Почетна / Спорт / Југоносталгија на спортски начин

Југоносталгија на спортски начин

Пише Дејан Булајић

Наши кошаркашки клубови се већ деценију такмиче у заједничкој, Јадранској кошаркашкој лиги, која нам је убрзо сервирала прве горке залогаје. Недавно нас је сустигло и слично рукометно такмичење, са најавом да ће у исто коло можда ући и фудбалери. Шта је нашем спорту донела идеја југословенства?

 

Носталгија је чежња за нечим што више не постоји, а један од њених честих облика, тзв. „морбидна носталгија“, означава тугу за минулим временом, идеализујући прошлост у односу на садашњост. Актуелни догађаји у Србији дају за право обичном свету да са сетом памти време у којем се несумњиво боље живело него данас. Од таквих се људи не може тражити да реално процене колико је заправо баш то време утицало на наше савремено посрнуће. Међутим, логично је очекивати да они који креирају одређене друштвене токове буду свесни тога и баш на основу таквог искуства избегну замке времена које олако пориче карактер нашег бића и постојања. Нажалост, логика нас је и у томе изневерила.
Како год те људе назвали, елитом или не, очигледно је да су се са рефлексима југоносталгије ородили као са личном заменицом и да се труде да је непосредно примене у пометеном друштву које више није у стању да одреди, нити разуме сопствене путоказе. Да ли је онда необично да их све више има и у српском спорту?

ИЗМЕЂУ ЕУТАНАЗИЈЕ И РЕИНКАРНАЦИЈЕ
То су најчешће људи којима порицање истовремено служи као предговор и закључак. По њима превише смо мали да бисмо били конкурентни, исувише сиромашни да бисмо стали у исти ред са богатима и толико неупадљиви да бисмо икоме били интересантни, па и сами себи. Упорни у ставу да не можемо сами са собом, нуде као решење идеју заједничких лига, које ће по узору на некадашње југословенске ојачати клубове, подићи квалитет, пружити прилику талентима, вратити публику на трибине и коначно донети много новца у клупске касе.
Мудрији су лако наслутили укус јалових плодова, али у смутна времена њихов се глас не чује далеко. Тако смо се не чекајући дуго обрели у заједничкој кошаркашкој лиги која нам је убрзо сервирала прве горке залогаје, а у скорије време стигло нас је и слично рукометно такмичење, са најавом да ће у исто коло можда ући и фудбалери.
А шта нам је заправо та идеја донела? Јадранска кошаркашка лига већ десет година газдује на просторима бивше земље, па је време да питамо да ли су клубови који наступају у њој ојачали, обогатили се и допринели развоју домаће кошарке. Са изузетком Партизана који, укорак са ходом по танкој жици варљивих финансија, постојан квалитет базира пре свега на доброј унутрашњој организацији и на убедљивим наступима у Евролиги, сви остали се више или мање даве у просечности. Хемофарм покушава да преживи, Звезда варира између еутаназије и реинкарнације, а остали готово да нису вредни помена. Изузетак је једино крагујевачки Раднички, који заправо показује шта све губимо уступајући простор једном оваквом такмичењу, уместо да развијамо своје, са много локалних центара. Где су данас на српској кошаркашкој мапи Чачак, Зрењанин, Крушевац, Краљево, који се мире са јефтиним просеком домаће лиге, или Суботица, Ниш, Лесковац, којих чак ни у таквој лиги нема? Погубили смо се у неспретном експерименту, у којем нисмо ни тамо, ни овде, губећи из године у годину ретке даровите кошаркаше којима се у сопственој земљи неизвесним чине путокази жељене каријере, осим оних који их прерано одводе у иностранство. Пребројавамо кусур проћерданог времена питајући се колико је Јадранска лига утицала чак и на то да домаћа кошарка, као трофејни спорт, престане да буде атрактивна за генерације које долазе. На крају најскупљу цену плаћа репрезентација, лишена врхунских асова, због чијих се неуспеха лако упире прстом у селекторе и играче, као да других криваца нема. Оне који су нас увалили у брлог заједничке лиге, нико више ни не помиње. Заборав је проклетство које замрачује ум, па их више не примећујемо иако су још увек ту, са истом дозом охоле самоуверености и одговорима на сваку дилему, које као дилери каче на поставу капута. Они се неће осетити одговорним за оно што су урадили, нити за то што сада све и да хоћемо не можемо тако лако окренути леђа једној илузији. Она ће трајати у славу медиокритета и полуликова, недораслих реалним и дугорочним плановима, од којих би корист могао имати још неко осим њих самих.

ПРАЗНЕ ДВОРАНЕ
Остаје само нада да ће њихов пример послужити као довољна опомена онима који се баве сличним анализама у неким другим спортовима. Али, сва је прилика да ни те наде нису поуздане. Наиме, све су гласније препоруке да фудбалери уђу у сличан пројекат и поново по истом обрасцу – висок квалитет, пуни стадиони, пуне касе…
И да јесте тако, а није, шта бисмо са њом заиста добили? Уз Партизан и Црвену звезду још неколико наших клубова би наступило у таквој лиги, док би остали таворили у домаћој, препуштеној просечности, по истом кошаркашком принципу. И поново бисмо после само неколико година пребирали по угашеним фудбалским центрима, питали се где се изгубише таленти и куда то иде овај спорт међу Србима. Све је то некима много лакше учинити него се суочити са неупоредиво битнијим захватом – ојачати домаћу лигу и учинити је регуларном, сачувати центре који показују знаке живота и пробудити нове. Може фудбалска Србија да почива не само на Београду и Новом Саду, већ и на Ужицу, Јагодини, Ивањици, Новом Пазару, Кули, а у скорије време и на Нишу, Зрењанину, Крушевцу. Прича о беспарици и лошој инфраструктури савршен је алиби за оне који би домаће такмичење лако прогласили безнадежним. Да ли је таквима уопште место у спорту?
Уосталом, какву би то наду понудила заједничка лига? На делу бисмо видели Динамо и Хајдук, који ни у хрватским оквирима више не представљају нарочиту атракцију. О осталим „гигантима“ из Хрватске, Словеније, БиХ и Црне Горе, да и не говоримо. Такво фудбалско друштво не би било довољно интересантно чак ни хулиганима. Зар томе нису довољан пример углавном празне дворане у заједничкој кошаркашкој лиги?
Постоји међутим место где би сличан пројекат имао значаја за један наш спорт. У питању је ватерполо који је до скоро као својеврсни феномен почивао у Србији углавном на Партизану, којем би учешће у неком јаком такмичењу много значило. Међутим, црно-белима су врата заједничке лиге сложно затворили Хрвати и Црногорци, са свесном намером да се тиме ослаби најјаче упориште српског ватерпола. Што значи да нас тамо где смо неопходни чекају отворена врата, а где не, узалуд куцамо да нам отворе. Зар и то није довољан показатељ у какво би друштво ушли?

ИМОВИНА ИСПРЕД КЛУБОВА
Потпуно смо свесни да се српски спорт суочава са бројним проблемима. Квалитет такмичења и организација су махом на ниском нивоу, клубови су суочени са озбиљним финансијским проблемима, објекти и пратећа инфраструктура су застарели, а публике је све мање. Међутим, све су то само последице дугорочно лошег рада у спорту и хроничне небриге друштва према њему. Суштина је у томе да у многим клубовима и савезима раде људи који немају ни способност, а врло често ни искрену намеру да учине нешто корисно за спорт. Када се томе дода претерано јак утицај појединаца чије је основно уздање у подједнако сумњивом новцу и моралу, онда је лако помирити се са суморном дијагнозом српског спорта. Међутим, погрешно би било на основу тога извлачити коначне закључке, јер примери показују колико доброг могу да учине прави људи на правим местима, чак и када су препуштени сами себи, без подршке шире заједнице. Они су ти који никада неће признати да смо безнадежни, чак и када тако изгледа.
Морамо да се помиримо са тиме да од тренутка када смо постали самостална држава нисмо дефинисали интерес који налазимо у спорту. Он је и даље за највећи број људи на одговорним местима, тек пука забава за народ и лепа прилика за сликање са шампионима. Нико се не бави дугорочним плановима јер им је битнија имовина спортских колектива и начини приватизације, него то хоћемо ли у следећих неколико година продуковати и сачувати талентоване играче који би најсветлије тренутке у каријери требало да досегну у репрезентацији. Јалова наклапања о закону о спорту нису одмакла даље од нараслих апетита за јефтину приватизацију некада скупих спортских атракција.
Спорт као ретко који сегмент друштва има изграђен аутоимуни систем, али када то траје годинама, онда ни он нема снаге да се избори са очигледном деструкцијом. У таквој ситуацији, уместо да понуде корисну формулу за преживљавање, многи посежу за травеститним решењима каква су заједничке лиге. То је оно што можда доноси само тренутну корист неком од клубова, мада и у то сумњамо, док је спорт у целини на губитку.
Са клубовима и савезима из бивших југословенских република требало би одржавати блиске контакте, сарађивати на плану заједничких припрема, размене искустава и пријатељских утакмица. Све изнад тога припада домаћем такмичењу које је аутентични продукт и интерес нашег друштва и као такво не сме да подлегне никаквим системским акробацијама које ће довести у питање сам развој спорта и резултате који нам толико значе.

2 коментара

  1. Ja znam sta su nam doneli bulajicevski filmovi tokom vise decenija…Narod veruje da Bata ubija 100.000 svaba licno a da su Cetnici masni i da im zejtin za gibaju i ne treba…Partizani su obrijani i kad im prsti odpadaju a Cetnici su stoka i kad uzivaju u udobnoj-toploj birtiji sa ve sve konobaricama sa kikicama..Menjaj prezime.UKLETO JE…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *