Добра стара времена

Колумне | | januar 19, 2012 23:32

Пише Милован Данојлић    

Замишљали смо да у свету имамо моћне савезнике и истомишљенике, да не речем пријатеље. У њих смо, авај, бројали и Америку. Она је, у оквиру редовне војне и финансијске помоћи, уделила независној и несврстаној Југославији око 100 милијарди долара. Потом је, као предводница бомбардовања године 1999. причинила штету која се такође процењује на око 100 милијарди долара…

 

Кроз вечерњу сумаглицу прошарану скакутавим сијалицама  комби се пробија  према главном граду Српске. Моја сећања  опонашају излетање сабласних лампи из помрчине Коридора, и једно се зауставља  у средини шездесетих година.
Јавност се беше усталасала због загребачке Језичке декларације. У необавезном разговору са истакнутим писцем, с којим сам волео да ћаскам о француској књижевности, набацих припросто питање на које нисам очекивао кратак и  јасан одговор:
„Откуда толико незадовољство Хрвата Југославијом?“
Лингвистички спор био је, разуме се, тренутни излив једног ширег незадовољства. Држао сам, и држим, да Срби, Хрвати, наши муслимани и Црногорци говоре једним, недељивим језиком, са незнатним локалним одступањима и живописним стилским посебностима, и да су покушаји разбијања језичког јединства вођени самоубилачком злом вољом.
„Има ту свега“, рече мој саговорник, „па и зависти што је престоница у Београду.“
„А где би другде могла да буде?“
„Не знам… Некад су помињали Сплит, и Бањалуку. Бањалука је, иначе, географско средиште Југославије.“
Замисао ми се свиде, па похитах да је поткрепим споредним аргументима. При том сметнух с ума да мој књижевни пријатељ гаји пријатељска осећања и према владајућем поретку.
„То би баш било згодно, не бисмо више гледали ове бандите по улицама.“
Мој домаћин се намршти:
„Које бандите? На кога то мислите?“
Морао сам разјаснити  своју примедбу, у сасвим тангенцијалној вези са предметом  конверзације:
„Мислим на државне и партијске руководиоце, министре, генерале. Кад би се изместила престоница, град би се очистио.“
Поглед мог пријатеља се испуни пренеражењем. Изгуби се, одједном, топлина прећутног разумевања  којом су одисали наши повремени сусрети.
„Ко вам је дао право  да тако говорите о нашим руководиоцима?“
„Моја луда глава“, помислих. Шта је, ту је; натраг се  није могло.
Предратни левичар, био је тренутно скрајнут од главног тока  суђења и одлучивања, али је постовао  обавезе које  је наметала партијска књижица.
Гледајући како да се извучем, прибегох бедној досетки:
„Ја сам мислио да сте ви надреалиста…“
„Не, ја сам реалиста.“
Устајући, даде ми знак да је сусрет завршен. Морао је у град. Нисам  могао да останем сам у туђем стану.
Ваљда је страховао да му је апартман озвучен. Или је мој испад доживео као провокацију.
Таква су била та времена за којима неки, данас, уздишу. Човек се клонио не само говорења, него и слушања неподобних речи. Један члан Кривичног законика кажњавао је деликт мишљења, чак и кад је било изречено у четири ока. Познат је случај жене која је, негде у Босни, пријавила мужа за оно што јој је шапутао у постељи.
У животу се ништа не добија забадава. Садашњи административни статус  Бањалука ће освојити  после вишегодишње крваве борбе прекодринских Срба.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Tags: , , , , ,

Пошаљите коментар

Упозорење - коментари који садрже личне увреде или изазивају расну, националну, верску или било који други облик мржње неће бити објављени. Такође молимо читаоце да се приликом писања коментара придржавају теме текста који коментаришу.