Где смо после сто година?

Пише Драгомир Анђелковић

Наши преци су 1912. године ослободили „Стару Србију“, а Србија је постала кључни регионални фактор са којим су велике силе озбиљно рачунале. Данас смо пуки објекат њиховог деловања. Зашто?

После Балканских ратова, КиМ, Рашка област и Вардарска Македонија, поново су постали делови Србије, а знатно је „нарасла“ и друга српска држава – Црна Гора. Данас је питање да ли истински постоји и једна српска држава. Црна Гора је, историјски и на основу опредељења великог дела народа, и даље српска земља, али је постала антисрпска држава. Република Српска је, ма колико дубински национална, за сада још део БиХ, те је тиме њена државност окрњена. Што се Србије тиче, она се, без обзира на Устав, умногоме одрекла свог српског карактера. Све више је аморфна творевина, под меком евроатлантском окупацијом. На страну то што Македонија више није у њеном саставу, а КиМ се налази под пуном контролом НАТО-а.

БОЛНЕ ПАРАЛЕЛЕ
Пре сто година Србија је имала снажну армију, која је квалитативно била изнад аустроугарске (која је оличавала централноевропски цивилизацијски круг), а није заостајала ни за немачком армијом (која је у погледу ефикасности симболисала све најбоље што се везује за тзв. „праву“ Европу). Имали смо и реалну економију, а нисмо више били ни само „сељачка земља“. Почетком 20. века већ је број људи који су се бавили пољопривредом пао на 65 одсто. У занатству, индустрији, трговини и саобраћају, радило је 21одсто запослених, док су остали радили у јавним службама или на пољу „слободних занимања“. Данас Србија скоро и да нема индустрију, а незапосленост и безнађе у њој цветају. А војска? Она је сведена на „проширену жандармерију“, намењену да пре или касније буде помоћни контингент у атлантистичким ратовима, а не да брани земљу.
Србија је почетком 20. века била држава са завидним степеном демократије. Како је Јован Дучић уочио, суседна Аустро-Угарска, феудални анахронизам у срцу Европе, ње се није плашила само зато што је за Србе под жезлом Хабзбурга била „Пијемонт“, већ и због потенцијала да за остале њене народе постане демократски катализатор. Србија је имала добро уређену државну управу и солидан судски систем. Сада имамо само привид демократије. Као ретко где у Европи, медији су под контролом центара моћи спрегнутих са режимом, а власт је тотално измештена из институционалних оквира. Или можда неко мисли да Србију води Влада, а не председник – постмодерни самодржац? О корупцији која се да мерити са оном из доба турских паша, да и не говоримо.
Српске земље су пре сто година биле демографски просперитетне. Сваке године је Србија (у границама пре 1912. године) имала раст од 45 хиљада становника, а данас у њој умре 40 хиљада људи више него што се роди. Стабилан раст имали су и Срби у Црној Гори, БиХ, Хрватској, Далмацији…Сада на простору Р. Хрватске, где је некада било скоро 20 одсто Срба, наших сународника има тек четири до пет одсто, у БиХ их је мање од исламизираних Срба којих је пре сто година било за четвртину мање од православаца, а који су се од тада још и додатно удаљили од својих националних корена. Нажалост, то се десило и са великим делом Црногораца.
Срби су ушли у фазу интензивног изумирања. Чињеница је да је то општеевропски тренд, али су други народи нашег континента, који су имали шансу  да реше своје национално питање, њу углавном искористили. У тим околностима демографска контракција, произашла из цивилизацијске декаденције, ако и није мањи проблем, бар не боли толико. Тако ствари стоје и са идентитетском утемељеношћу. Чак и Французи – за које се посебно сматра да су испуњени националним набојем – придају мањи значај патриотизму. Но, то није тако страшно као када је у питању народ Србије, која је изложена мирнодопској агресији. Али, и у тим условима ми смо гори од многих других народа. Срби као да још не схватају да Југославије више нема, а неке је од Српства и срамота. Вишедеценијски национални мазохизам, посејан од стране српских непријатеља, дао је обиље плодова. А држава Србија не да се против тога не бори, већ на многим пољима иде антисрпским колосеком трасираним у доба титоизма.

СОПСТВЕНА КРИВИЦА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну