Почетна / ТВ коментар / Хоћу да мрзим

Хоћу да мрзим

Пише Миодраг Зарковић

Предстојеће недеље, у новој календарској години дебитоваће емисија Наташе Одаловић, нове другосрбијанске ТВ хероине

 

Помало је чудно због чега РТС, тј. Александар Тијанић, није ангажовао Наташу Одаловић, већ је ова расна другосрбијанка, стасала на колумнама листа „Данас“, у етар морала да продире преко Б92. Пре десетак година, наиме, управо је Тијанић на пасја уста вређао Наташу, заједно са још неким новинским дамама које су се усудиле да критикују његов ласцивни аватар под којим је писао за „Национал“: између осталих придева називао ју је и „ћевапћићопрстом“, што је неминовно указивао и на одређену блискост, макар и платонску (Квентин Тарантино је, рецимо, у неколико филмова подробно испитао мушку опседнутост женским прстима). Узмемо ли у обзир Тијанићеву склоност ка томе да туђим, РТС-овим новцем плаћа кадрове које је претходно наружио својим пером (види: Драган Илић), можда би било природније да се Наташа обрела у његовом, уместо у Б92 царству.
Мада је, са друге стране, Тијанић исто тако навикао да кадрове са Б92 доводи тек када су увелико расходовани, када више ничему и никоме не могу да служе са минимумом корисности, када и њихова матична кућа, са својим матичним донаторима из држава српских матичних непријатеља, више нема новца да их плаћа. Видети, на пример: Антонела Риха. Што ће рећи, има још времена да Тијанић заспе хиљадама евра прсте које је ономад онако меснато описивао.
До тада, међутим, Наташа мора да се злопати по Б92, где јој је запао преподневни термин од пола десет, када почиње њена полусатна емисија громогласног назива „Хоћу да знам“, приказивана сваког радног дана (с тим што је петком не води Наташа, већ неко од њених естрадно-спортских колега). У овој рубрици је повремено помињана та емисија, али је стално одлаган свеукупни осврт на ТВ чедо Наташе Одаловић, које се једино и може достојно испитати свеукупним освртом. Сагледавање сва три месеца Наташиног телевизијског рада доноси драгоцено сазнање о томе колико је српско друштво истински посрнуло под еврореформском диктатуром и каква нас злехуда судбина очекује настави ли се еврофилна хистерија.
То сазнање се своди на мало изокренуту варијанту чувеног закључка Хане Аренд о „баналности зла“: овде је, наиме, реч о злу произашлом из пуке баналности. Наташа Одаловић је банална појава, чија је једина врлина то што је, ето, донекле промућурнија од Предрага Сарапе. Остале одлике доброг водитеља – муњевито опажање, прилагођавање и реаговање; бриткост и сажетост у изражавању; осећање за меру; способност усмеравања саговорника – не постоје у Наташи ни у траговима, чега је она, као донекле промућурнија од Сарапе, ипак свесна. Инстинкт за преживљавањем зато је носи ка оном полу наше јавне сцене на којем и нема суштинског садржаја, тог исконског непријатеља баналности, него чистог преписивања из Европе, Америке, Словеније и Хрватске, Турске или одакле већ. Пошто на том полу не влада изобиље употребљивих саговорника, Наташа је већ на крају првог тромесечја била принуђена да поново зове оне који су јој раније гостовали у емисији, попут Теофила Панчића.
У нешто развијенијим, а и логичнијим ТВ приликама, Теофил Панчић би, занимљив и инспиративан какав јесте, полусатно гостовање на националној фреквенцији могао да добије само у случају да, на пример, ожени Деми Мур, напије Кита Ричардса и пронађе лек за ћелавост. Та три ситна услова кад би испунио заслужио би прилику да се обрати васколиком грађанству. Без тога, Теофила Панчића би ваљало да избегава свака станица која настоји да јој публика остане будна. Авај, Наташа Одаловић сервирала га је гледалишту два пута у непуна три месеца, најпре у својој првој емисији 26. септембра, а онда и 20. децембра.
Што је још горе, исто је урадила и са једним још досаднијим и предвидљивијим другосрбијанцем, према којем и Теофил Панчић делује као трећи део „Бетмена“: са Љубишом Рајићем. Па и са незаобилазним Чедомиром Јовановићем, иначе најекспониранијим петопроцентним политичарем у историји вишестраначја. Али, од ових чисто занатских пропуста, опасније је идеолошко, чак секташко генерално усмерење емисије, кроз коју несметано дефилују антисрпски фашисти. Списак значајнијих гостију у педесетак емисија Наташе Одаловић изгледа овако: Светислав Басара, Наташа Кандић, Војин Димитријевић, Соња Бисерко, Лазар Стојановић (незабележен излив мржње према Србији и Српству), Марко Караџић, Сретен Угричић, Борка Павићевић, Ненад Чанак, Срђа Поповић (адвокат, не „отпораш“), Соња Лихт, Иван Вејвода, Вук Драшковић, Жарко Кораћ, Ратко Божовић, Јово Бакић (главом и брадом), Весна Пешић, Муамер Зукорлић… Тек да се у Влади не досете, овако монолитан списак местимично је прошаран понеким опозиционим политичарем (Николић, Вучић, Тодоровић, Радета, Вулин), али никада и каквом нестраначком јавном личношћу која би наступила са здраворазумског, родољубивог становишта.
Баналност је напорна, па је Наташа Одаловић протекле празнике искористила за један од дужих познатијих ТВ одмора. У новој години прва емисија „Хоћу да знам“ биће емитована тек у понедељак 16. јануара, а према незваничним сазнањима гост неће бити Теофил Панчић. Ко год да буде, лако ћете у тој емисији препознати злурадост и ликовање над српским несрећама: испољиће га водитељка, најновија хероина телевизијског изазивања Србије. Имајте само виду да је, у случају Наташе Одаловић, баналност ипак старија од зла. Баналност која је најиспољенија била у емисији из децембра, када је Наташа Одаловић директора Математичке гимназије упитала детињом искреношћу и радозналошћу: „Реците нам, молим вас, како се то тренира мозак?“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *