Има ли наде за правду?

Пише Стефан  Каргановић

Прогон Војислава Шешеља, више од свих других скандалозних епизода пред МКТБЈ,  симбол је институционалне корумпираности и илуструје праву природу Хашког трибунала, који је један угледан стручњак у наслову своје књиге правилно назвао „травестијом“

Пракса Хашког трибунала и правне и друге контроверзе везане за поједина суђења и третман притвореника МКТБЈ, биле су тема округлог стола који је одржан у уторак, 27. јануара, у простору угледног руског „Института за демократију и сарадњу“ у Паризу, чији је директор – историчар и аналитичар Наталија Алексејевна Нарочњицкаја. Говорили су адвокати  Миодраг Стојановић, члан тима одбране Ратка Младића,  Марко Сладојевић из тима одбране Радована Караџића и Стефан Каргановић, чије је тематско усмерење било суђење Војиславу Шешељу. У њиховим излагањима било је речи о  експертским и другим питањима стратегије одбране у предметима у које су укључени. Са овог скупа, објављујемо  излагање Стефана Каргановића.

После деветогодишње правосудне агоније у случају Шешељ, можда би било најбоље да се одрекнемо илузорних полагања на правду и да питање поставимо на практичнији начин: има ли наде да ће у оквиру суђења бар неке од процесних норми цивилизованог правосуђа најзад бити испоштоване?

ТРИБУНАЛ КРШИ СОПСТВЕНА ПРАВИЛА
Као што ћу настојати да прикажем, и то би представљало огроман напредак у овом предмету и могло би довести до праведног резултата – одбацивања оптужнице – чак и без формалне ослобађајуће пресуде после разматрања доказне грађе. То је тако из најмање два разлога. Прво, зато што петогодишње одлагање почетка суђења и одбијање током тог периода захтева за условно пуштање оптуженог на слободу, спојено са преспорим темпом процеса од тренутка када је најзад отпочео, представља грубо кршење права на експедитивно суђење и самим тим довољан разлог за обуставу даљег поступка. У вези са овим треба приметити да је право на „правично и експедитивно суђење“ загарантовано правилом 65тер (Б) Правилника самога Трибунала, што је деветогодишњим притвором Војислава Шешеља сигурно прекршено, гледано из било којег разумног угла. Друго, због потпуног колапса оптужбе до марта 2011, када је Тужилаштво завршило са изношењем својих доказа, и немогућности да се докаже макар једна тачка оптужнице. По правилима самога Трибунала, а то је правило 98бис да будем прецизан, у тој фази поступка Веће је било дужно да доказе процени у светлу које је најповољније по оптуженог и да  обустави поступак у случајевима када је јасно да Тужилаштво није успело да предочи доказе којима би се осуђујућа пресуда разумно могла образложити.
Упркос очигледној немоћи Тужилаштва да то учини и доказе такве врсте предочи, и јасно израженом мишљењу председавајућег судије Антонетија да концепт удруженог злочиначког подухвата, који подастире велики део оптужбе, у овом предмету није уопште применљив, већина у Већу ипак је гласала да се суђење настави. Политички корисници  продужавања процеса су тренутни властодршци у Србији. Они сада више у скорој будућности неће морати да стрепе од непријатне перспективе Шешељевог тријумфалног повратка, и то баш на време да своју оснажену странку поведе на предстојећим изборима. Да би ствар била још апсурднија, уместо да се после рочишта по правилу 98бис које је било одржано прошлог пролећа главни предмет настави, он је заглибљен док се разматрају колатерална питања конкретно оптужнице за „непоштовање суда“, зато што је оптужени, наводно, објавио имена заштићених сведока Тужилаштва. Није важно што су сви ти сведоци потписали изјаве у којима траже укидање мера заштите. Али на овакав начин,  док се та вештачка питања разматрају, онемогућава се прелазак суђења у фазу одбране, иако је окончање бескрајног поступка у целини још одавно на дневном реду.

СУДИЈА АНТОНЕТИ „КАО ДУБЧЕК“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну