Геншер брани „оптуженог“ Геншера

Пише Мирослав Стојановић

Последњи покушај бившег немачког шефа дипломатије да поводом двадесет годишњице признавања хрватске и словеначке независности оповргне оптужбе „српских националиста“, како су он лично и његова земља готово пресудно утицали на растурање Југославије

 

Медијски и политички готово заборављени бивши шеф немачке (углавном, и највећим делом западнонемачке) дипломатије Ханс Дитрих Геншер, с најдужим министарским стажом у овој земљи (23 године, непрекидно) појавио се недавно, ненадано, и на препад, у новинама.
Учинио је то у грозничавој потреби да још једном „изгланца“ сопствену биографију и с ње уклони „мрљу“ која му очигледно не да мира: да је био један од срчанијих пиромана који су допринели разбуктавању ратног пожара у бившој Југославији, с катастрофалним последицама. Свестан очигледно да то чини можда и последњи пут оваквим поводом (зашао је дубоко у деведесете), пошто јубилеји, као изазови и „шлагворти“, баш не стижу сваки дан.
Непосредан повод за Геншеров излазак на медијске барикаде ради одбране сопственог лика и дела – огласио се бројним изјавама и великим интервјуом у политички утицајном „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ – била је двадесета годишњица признавања Хрватске и Словеније (15. јануар 1992). И његов лични допринос том чину који су Хрвати изгледа умели да цене више од Словенаца: проглашен је почасним грађанином, у великом броју хрватских вароши улице и тргови понели су његово име, глава му је изливана у бронзи и клесана у (брачком) мермеру, а Данке Дојчланд, ода незаборавне и дирљиве захвалности, њему и његовој земљи, орила се годинама.

СУКОБ С ЧИЊЕНИЦАМА
Решен да се коначно обрачуна с оптужбама како су он и његова земља, исхитреним признавањем разарајућег словеначког и хрватског сецесионизма, допринели разбијању Југославије, оптужбама које га годинама прате, и које су улетеле и у његове биографије на електронским порталима и научна дела, Геншер тврди да је недужан и невин. И да су те оптужбе плод завереничког комплота „српских националиста“, „немачких левичара“ и једног броја политичара, публициста и научника с „енглеског говорног подручја“.

[restrictedarea]

Необична дружина, која је „као аксиом“ (Франкфуртер алгемајне цајтунг“) прихватила и, ето, натурила тезу да је Немачка на своју руку и упркос противљењу њених савезника у Европи, па и самог Вашингтона, исфорсирала преурањено признавање Хрватске и Словеније и тиме разорила дипломатске напоре и подухвате УН и (тада још) Европске заједнице (у „медијацији“ лорда Питера Карингтона) да се југословенска изворна драма, која ће уз спољну асистенцију таквог типа прерасти у трагедију, разреши мирним путем и преговорима.
Не, не и не, каже Геншер. Немачка ништа није урадила „соло“. Следила је само оно што се догађало у Југославији, где се „већ пуцало“. И признала Хрватску и Словенију кад и остале чланице Европске заједнице, 15. јануара 1991, после Бадентеровог извештаја („да се југословенска федерација растаче“), не пре њих.
То што га чињенице оповргавају и говоре друкчије – да је канцелар Хелмут Кол још с јесени 1991. године обелоданио како ће признати Хрватску и Словенију пре (католичког) Божића, да је и сам Геншер по повратку из Ватикана, 19. децембра, саопштио како је његова земља, уз пуну сагласност Аустрије, одлучила да озваничи то признавање, то што су немачки генерални конзули у Љубљани и Загребу 23. децембра 1991. године предали председницима Милану Кучану и Фрању Туђману писма председника Немачке Рихарда фон Вајцзекера о успостављању дипломатских односа – Геншеру ништа не значи: одлучили јесу, али су реализацију те одлуке одгодили (петнаестак дана!) чекајући друге…
Ни речи о демаршима који су му стизали с разних страна. Од генералног секретара Уједињених нација Переза де Куељара („признавањем Словеније и Хрватске прошириће се ратни сукоби у Југославији“), изасланика Европске заједнице лорда Карингтона („то ће разбити мировну конференцију, ако две од шест република добију независност, њих конференција више не занима“), до, зауставимо се за ову прилику ту, емисара УН Сајруса Венса.
Нора Белеф, наиме, сведочи у документарном филму „Рат који се могао избећи“ како су Карингтон и Венс „били бесни на Геншера“, а амерички дипломата Џорџ Кени у истом филму каже да је Венс тврдио како ће ово признавање поништити његове напоре да се смире сукоби у Хрватској (оно што се после тога збило назвао је „ратом господина Геншера“) и распламсати ратни пожар у Босни.
Амерички државни секретар Џејмс Бејкер: Југославија се распала једностраном одлуком о независности Словеније и Хрватске и преузимањем граничних прелаза, (Словенија) што је био акт силе и кршења хелсиншких принципа. Прави проблем је био што је независност постигнута једностраним одлукама, а не мирним преговорима. Роберт Коен је писао у „Њујорк тајмсу“ да је дошло до „криминалног негирања дипломатије“ и констатовао да је „свет потпалио фитиљ“.

ПАВЕЛИЋ БРЖИ ОД ХИТЛЕРА
Бејкер тврди да је у јуну 1991. године пренео лидерима југословенских република упозорење да „нико не сме предузимати кораке с којима се други не слажу“. И сви су се с тим сагласили. Два дана касније, 25. јуна, председници Словеније и Хрватске, Кучан и Туђман, прогласили су независност, окуражени подршком шефова дипломатије Немачке и Аустрије, Ханса Дитриха Геншера и Алојза Мока.
Европски партнери су били немоћни пред нараслим политичким амбицијама (тек) уједињене Немачке, која је, у почетку, у свом науму да снажно подржи хрватски и словеначки сецесионизам имала само подршку Белгије и Данске. Тој моћи могле су да се супротставе само САД. Нису се у то упустиле. Већ споменути Џорџ Кени каже: Имали смо наредбу да САД држимо по страни, да избегнемо одговорност за решавање сукоба. Вашингтону је наравно Берлин био важнији од Београда. Председник Џорџ Буш (Старији) понудио је Немачкој привилегован статус „партнерства у вођству“, а амерички амбасадор је још 1989. године (гасио се Хладни рат) саопштио властима у Београду да Југославија више није стратешки значајна његовој земљи и Западу.
Иако то не спомиње, Геншеру очигледно све више муке задаје и појава књига немачких аутора које критички говоре о његовој улози, и улози Немачке, у југословенској драми. Једна од њих је „Немачка и њени Хрвати“, с поднасловом „од усташког фашизма до Туђмановог национализма“ и фотографијом Богдановићевог споменика у Јасеновцу. Аутор је славист Улрих Шилер и угледни новинар. Био је дописник „АРД“-а (радија и телевизије) из Београда, Москве и Вашингтона, потом главни уредник „Радио Бремена“. С предговором Ханса Кошника, социјалдемократског политичара и још једног доброг зналца прилика и збивања на Балкану (био је, у име Европске уније, администратор у подељеном Мостару), књига отвара две за Немце деликатне теме: потискивану хрватску одговорност за растурање Југославије и немачко саучесништво у томе.
И један и други су уверени да Кол и Геншер нису били дорасли искушењима која је доносила југословенска драма. Иако с великим искуством стеченим у блоковским конфронтацијама, готово да појма нису имали о Балкану.
У приказу књиге, минхенски дневник „Зидојче цајтунг“ констатује да се „корени хрватско-немачке трагедије“ (трагичног савезништва) виде на први поглед, с корица књиге. На насловној страни је фотографија (Богдановићевог) споменика у Јасеновцу, који подсећа на „бивши хрватски концентрациони логор“. Учињено је то с ауторовом поруком, и констатацијом, да је Туђман покушао да прави „ново поглавље“ на национализму „посејаном“ у усташкој фашистичкој држави.
Уз подсећање како је настала Павелићева Хрватска, коју су „инсталирали Хитлер и Мусолини, уз сагласност хрватске Католичке цркве“, минхенски лист извлачи у први план констатацију аутора књиге да је с концентрационим логором у Јасеновцу („никад научно није доказано да ли је у њему убијено седамдесет хиљада или седам стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома“) „Павелић почео прогон Јевреја пре него што су Хитлерови јуришници на конференцији у Ванзеу, у јануару 1942. године, договорили о коначном решењу јеврејског питања“.
Туђман није хтео ништа да зна о злочинима усташа. Напротив. Релативизовао је и холокауст, због чега би му се у Немачкој судило. Број жртава, у Јасеновцу, као и у немачким логорима уништења, писао је, плод је „емоција преживелих и претеривања у обрачунима преживелих са злочинцима“. Потискивао је и прикривао такође злочине усташа у Босни и Херцеговини. Број њихових жртава већ 1941. године био је толики да се мостарски бискуп жалио „претпостављеном“ надбискупу Алојзију Степинцу.
Преокрет Туђмана, историчара по образовању, од партизанског генерала у хрватског националисту, збио се у Титово време. Додатно „радикализован у затвору“, Туђман је крочио на европску сцену, најпре код канцелара Кола и министра Геншера.

УДВАРАЊЕ ТУЂМАНУ
И кад су у Југославији пригушене националне напетости вулкански прокључале, уместо да се сви националисти (лидери) „утерају у кавезе“, једном од њих, Туђману су се „чак удварали, како немачки политичари, тако и поједини новинари“.
Најгрлатији међу њима, признаје то сада и сама редакција, био је сувласник и уредник „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ Јохан Георг Рајсмилер. Његове запаљиве и расистичке уводнике против Срба и Србије, али и ЈНА, а писао их је готово из дана у дан, Петер Хандке је означио као „нацистичку пропаганду“, а Рајсмилерове колеге друкчијих становишта су га ословљавале – „Рајхмилер“.
Ти текстови у најутицајнијем немачком политичком дневнику су снажно утицали на немачку политику, неки су чак убеђени да су је и обликовали. Михаел Мартенс у тексту објављеном у овом листу 15. јануара, управо поводом двадесете годишњице признавања Хрватске и Словеније као независних држава, цитира дипломату Јиргена Хроборга, који је једно време био Геншерова десна рука, а потом и немачки амбасадор у Вашингтону.
Као ватрени присталица посебно хрватске независности, Рајсмилер је свакодневно вршио тако снажан притисак да му канцелар Кол није на крају могао одолети. Други, неименовани дипломата, рекао је да је Рајсмилер својим коментарима „Кола доводио до лудила“, па је канцелар готово у очајању рекао: признаћемо их!
Делује професионално „пикантно“, иако је тешко поверовати да се политика једне тако важне земље у тако важном питању формирала и формулисала на основу запаљивих Рајсмилерових текстова, а написао их је о распаду Југославије, у 1990. и 1991. години преко 130!
Рајсмилеровим хушкачким текстовима супротстављали су се, повремено, критички и аргументима, оснивач и власник „Шпигла“ Рудолф Аугштајн и недељник намењен интелектуалнијем и либералнијем читалаштву „Цајт“.
Мартенс иначе открива да немачко Министарство спољних послова није имало уопште одељење (реферат) за Југославију. „Формирало га је кад ова држава више није постојала.“ Иако је располагало искусним дипломатама, непознавање вишенационалне балканске заједнице и њене историје било је опште.
Геншер се у већ споменутом интервјуу „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ (и он и новине покушавају да се одбране од истоветних оптужби) представља као „велики пријатељ“ некадашње Југославије, с којом је Немачка гајила „најбоље односе“. Открива да га је његов југословенски колега Будимир Лончар позвао средином јуна 1991. године да дође у Београд. Не и с каквим намерама. Срео се, каже, том приликом, први и једини пут, са Слободаном Милошевићем. И било му је одмах јасно: човек хоће „велику Србију“!
Да ли вам је то Милошевић рекао, упада новинар. Не, каже Геншер, али било је то очигледно, „остављао је такав утисак…“ Чињенице му, ни овде, нису важне.
Враћајући га неколико пута на податак да је Немачка фактички признала Хрватску и Словенију 23. децембра 1991, Геншер се упорно држи 15. јануара 1992. године.
„Пре тога се уопште ништа није догодило“, категорично тврди, игноришући, поред осталог, владину одлуку и раније споменута писма шефа државе председницима Словеније и Хрватске, која су им уручена 23. децембра 1991, о успостављању дипломатских односа.

[/restrictedarea]