког рата вођеног за другог, какав је НАТО водио 1999. године против Србије да би државу Србију најпре прогнао са Косова и Метохије, а потом допринео проглашењу те јужне српске покрајине независном државом. Део „међународне заједнице“ који је извео тај „подухват“ не говори о сецесији, него о „ослобођењу народа Косова“, као да је тај народ био под туђинском окупационом влашћу, а сецесију четири републике југословенске федерације од 1991-1992. године неће назвати речју „сецесија“, него „дисолуција“, све у циљу међународноправне легализације сецесије.
Другу посебност, о којој ће овде бити речи, створили смо пре неки дан ми сами, доношењем Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду. До доношења тог закона историја уставности познавала је територијални сепаратизам, којег Србија није ни данас поштеђена, од његовог доношења упознаће органски сепаратизам. Он постоји кад се један државни орган издвоји од осталих тако што се за њега прописују посебна правна правила која важе само за њега, а престају да важе она која важе за све друге државне органе. Тако је поменути закон прописао да његовим ступањем на снагу престаје да важи, кад је реч о платама судија и председника Уставног суда, Закон о платама у државним органима и јавним службама, а за запослене у Стручној служби Уставног суда прописи који уређују права и дужности државних службеника и намештеника примењују се тек ако наведеним законом „није другачије одређено“. Да ли је Уставни суд стварно толико друкчији од других државних органа да за њега треба прописати друкчије правна правила од оних која обавезују друге државне органе? Хоће ли се његова већа „самосталност и независност“, како стоји у образложењу закона, постићи еманциповањем од других државних органа или од политике?
СМАНДРЉАВАЊЕ
Право образложење друге је врсте. Политичка већина је схватила да мора имати Уставни суд за свог савезника. Своју ствар она ће лако прогурати у Народној скупштини, којом господари, али све скупштинске одлуке падају пред Уставним судом у воду ако су неуставне и незаконите. Србија је у „излог одредбама“ („Начела Устава“) свог Устава рекла да се као држава заснива и на „припадности европским принципима и вредностима“. Незамисливо је да онај ко дели с Европом те вредности не поштује одлуке Уставног суда. Због тога је политичка већина кренула кнезмилошевском рачуницом. Отворила је чекмеџе и где год је за то било прилике „подмазала“ Уставни суд. Доминантни део опозиције, убеђен да ће на сутрашњим парламентарним изборима узети Скупштину под своје, мудро је ћутао. Бунио се од опозиције једино „сирак тужни без ниђе никога“, свестан да га у комбинацији за вршење власти неће узети ни једни, ни други.
Политичка већина има већ испробан систем кријумчарења у Народној скупштини законских предлога сумњиве уставности, а несумњиве политичке користи. Најпре, тражи да се такав закон донесе по хитном поступку (читај: смандрљавањем). Затим се предлог за његово доношење увршћује у дневни ред седнице пред сам истек другог редовног заседања у тој години, тик пред Нову годину када је народним посланицима важнија припрема за гастрономска и епикурејска божићна и новогодишња задовољства од учешћа у скупштинским расправама о законским предлозима. Довољно је што морају да дођу на „дан за гласање“, да би се од њих тражила и нека додатна жртва. Тако је, тим волшебним путем, донесен 29. децембра 2010, више него сумњиве уставности, Закон о изменама и допунама Закона о судијама, којим је силом закона „окончан“ уставно покренут поступак по жалбама и уставним жалбама против одлука Високог савета судства о престанку судијске функције (укупно 837 судија). Био је то невиђен случај „силовања“ уставносудског поступка. Само је Уставни суд, написавши у решењу („Службени гласник РС“, број 26/2011) о покретању поступка (акт којим се решава процесно, а не мериторно питање) читав трактат, раван по обиму омањој монографији, оценио да су кључна решења тог закона сагласна Уставу. Да стручној јавности замаже очи, он ће истим решењем покренути поступак за оцену уставности става једног члана и два цела члана којима се иначе не доводи у питање постизање главног циља тог закона – спасавање Високог савета судства од правног дебакла који је починио крајем 2009. године избором судија. Једном виђено, поновљено је 2011. године. У истој недељи у којој се испраћа стара и дочекује Нова година прошверцован је по хитном поступку (хитност се оправдава безвредним, неинтелигентним разлогом, пошто би, наводно, „недоношење закона по хитном поступку могло да проузрокује штетне последице по рад Уставног суда“) предлог Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду. Проверени трик поново је успео, закон је донесен и објављен у „Службеном гласнику РС“ од 27. децембра 2011. године.
„СТИЋИ И УТЕЋИ“
Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike
Facebook
Tweet
Digg
Opštepoznata je stvar šta je Visoki savet sudstva uradio 2009. godine i ponovio 2011. godine. Ali, šta dalje? Kako pravnim putem ispraviti greške? Hoće li vinovnici reforme odgovarati?
Proteče već 5 godina kako je Visoki savet sudstva Ustavom uveden u sudski sistem. Zakon o Visokom savetu sudstva je prepisao neke ustavne odredbe i detaljnije uredio ovu instituciju. Ustavni zakon za sprovođenje Ustava je propisao rokove i uredio još neka pitanja u vezi ove institucije. A kakva je praksa? Za rokove niko nije mario, pa ni Narodna skupština RS („podsetnik“ o tome sam više puta objavio u komentarima). Konstituisanje prvog sastava VSS je nezakonito izvršeno 06.04.2009. u režiji ministarke Malović i „čuvenog“ Boška Ristića, inače jedinih legalnih članova stalnog sastava VSS (drugog po redu). Prvi sastav nikada legalno nije konstituisan, tako da opšte bezakonje imamo počev od 06.04.2009.g. Po odredbama USTAVA i ZAKONA nije bilo moguće konstituisanje VSS pre nego što se izaberu svih OSMORO izbornih članova (od ukupno 11). Dana 06.04.2009. bilo je izabrano samo PET. Nata Mesarović, vršilac dužnosti predsednika Vrhovnog suda Srbije od 09.03.2009. NIJE bila član po položaju (jer ona NIKADA nije bila predsednik Vrhovnog suda Srbije, a samo je ON bio član VSS po položaju). Naši pravni burgijaši, mudrijaši, mešetari i komedijaši dobro su znali da predsednik i vršilac dužnosti nije jedno te isto. Nata Mesarović je nezakonito izabrana 30.11.2009. za predsednika Vrhovnog kasacionog suda (suda koji nije ni postojao, u vreme kada još sebe nije bila izabrala za sudiju VKS, a sina unapredila). Konstitutivnu sednicu prvog sastava VSS po propisima je mogao da zakaže samo predsednik Vrhovnog suda Srbije koga Srbija nije imala 06.04.2009. Ministarka Malović je zakazala i sednicu VSS i sednicu DVT za dan 06.04.2009. i izvršila „konstituisanje“ oba tela radi obavljanja poslove „tehničke“ prirode (pod ovima je izvršen reizbor sudija i instaliranje sudija po volji političkih stranaka na vlasti). Počev od 06.04.2009. sve odluke VSS su nezakonite, što za posledicu ima da je i stalni sastav nelegitiman i nelegalan. Gore pomenuti koje svrstavam u članove pravosudne mafije instalirali su svoje sudije i u Ustavni sud (nakon opstrukcije njegovog rada u trajanju od preko godinu dana) i ovaj im daje političku podršku u obrazloženju odluke „Saveljić“. Ustavni sud smatra da VSS nije sud (što je samo delimično tačno, imajući u vidu da odlučuje o reizboru sudija), gde pravno potpuno neprihvatljivo izjednačava VSS sa legislativom (Narodnom skupštinom) i da zato VSS NE MORA da odlučuje u PUNOM sastavu. Pomenutim mudrijašima i pravosudnoj mafiji ovaj stav odgovara. Ali, kada treba da se SNIMA tok sednica VSS, za šta se založiše svih ŠESTORO SUDIJA, onda političari Ristić, Malović i Mesarović hoće da VSS bude SUD samo kod većanja i glasanja (da bi posao obavili tajno). Ristić je čak zapretio da će napustiti rad u VSS ako se sednice budu snimale (ili stenografske beleške vodile). Tako su naši mudrijaši došli do zaključka da VSS kao SUD može u nepotpunom sastavu da ODLUČUJE (tajno većanje i glasanje). Samo lakrdijaši u pravu mogu smatrati legalnim učešće Mesarovićke, Malovićke, Ristića i Ćirića (ovaj je nelegalan član sve vreme) u odlučivanju o prigovorima protiv odluka koje su u prvom stepenu doneli. ONI SU SE MORALI IZUZETI (da morala imaju). Poseban kuriozitet ovih pravnih gromada (a zapravo anonimusa sa više nego skromnim pravničkim znanjem i opštom kulturom) je računanje (navodno) uzdržanih članova prvog sastava VSS kao glasova PROTIV (usvajanja prigovora sudija). Samo zbog onoga što učiniše sudijama za prekršaje valjalo bi da krivično odgovaraju.
Сматрам, да је другарица Месаровић од 06.04.2009. год. нелегалан члан ВСС, јер као што је и г. Косановић нагласио, ВД председника Врховног суда Србије није предвиђен за члана ВСС, а самим тим ни за председника овог савета. Да се присетимо:
-09.03.2009. је био последњи дан да се конституише ВСС, јер је тог датума председнику Врховног суда истекао мандат;
-у року од 90 дана од конституисања ВСС ће бити изабране судије Касације, а оне ће дати мишљење о кандидату за председника овог суда (и ВСС) одбору за правосуђе НСРС. Ово мишљење никада није дато приликом избора другарице Месаровић.
-Скупштина нема право да не изабере кандидата за члана ВСС, кога предложе овлашћени предлагачи у складу са законом (скупштина АКС, седница свих декана правних факултета …),што је иста учинила у више наврата: адвокат Недић, адвокат Шошкић, професор Томић, исто као што ни пре неки дан није смела да не разреши професора Димитријевића. У складу са изнетим, Ристићеви пајташи и кумови из Ниша (тзв. професор и тзв. адвокат), нелегално бораве у ВСС исто као и Ната-плата Месаровић.
-Другарица Ната, крши законске норме и када преседава ВСС, јер су председник ВСС по положају председник Врховног суда Србије (али не и ВД)односно председник Касције (што је она постала супротно прописима)
Пошто су ово опште познате чињенице, које ће кад-тад бити отворене (јер жути неће довека владати) тзв „правосудна мафија“, жели да се заштити од потенцијалне кривичне одговорности предлагањем и избором крајње сумњивих кандидата за судије Уставног суда (довољно је написати само да је 104. кандидат на листи за Управни суд данас судија Уставног суда као „правни експерт“ или брат Јелене Триван…). Ова „господа“ нису постављена у УСС да штите уставност и законитост већ да бране и одбране одлуке ВСС и ДВТ о избору односно предлагању за избор судија и заменика тужилаца, јер баш су оваквим избором жути замислили да се штите од кривичних одговорности за спроведену „ортачку приватизацију“ (пре свега) и за све друге малверзације које су јавно изводили и изводе ево већ 12 година. Отуда и не чуди став Уставног суда (парафраза) да то што је ВСС приликом избора и предлагања кандидата за избор на судијске функције кршио Устав, Уставни закон, Закон о судијама, Одлуку о критеријумима… није разлог да се овакви избори пониште. Отуда и не чуде одлуке Уставног суда да неизабране судије за прекршаје немају право на „тражење правде“ пред тим судом и да је за кршење људских права загарантованих Уставом Србије задужен Управни суд (бар што се тиче прекршајаца). Не чуде ни Одлуке ВСС да се приговори судија за прекршаје ОДБАЦУЈУ због недозвољености.
Међутим господа из тзв првог и тзв. сталног састава ВСС знају да ће ипак једнога дана одговарати. О томе нам најбоље говори оставка судије Лукића који није желео да га народ запамти као члана оваквог ВСС. О томе нам говори и хапшење судије Јакшића, а надам се да ћемо ускоро (после промене власти) сазнати још много посластица у вези са тзв. радом ВСС и ДВТ.
Svako se može uveriti koliko je (ne)odgovornosti u radu VSS. Postoje pismeni dokazi i o tome. Tako je, primera radi, odlučujući o prigovoru nereizabranog sudije Z.P. na osmoj redovnoj sednici VSS (20-22. jula 2011.) VSS prigovor usvojio, izmenio svoju odluku (od 14.06.2010.) i izabrao podnosioca prigovora za sudiju Višeg suda u Novom Sadu. Međutim, u „Sl. glasniku RS“, br. 56/2011 objavljeno je da je sudija izabran u niži sud – u Osnovni sud u Novom Sadu. Naravno, iz zapisnika VSS niko ne može da utvrdi KO JE i KADA izmenio ovu odluku, ako je uopšte izmenjena. Sa druge strane, ako je u pitanju greška, niko u VSS je nije primetio (ne usvajaju zapisnike zato što njihovu sadržinu povremeno menjaju). NIKO nije kontrolisao da li su odluke objavljene onako kako zaista glase. To je prava ilustracija sa koliko neodgovornosti postupa VSS (po bezakonju je već opšte poznat i van granica Srbije). Često se pitam: koliko je mrtvih sudija na duši VSS? Nekoliko nereizabranih sudija je izvršilo samoubistvo (prema napisima u medijima, pa i reizabrani zbog torture), mnogi su se teško razboleli, mnogi zbog toga i umrli. Nadam se da će se neko i ovim pitanjem pozabavati.