Ирански хазард Сједињених Држава

Пише Дејан Лукић

„Гашење“ израелског атомског реактора Димона, уз долазак америчке Пете флоте у воде Залива и око њега, јасно најављује почетак рата америчких савезника против Ирана и Сирије. Био би то монументални хазард на тренутно најделикатнијем полигону у свету

 

Израелско Министарство одбране и Национални комитет за атомску енергију одлучили су да угасе атомски реактор Димона, смештен у пустињи Нагев, а са објашњењем да га је тешко бранити и да је „рањив у случају рата са Ираном“. Дневник „Харец“, са своје стране, цитира високи војни извор и такође каже да  реактор у Димони „није више непробојан у случају рата“. Гашење реактора минимизоваће – наводи се даље – опасност од нуклеарних падавина „у случају да буде погођен иранским ракетама“. Ради умирења јавности Директорат цивилне одбране појашњава да је реактор у Димони у служби атомских истраживања, па нема потребе да непрекидно буде у погону. Упркос томе што је већ 47 година  непрекидно у погону.
Индикативно, извори у Министарству одбране на које се позивају израелски, али и медији у Лондону, говоре да гашење реактора мора да почне „пре евентуалног израелског или америчког напада на иранска нуклеарна постројења“.

ИЗЛАЗНА ВРАТА НАФТЕ
Реактор у пустињи Нагев конструисали су француски стручњаци 1964. године, а израда атомске бомбе у Димони била је херметичка тајна све док – у светски познатој афери – Мордехај Вануну, атомски научник који је радио у Димони није открио тајну британским листовима, био киднапован од стране Мосада, пребачен у Израел и издржао дуге године тешке робије. Реактор је данас друга по старости оваква атомска инсталација на свету, али је нашироко већ знано да је производио материјал за атомску и хидрогенску бомбу. Држи се да Израел у свом арсеналу поседује  најмање 80 атомских бојевих глава.
За све време, па до данас, одбрана Димоне од могућих напада била је приоритетни задатак израелских оружаних снага; појасеви противавионских батерија опасавају широки простор око атомског комплекса, али се ипак сматра да је развојем ратне технологије комплекс постао рањив.
Према информацији коју је објавио лондонски „Сандеј тајмс“ прошле седмице, а на основу високог израелског обавештајног извора, израелски војни експерти процењују да би у случају рата на израелску територију пало и до 15 хиљада  иранских пројектила. Према истом извору, Иранци (и Сиријци) поседују ракете довољног домета да гађају Димону. Такве ракете има – каже се даље – и шиитска екстремна група „Хезболах“ у суседном Либану.
Ирански бригадни генерал Масуд Џезаири, заменик начелника Генералштаба, изјавио је, како преноси Иранска новинска агенција, да ће Димона „бити гађана у случају да Израел нападне иранска атомска постројења која служе искључиво у мирнодопске сврхе“.
Информација о наводном гашењу Димоне пуштана је са предумишљајем и као плотун у насталом вербалном рату око Ирана, који Империја распаљује као „артиљеријску припрему“ за  потоњу фазу конфликта у Заливу где је Израел виђен као кључни актер, а ирански нуклеарни програм – војни или цивилни, свеједно – само повод да Империја поравна рачуне у Региону, после скупог промашаја у Ираку, посртања у Авганистану и „узалудног пролећа“ у арапском свету.
И као у Чеховљевој опасци, по којој када у првом чину драме на столу стоји пиштољ, у четвртом чину неизбежно следи пуцњава, тако и „гашење“ Димоне, уз долазак америчке Пете флоте у воде Залива и око њега, значи, сва је прилика да ће на крају бити пуцњаве.
Гротескно и цинично из Вашингтона покрет поморске армаде прати претња да ће се Иран наћи под ударом америчке „и савезничке“ војне силе, уколико, како је запретио, затвори мореуз Хормуз за слободан проток заливске нафте. При томе, као да претња из Техерана није дошла као одговор на  претходну одлуку Вашингтона и Брисела да се наметне нова омча санкција Исламској Републици – специфични ембарго на извоз ирачке нафте која пуни седамдесет посто буџета земље. Гротескно и цинично, „казус бели“ („casus belli“) нису санкције, него ирански евентуални одговор на санкције.
Поред санкција на нафту које је, раме уз раме САД-у, најавила Европска унија, Барак Обама је уочи саме Нове године потписао и Закон којим се свим финансијским институцијама забрањује пословање са „Иранском централном банком“.
Теснац Хормуз су витална излазна врата нафте из Залива. У најужем делу, између иранске обале и Арапских Емирата на другој страни, Хормуз је широк само 34 миље. Сваког дана танкери кроз теснац преносе у просеку 17 милиона барела нафте. Поремећај саобраћаја би, према проценама лондонских агенција за енергију, катапултирао цене нафте за целих 50 и више долара по барелу, и то усред глобалне економске кризе.
Да ли ће Иран затворити Хормуз у случају западног војног напада и какве би то    економске и геостратешке последице изазвало?

АСИМЕТРИЧНИ РАТ

[restrictedarea]

У Вајтхолу интерне анализе баратају са проценом да ајетоласи у Техерану калкулишу како је и сама претња затварањем пролаза за нафту кроз теснац Хормуза довољна да Америка, са НАТО-ом на боку и заливским сателитима Америке на репу, размисле још једном пре него што се упусте у монументални хазард на тренутно најделикатнијем полигону у свету. „Дејли мејл“ у уредничком коментару, међутим, оставља отвореним све варијанте и каже да у тренутној предигри „Англоамериканци не могу да прозру крајње намере Ирана, као што ни Иран не може да прочита крајње намере друге стране“. Једно је, међутим, близу консензуса: „Затварање Хормуза би неминовно повукло брзу и одлучну западну војну реакцију која, пак, не би довела до решења проблема дотока нафте и то због природе геостратешког простора у којем би се рат одвијао“. Америчка ратна морнарица надмоћна је над свим ратним морнарицама на свету. Али надмоћ не значи и непобедивост. „Америчка поморска сила на уском простору Хормуза је и те како рањива“ („Глобал рисерч“).
Упркос војној надмоћи нападача, географија у хормуском тесанцу и у уском простору Залива, поништава предност дејствовања са бродова из даљине (са носача авиона). То је, уједно, разлог зашто су Американци последњих година грозничаво радили на оживљавању идеје ракетног штита на арапској страни Залива.
Војне анализе говоре да мали ирански патролни чамци са ракетама, који према носачу авиона заиста изгледају као инсект поред слона, представљају у овако стешњеном простору, а са близином иранског копна, смртну опасност за америчке ратне бродове. У једној анализи вашингтонског Института за блискоисточна питања, упозорава се да су још већа опасност за америчку ратну флоту у водама Залива ракетни системи постављени на иранској обали, као и мали, брзи сејачи мина и мале подморнице какве поседује Иранска морнарица. Пентагон рачуна и са цивилним возилима са којих регуларне трупе и припадници Иранске  револуционарне гарде могу да лансирају пројектиле.
Џејн Розамунд, руководилац поморског одсека у лондонској консултантској агенцији, наводи да је Иран у могућности да употреби сва ова средства и да, уз то, поседује и неколико стотина самоубилачких брзих чамаца какве су у Шри Ланки успешно употребљавали „Тамилски тигрови“ против владе. Све је то, каже, део стратегије „асиметричног рата“, какав ће се одвијати у Заливу уколико било која страна изврши најављене претње. Али, оцена је да је, уместо употребе свих ових оружја у „асиметричном рату“, довољно да Техеран само објави како је  минирао Мореуз, па да саобраћај танкера кроз Хормуз очас замре. Лондонски „Мејл“ је на истој линији: „Ирачанима је довољно да испале само два плотуна са обале, па да на светском тржишту настане хаос, да цене барела и осигурања бродова скоче за стотине процената“.
На другој страни, „Ројтерс“ петог јануара објављује мишљење инсајдера у Пентагону, према којем ће Иран у случају да поремети и за један дан проток нафте кроз Хормуз „изаћи као највећи губитник“. Уз процену иде и претња да ће у том случају „одмазда америчке силе и њених савезника бити војна и економска катастрофа за Исламску Републику“.
Николас Гвоздев, професор студија за националну безбедност на америчком Колеџу Ратне морнарице (Род Ајленд), у истом маниру каже  да Иранци „могу да изазову велике невоље, али све зависи колико су бола спремни да истрпе“.

КРВАВА ФАРСА
Британска влада са своје стране, и у овој афери је – сви су сигнали – спремна да раме уз раме са Америком уђе у још један рат. Филип Хамонд, министар одбране, већ је упозорио Техеран да не прави проблеме у Хормузу, мада се уздржао да јавно каже шта следи ако Ахмединеџад не послуша упозорење. Али, приликом посете Вашингтону прошле седмице Хамонд индиректно, али сасвим јасно најављује да ће Англоамериканци и војном силом држати Хормуз проходним за  нафту: „Било какав покушај Ирана да затвори Теснац био би и неуспешан и нелегалан“. Хамонд је, да ваљда буде јасније шта је главни улог најновије ратне игре Империје са Ираном, у Вашингтону такође рекао да његова влада у целој афери „делује под претпоставком „да Иран ради на атомској бомби“.
Британија има већ у Региону ратне бродове, укључујући једну нуклеарну подморницу, једну фрегату и једног миноловца.
Нико жив на Западу не зна са сигурношћу да ли Иран ради на производњи атомског оружја, докле је стигао са нуклеарним програмом, да ли је он у сврху израде бомбе, као што тврди Империја, или је реч о производњи енергије у цивилне сврхе, како истичу ајетоласи. Али Обама у Вашингтону, Камерон у Лондону и бирократија у Бриселу „делују под претпоставком“ – како то асоцира на крваву фарсу са Садамовим оружјем за масовно разарање – да се у Ирану под земљом справља атомска бомба. И пошто муле тврдоглаво одбијају да изнесу прљави атомски веш на јавни конопац да би Империја све то лепо прегледала и одобрила, Хормуз је исфабрикован као „казус бели“ за нови ратни поход Империје.
И као у свим претходним ратовима вођеним последњих деценија под великим заставама и узвишеним мотивима, анализе и овај пут говоре да Империја прво пуца, па онда размишља о последицама. А анализе говоре да би у случају удара на Иран, Русија и Кина – због крупних геостратешких и економских интереса – морале да реагују. Представник Русије у НАТО-у и заменик премијера Дмитриј Рогозин путује средином месеца у Пекинг на усаглашавање одговора уколико букне ватра у Заливу.
Ни интерне анализе које ових дана круже у владиним и обавештајним канцеларијама на Темзи нису пријатно штиво за читање. Ту се може прочитати процена да би конфлаграција око Хормуза  могла да „оживи“ све замрзнуте конфликте у ширем, а експлозивном простору Региона – све до Абхазије,Јужне Осетије, Грузије, Нагорно Карабаха, Јерменије, Азербејџана…
Јерменија, савезник Русије у арени потенцијалног домино ефекта, већ је послала дипломатску пошту у Москву са поруком да  Јереван не може да остане скрштених руку. Иста порука одаслата је у Пекинг. Рачуна се, такође, да би шангајска организација за сарадњу била аутоматски  увучена у  конфликт.
У Пекингу, адмирал Чијаозенг, кључни планер у кинеском Генералштабу, без дипломатске финесе упозорава да „Кина неће трпети напад на Иран“.
Сума сумарум, „прилике на небу“ изнад Залива су лоше, прогнозе још горе. Читање англоамеричких анализа, чији су делови доспели у медијски простор, наговештава да су све опције у игри, нарочито она најгора. А да ли ће се догодити та најгора зависи, како пише „Мејл“ на основу високог британског обавештајног извора, и од процене Нобеловца у Вашингтону да ли би му потпаљивање једног новог рата било добитна или губитничка комбинација на предстојећим председничким изборима у новембру.
За  које ће се царство Нобеловац за мир определити, широко је отворено питање, мада „прилике не небу“ пре наговештавају да  би  Империја могла да још једном пуца пре него што размисли; да је на хоризонту још један рат – овај  пут усред нафтних поља – у којем ће, једна иронија више, земље са 2.680 атомских бојевих глава (САД 2.150, В. Британија160, Француска 290, и Израел са својих 80) удаити на земљу за коју се „основано сумња“ да прави своје атомско прворођенче.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *