Гутачи Мурти-Бингових пилула

Пише Љиљана Богдановић

Како неке појаве у условима дубоке кризе друштва и културе у Србији препоручују новом читању књигу  „Заробљени ум“ Чеслава Милоша

Уочи минулог Божића на тезгама са кинеском робом у Београду појавио се и пластични бадњак! Са понудом храстових грана које то нису, искрсло је и питање: да ли су нас проницљиви Кинези,„снимили“, па закључили да психолошком дагеротипу грађанског колективитета Србије припада бадњак  „пластиканер“? Препознајемо ли, ненадано, ову „зезалицу“ као узнемирујућу метафору нашег живљења? Бљутави ПВЦ артефакт буди и недоумицу: јесмо ли у представама наших суграђана са Далеког истока ми као народ заиста толико духом празни, лажни и  неутемељени да нам следује ова бесмислена кич „радост“?
Чак и ако су сва суморна питања више изнуђена и без повода стварнијег од „лабавог“домашаја једне трговачке досетке, извесно је да би се, после критичких речи ових дана изречених о „достигнућима“ на српској културној сцени, многи сложили да је божићни ПВЦ симулакрум складна допуна актуелног културно-уметничког и обичајно-потрошачког хоризонта друштва. Зашто би нас пластични бадњак жуљао више од закључака да је у прошлој години домаће позориште било „бесциљно лутање по мору осредњости“ или да је у 2011. години српски филм био такав „као да ове године није ни било“, а ликовни живот „у стању лаганог умирања“? „Оно пластично“ што „глуми“- храстово, има посредно и хармонијску  „риму“ у траљавој понуди наше културе! А можда и своје задовољне купце, стасале у редовима од скоро научно кодификованих типова домаћих потрошача културе! У истраживању републичког Завода за проучавање културног развитка са којим је јавност била недавно упозната, Срби као конзументи, дакле и креатори укуса, идеја и навика што владају тржиштем културно-уметничке понуде, добили су групне карактеристике и имена: Турбо народњаци, Градски народњаци,Урбани глобалисти, Традиционални народњаци, Конформистички омнифори, Класична елита и Салонска турбо елита. Иако истраживање о „Културним праксама грађана Србије“ закључује да се наше  „културне навике крећу у оквирима европског просека“, у подробнијим анализама склоности појединих типова не негира се пријемчивост за „лажњаке“ у сваком смислу – материјалном и идејном. Можда „салонце“ и неће обрадовати поменути кинески обредни изум, али „хибридне“ народњачке групе – ко зна?

[restrictedarea]

Ретка су међутим истраживања која подробније говоре о друштвеној групацији која, уз политичаре, овде најнепосредније одлучује и обликује дискурс, трендове и систем вредности, о интелигенцији. Парадоксално, о данас најмоћнијим и друштвено најутицајнијим (па дакле за укупну „срећу“ ове земље и најодговорнијим) интелектуалцима, истраживања као да су учињена пре пуних седам деценија. Откривамо их у драгоценом делу написаном далеке 1952. године,у једној од сто најутицајнијих књига насталих у прошлом веку – „Заробљеном уму“ Чеслава Милоша (обновљено српско издање штампала „Паидеа“2006).
Стварност савремене Србије све више се чини као„реализовани мурти-бингизам“ о којем је тако надахнуто писао овај Пољак, настојећи да мучном интроспекцијом и антрополошком анализом објасни понашање интелектуалаца у тоталитаристичком систему. Зло система је, наиме,  видео у поробљавању умова, у идеолошком притиску власти одлучних да створе „новог човека“ (када је реч о владајућим идејама и пракси у нас успостављеној по демократским променама, ово звучи познато, будући да је „ поправљени Србин“ био домаћи задатак креатора новог духа нације)! Проблем о којем овај писац посебно говори је искуство конверзије, односно чињенице да зрели људи (интелектуалци) постају присталице тоталитарних идеја, а све у намери да се прилагоде условима који су им страни и као такви негирају и угрожавају њихов идентитет  Два су механизма која човеку из „земаља Центра“ служе за прилагођавање новој ситуацији: „Мурти-Бинг“ и „кетман“. Прихватањем првог он подлеже „заробљавању“ ума, мењању личности, док се прихватањем другога бори против тога. Да би показао поводљивост, посебно поводљивост  интелектуалаца, за лепотама Нове вере, Милош је термин „Мурти-Бинг“ позајмио из Виткјевичевог романа „Ненаситост“. Гутачи Мурти-Бингових пилула, снажног средства које органским путем преноси пожељни „поглед на свет“(иначе основу моћи армије која преноси идеје освајачког Центра и Империје), постају ведри и срећни, а проблеми са којима су се раније борили постају привид недостојан бриге! Тако „нерешиве онтолошке тешкоће“ и проблеми идентитета постају „глупост прошлости“. Невоља је била, пише Милош, што је мир конзумената пилула био у  „оштром контрасту са напетошћу њиховог окружења“.
О „Заробљеном уму“, у нас су писали многи, међу њима и преводилац Љубица Росић, чије речи наводимо. Феномену кетмана овде је била поклоњена велика пажња, па је незаслужено у сенци остао феномен Мурти-Бинга. Ово је међутим управо његово време, само што је у епохи неолибералног тоталитаризма, Центар пресељен са Истока на Запад, из Москве у Вашингтон.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. “Примиће” се Срби и на те пластиканере само ако их буде рекламирао ПИНК, уз помоћ морона из Купинова.Мислим да га именују као Мики. Уствари Мики и није морон, бар не већи од оних који га “пуштају” а поготову не, од оних који га гледају.

  2. Ako je SPC od 1965.g. clanica “svetskog saveza crkava” i ako uveliko se zalaze za dolazak papige 2013. u Nis i ako smo vise Ekumenska nego Srpska pravoslavna crkva…. onda su “odlicni” plasticni kineski badnjaci.

  3. To je samo jos jedna cigla u zidu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *