Почетна / Уводник / Историјски датуми и прославе

Историјски датуми и прославе

Пише Милорад Вучелић

Минуше божићни празници. И они пре њих. Мину и овогодишњи Свети Стефан 9. јануара. Осташе нека стара и насташе нека нова крупна питања.
Пре двадесет година, 1992. године створена је Република Српска. Године 1995. њено постојање је потврђено и очувано Дејтонским споразумом и два месеца касније Париским мировним уговором. Србија је постала гарант тог споразума. Године 1996. међународно је потврђена воља грађана Републике Српске изражена на вишестраначким изборима. Пре тога је референдумом донесен Устав Србије 1990. и одржани су вишестраначки избори, а пре тачно 21 годину, 11. јануара 1991. године конституисана је вишепартијска Скупштина Србије. Резолуција Савета безбедности 1244. донета је 1999. године…
Сви побројани догађаји су нераскидиво повезани, и сви су по хиљаду пута најгором режимском домаћом и страном пропагандом оцрњени. Све побројано што се догађало припада озлоглашеним „деведесетим годинама“ и смештено је у рубрику „мрачна деценија прошлог века“.
Овог 9. јануара Република Српска је, како и треба и доликује, прославила 20 година постојања и крсну славу Светог Стефана. Високо одликовање подарено је и председнику Србије. Први председник Српске Радован Караџић је заточен у Шевенингену и суди му се због оснивања и очувања РС пред Хашким трибуналом. Трибуналу га је изручио управо одликовани председник Србије Борис Тадић и данашњи режим. У том истом Шевенингену заточен је и генерал Ратко Младић, први командант Војске РС. И њему се суди због одбране Српске. И њега је тамо сместио садашњи српски режим. И „испратио“ га из Београда речима председника Србије да је на тај начин „окончан мрачни период наше историје“. Самозадовољно је речено да смо ми своје послове за добијање кандидатуре обавили и да сада чекамо да и ови из ЕУ обаве своје. И добисмо оно што добисмо.
На издржавању робије се у британским затворима налази и први председник Скупштине РС Момчило Крајишник… Свакоме ко ишта зна и ко је при здравој памети јасно је да се ниједан поменути историјски резултат из тог времена не може одвојити од личности и политике Слободана Милошевића, који је уморен у Хагу. Треба ли помињати сва  извињавања и многе јадне резолуције Скупштине Србије о Сребреници и сва она чуда од самооптуживања и самоокривљавања.
Шта се то онда слави, и како? И ко слави? Шта се то обележава? Како се може славити нешто из деведесетих? Ко може славити оно због чега је осећао дубоку потребу да се извини? Да ли се тај ко сада слави изненада променио или се само претвара? Кити ли се он сада туђим перјем? Како се може славити мрачно доба наше историје? Да ли је могуће да је овде реч о мистично издвојеним датумима који се могу потпуно одвојити од стварних историјских дешавања и борбе српског народа и његове војске? Како се многоструко могу криминализовати историјски процес и његови кључни државници актери, а у исто време славити последице и исходи настали из њихових дела? О моралним питањима која се овде неминовно и подразумевајуће постављају, не треба ни говорити.

 

Да ли су и како „стратешке“ грешке у деценији „највећег пропадања у историји“ постале нешто што се упорно приписује историјском сећању? Зашто у томе тако активно и славодобитно учествују они који о томе тако лоше мисле?
Како је и да ли је уопште могуће да тако велики и непосредно криминализовани актери са толико почињених „стратешких грешака“ у кратком времену постигну тако значајне резултате на којима почива свака одговорна државна и национална политика? Зашто се толико инсистира на  постојању и очувању Републике Српске и Дејтонског споразума или Резолуције СБ 1244? Какво је то неговање историјског сећања и каква је та политика која своје упориште тражи у овим догађајима и датумима, а истовремено их на сва уста блати и осуђује?!
Извесно је да највећи број постављених питања сугеришу и подразумевају одговор. У означавању прве деценије овог века и одређивању њеног политичког и историјског смисла неће бити потребна никаква посебна питања. Нема недоумица. Сасвим је извесно да ће једини догађај који ће се моћи придружити историјском сећању бити доношење Устава Србије 2006.
Остало ће без икакве упитаности служити за дику званичницима у Београду који уграђују себе у независно Косово и његове границе, и који су пре тога са успехом помагали сецесију Црне Горе, а Статутом Војводине положили темеље и озидали зидове државне независности северне српске покрајине. И, наравно, остаће забележена њихова највећа брига за мир у свету.
Постаје више него запрепашћујућа невиђена страст српског режима да сва отворена велика питања дефинитивно оконча у неповољном историјском и међународном тренутку по српски народ. Просто је невероватна и запрепашћујућа празна надувеност и надменост оних који из дана у дан доказују да су паметнији и бољи од свих претходника заједно, и да су они, баш они, способни и да могу да реше баш сва питања која њихови претходници нису могли. Све је била грешка док они не заседоше на власт. И свако од тих питања закономерно решавају на штету српског народа. Званичници Србије поседују невероватан дар да ама баш нигде у односима и крупним геополитичким променама у свету не налазе праву прилику за Србију. Они би све да одмрзну сем српских жртава и српских интереса.
Како је неко негде и незванично поменуо да ће Хрватска можда, на неки начин, под неким условима, одустати од своје крајње неосноване и трагикомичне тужбе против Србије пред Међународним судом правде у Хагу одмах и по команди нагрнуше српски политичари и вајни интелектуалци са захтевом да се коначно повуче иначе изнуђена противтужба против Хрватске и заувек одустане од помињања било каквог хрватског злочина, а пре свега геноцида извршеног над Србима у Јасеновцу и диљем НДХ-а. До сада су у историји били познати покушаји коначних решења, али она никада нису била унапред планирана на штету свог народа и државе.
Можемо само да наслутимо какав ће изазов за званичну политичку и интелектуалну Србију бити стота годишњица ослобођења Косова и победе над Турском у Балканском рату 1912. године. Суштина свих напада на тадашње Србе и њихове победе у Балканским ратовима биће да би нам било много боље да смо седели с миром, евентуално неговали своју политичку различитост и разна уверења, од либералних, преко социјалистичких, до неолибералних, али сви са чалмом или кечетом на глави. Видећете.
Драги читаоци „Печата“ – Срећна вам Српска нова 2012. година и срећна вам стота годишњица ослобођења Косова.

 

9 коментара

  1. И ОВА ТЕМА ЈЕ ЗАНИМЉИВА, НОВА ГОДИНА – КОЈА И КАДА ???

    Опаска…

    Хришћанство је настало у времену када се у целом, тада познатом свету, време рачунало према Јулијанском календару (по римском Јулију Цезару, из 1. века пре Христа). По том календару су установљени и сви хришћански празници.
    У 16 веку после Христа папа Григорије 13. извршио је реформу до тада важећег Јулијанског календара. Тај нови календар се по папи Григорију назвао Григоријански календар. А како је он настао под утицајем римскога папе, и углавном одмах био прихваћен од стране римокатоличког Запада, православни Исток је остао према њему резервисан и неповерљив (не без разлога).

    У Краљевини СХС, грегоријански календар почео се званично користити од 1920. године и то тако што је прескочено неколико последњих дана 1919. године.Али га народ у весељу није прославњао. Тек касније у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након преузимања власти 1945. године, наметнули српском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…а за то су делимично били криви и власници ресторана и кафана, тог времена широм Србије, зарад профита…

    До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара .

    Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана.

    Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара . Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле.

    Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година.

    Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише – срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ! Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава…

    Православни Срби знају да Божићу претходи ПОСТ од шест недеља, да увек долази Божић, па Нова Година. И онај који то зна неће у весељу прослављати римокатоличку Нову Годину , него ће то за њега бити обичан дан као и сви остали, пре свега дан поста и припреме за велики празник Божића када славимо рођење на земљи Сина Божијега.

    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/




    0



    0
  2. Nijedna srpska glava ne bi smjela da ima bilo šta protiv proslave dvadesetogodišnjice Republike Srpske ali…
    Nije li sramotno,nemoralno,providno,strašno,bestidno da predsjednik Srpske Milorad Dodik za nedjelju dana jubileja ne spomene njene tvorce:Radovana Karadžića,Momčila Krajišnika, Ratka Mladića, Nikolu Koljevića…Koja je to bojazan od stranih mentora(iako u Srpskoj zaludjuje narod da ih se ne boji) da ne nadje stolicu bar u desetom redu za članove porodica nabrojanih srpskih heroja.Zašto im Vlada u Hag nije poslala bar sombolično po hiljadu maraka i svečarsko prase, da se zna da ih nismo zaboravili.
    Zašto na Srpskoj televiziji nije bio ni jedan prilog o pobjedama srpskih vojnika u ratu u BiH i nijedan borac sa ranom nije mogao da kaže riječ u medijima.
    Koliko je Dodik okupirao medije u Srpskoj nigdje se nije mogla čuti ni jedna riječ gnjeva običnog naroda na skup SNSD-a i DS-a,“srbovanje“ Dodika i Tadića i vraćanje krvi u njihove blede face.
    Što li nas to više zaduži Kusturica , nego Bećković i Nogo,pa nam držaše dvadesetominutnu tiradu o svojoj majci Senki i ocu Muratu,te se malo dotače i Andrićgrada jer je poznato da on i dva predsjednika,naravno uz vladiku Grigorija dižu tim gradom sopstveni rejting.
    Ne bi li medju vidjenim Srbima mjesta i za Košunicu,Tomu Nikolića, Božidara Vučurevića,pjesnike i pisce koji su očajničkim vapajima i glasovima u vjetar pomagali Radovanu i Ratki da izdrže.
    Borci za rodjendan ove godine ne dobiše ni onih bjednih 120 maraka boračkog dodatka.
    Pitam se na kraju koga je promovisao ovaj veliki datum Srpske. One koji su stvorili državu u državi ili one koji su švercovali i preprodavali cigarete ili možda još bolje treće a koji su velikim djelom bili i drugopomenuti, koji ma je samo vlast sveta.
    Izuzimajući crkvene velikodostojnike vjerujte da se personama iz prvih pet redova moglo napisati po desetak krivičnih prijava. Ali eto oni su danima samo djelili odlikovanja.Vjerovatno će se oni čiji su likovi na odlikovanjima prevrnuti u grobu, a ovi iz Haga gorko isplakati nad sopstvenom i sudbinom Srbije i Republike Srpske.




    0



    0
  3. Нека размишљања чекајући ПРАЗНИК!

    Православни Срби треба да славе црквене празнике: Божић (најрадоснији празник), Васкрс (највећи – победоносни празник). Ја бих сва црвена слова из Православног календара прогласио за нерадне, с тим да се толико субота ради да се неби смањио број радних дана у години. Зато што нас бије глас да смо нерадници, те бих нерадне дане надокнадио са суботама. Али пошто смо ми секуларна држава, то не може да се уради. Из практичних разлога бих увео да се не ради на Св. Николу 6./19. Децембра. Тог дана пола Срба слави а она друга половина иде на славу. Тога дана на радном месту атмосфера личи на све само не на радну. Па кад се не ради фактички нека се не ради и формално. За р. католичку Нову годину се не би радило 1 дан: 1. Јануара (само тај дан без обзира да ли пада у суботу или недељу, нерад се не би продужавао на понедељак). За Православну Нову годину не би се радило 1./14. Јануара на Св. Василија Великог, под истим условима као и за католичку Н. Годину. Не би се радило и на дан највећег Србина Св. Саве 14./27. Јануара. Сви ти датуми се односе на верске празнике. Припадници других религија би имали право на 2 нерадна дана, везано за њихову веру.
    Кад су у питању државни празници, ту небих славио ништа. Пети Октобар је могао да буде празник над празницима. Могао је да се слави као дан кад су се Срби ослободили комунистичке тираније и збацили ланце после 55 година ропства. Али није! Тог дана су комунисти смењивали комунисте. Тај дан може да се пореди са данима 1948.г. и резолуцијом ИБ-а. Једне комунисте су смењивали други. Није више било Милошевића али су комунисти остали на власти, а народ у ропству. Тог дана сам био испред Скупштине у Београду. Мислио сам да присуствујем историјском догађају по српски народ, али сам био преварен као и већина присутних. Кад је у питању неки државни празник везан за актуелну српску државу и српски народ који хода по Србији и планети Земљи, мислим да тај датум не постоји. Ја се сваки дан молим Свемогућем Богу да нам Он помогне да до тог празника дођемо у непосредној будућности. Ако се то не догоди ускоро, бојим се да у некој даљој будућности неће имати ко ни да га слави – јер ће Срби нестати!
    Постоји један дан у послератној српској историји, кад су Срби демократе и антикомунисти сахранили наду о Слободи. “Црни дане и црна судбино!“ како рече Премудри Његош. Тај дан је 17. Јул 1946.г. кад су брозови комунисти убили ђенерала Дражу Михаиловића. Тог дана треба носити црни флор на рукаву, посећивати гробља и у Црквама треба палити свеће за мртве у знак сећања на велике Србе који су пали за Отаџбину и Православну веру.
    У тихој радости Срби треба да се сећају дана 4. Маја, кад је цркао броз или како се већ звао (пошто је користио 74 имена). Срби треба да се сећају дана кад је фатално рањен други српски крвопија усташки поглавник Анте Павелић. Тог дана 9. Априла 1957.г. Нови Обилић-Благоје Јововић, водник штабске чете Бјелопавловићке војно-четничке бригаде, извршио је атентат на Анте Павелића. На тај начин је усташама “улепшао“ сутрашњи празник 10.4. дан НДХ.
    У праву је г. Вучелић кад примећује и коментарише галиматијас кад су српски државни празници у питању. То је зато што комунисти још увек владају Србијом и прави празник – датум њиховог одласка са власти није се још увек појавио у календару!




    0



    0
  4. Republika Srpska je velika tekovina srpskog naroda i državničkog stava Slobodana Miloševića. Orden mu je posthumno morao biti do-
    deljen. Ako sagledamo stavove petooktobarskih revolucionara može-
    mo samo biti zaprepašćeni što posle neuspeha oko kandidature u EU
    postoje bliski promišljanjima Miloševića. To nesumnjivo govori da
    je smena vlasti bila njihova potreba za samom vlašću i privile-
    gijama koje ona nosi, a ne potreba za novim državničkim promi-
    šljanjem Srbije. Prosto boliglava od izmišljenih radnih mesta u
    administraciji i plata na kojima i Nemci mogu da pozavide. Ja ne
    mogu zaboraviti Franjine izjave o Srbima, Alijino ocenjivanje
    Andrića kao izroda i fukare, kao ni to da Milošević nikada nije
    dao negativnu izjavu o pripadniku drugog naroda. Nije bilo do- voljno da se predsednik isporučuje Hagu, već je morala i kesa na glavu da mu se stavi. Tom gestom je opredeljen nivo nezavisnosti
    Srbije, a odavno je vreme da tu kesu sadašnji političari sami
    stave na glavu i napuste političku scenu. Njihove izjave postaju
    identične izjavama Miloševića jer su ih finansijeri prevarili, a
    postoji opravdani strah da se narod doseti i sa kesama na glavi
    ih isprati sa političke scene.




    0



    0
  5. ГОДИНА БЕБА , ПРОСЛАВА 20.год. РС или ОТВАРАЊЕ МОСТА то је АНТИСРПСКОМ ПРЕДСЕДНИКУ небитно ! Важно да се он сваки дан рекламира на РТСу и несрпској штампи у Србији. Велеиздајник по специјалности љубитељ лепих момака има своје посебне специјалне критеријуме као сваки други душевни болесник и њега нормалан човек неможе разумети! А Београдски надвожњаци су јутрос осванули празнично окићени паролама – погледајте сајт „ДВЕРИ СРПСКЕ“ – СРБИЈА СЕ БУДИ




    0



    0
  6. Ostvarismo izvoz stoleća!
    Odoše k’o „bele lale“ u zemlju cveća.
    Za svaku našu isporuku-Hag nam stisnu ruku.
    Za svaki naš koš-iz Haga- „hoćemo još“.
    I tako mi „trica“ po „trica“,
    od žrtve napravismo krivca.
    Mi njima nevine i žive,
    a oni nama mrtve i krive.
    Hag je nova srpska ćele kula,
    Bože, da li smo mi tolika nula?
    Zar da nam uzidane srpske glave,
    popločaju put evropske slave?
    Stidite se srpske duše jadne,
    zar ste opet svoga mesa gladne?
    Ni vrana vrani oči ne vadi,
    a Srbin crni, CRNOME to opet uradi.
    To ne bi uradio nijedan normalan stvor,
    da preda svoga za prazan evrougovor.
    Tošto sami sebe osuđujemo,
    i to što sami sebe „zaziđujemo“,
    samo su znaci za samonegaciju.
    Bože, molim ti se za srpsku regeneraciju.
    I tako već desetak godina Srbi Srbiju grade,
    al’ je Evropa neće, neće ma šta da Srbi urade.
    A gradiše je sve majstori evropskoga stila,
    potrošiše sve najvrednije, da Evropi bude mila.
    Što Srbi za godinu urade,to Bramerc za dan sruši,
    samo puna saradnja sa Hagom -Evropi je u duši.
    I predadosmo najbolju srpsku garnituru,
    al’ ne dobismo tu evro-unijsku kandidaturu.
    Odložiše za mart dan naše evropske slave…
    Al’ ne lipši magarče, do zelene trave…




    0



    0
  7. Сјајан текст и доста отворених питања.
    Садашња власт у Републици Српској мијења многе ствари у ентитету на путу растурања прије неколико година:
    – заузимање крајње ратоборног, да не кажем дрског става према окупаторима и вербално, и у активностима (продаја нафтне индустрије и дистрибуције нафтних прерађевина руским компанијама – са аспекта интереса запада који је чекао да цијена истог падне на 1% стварне цијене неочекивано и неприхватљиво);
    – преузимање иницијативе са сталним подгријавањем приче о отцјепљењу Републике Српске и стављање федералних политичара у дефанзиву, тако да се осјети да су готово реализовани планови за централизацију БиХ одложени.
    Као неочекиван резултат свега тога дошло је до осјетне релаксације живота у Српској – престала је улична ликвидација сваког Србина за ког се претпостављало да има везе са ратним злочинима или скривањем осумљичених а отпуштање и смјењивање по неколико десетина Срба „у тури“ постало је прошлост.
    А сад то одликовање!?




    0



    0
  8. Oba kalendara i Julijanski i Gregorijanski su iz Rima.
    Nijedan nije pravoslavni.




    0



    0
  9. Поштовани Господине Вучелићу,

    Имао бих једну молбу за Вас. Ваш портал и новина су право благо, пуно веома, веома квалитетних текстова. За Србију је 2012 година преломна година. Како год окренете и куда год да погледате. Молим Вас да барем у наредних неколико месеци омогућите приступ истима без претплате па ако треба и са малим закашњењем. Требају нам Ваши текстови да Србији отворимо очи и да јој помогнемо да види и чује. Разумем да је финансијска ситуација у земљи веома тешка и да имате читаву редакцију да бринете о њој а Ваши новинари о њиховим породицама али Вас молим да барем текстови у вези Косова и Метохије буду доступни свима.

    Поздрав.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *