Почетна / Колумне / Добра стара времена

Добра стара времена

Пише Милован Данојлић    

Замишљали смо да у свету имамо моћне савезнике и истомишљенике, да не речем пријатеље. У њих смо, авај, бројали и Америку. Она је, у оквиру редовне војне и финансијске помоћи, уделила независној и несврстаној Југославији око 100 милијарди долара. Потом је, као предводница бомбардовања године 1999. причинила штету која се такође процењује на око 100 милијарди долара…

 

Кроз вечерњу сумаглицу прошарану скакутавим сијалицама  комби се пробија  према главном граду Српске. Моја сећања  опонашају излетање сабласних лампи из помрчине Коридора, и једно се зауставља  у средини шездесетих година.
Јавност се беше усталасала због загребачке Језичке декларације. У необавезном разговору са истакнутим писцем, с којим сам волео да ћаскам о француској књижевности, набацих припросто питање на које нисам очекивао кратак и  јасан одговор:
„Откуда толико незадовољство Хрвата Југославијом?“
Лингвистички спор био је, разуме се, тренутни излив једног ширег незадовољства. Држао сам, и држим, да Срби, Хрвати, наши муслимани и Црногорци говоре једним, недељивим језиком, са незнатним локалним одступањима и живописним стилским посебностима, и да су покушаји разбијања језичког јединства вођени самоубилачком злом вољом.
„Има ту свега“, рече мој саговорник, „па и зависти што је престоница у Београду.“
„А где би другде могла да буде?“
„Не знам… Некад су помињали Сплит, и Бањалуку. Бањалука је, иначе, географско средиште Југославије.“
Замисао ми се свиде, па похитах да је поткрепим споредним аргументима. При том сметнух с ума да мој књижевни пријатељ гаји пријатељска осећања и према владајућем поретку.
„То би баш било згодно, не бисмо више гледали ове бандите по улицама.“
Мој домаћин се намршти:
„Које бандите? На кога то мислите?“
Морао сам разјаснити  своју примедбу, у сасвим тангенцијалној вези са предметом  конверзације:
„Мислим на државне и партијске руководиоце, министре, генерале. Кад би се изместила престоница, град би се очистио.“
Поглед мог пријатеља се испуни пренеражењем. Изгуби се, одједном, топлина прећутног разумевања  којом су одисали наши повремени сусрети.
„Ко вам је дао право  да тако говорите о нашим руководиоцима?“
„Моја луда глава“, помислих. Шта је, ту је; натраг се  није могло.
Предратни левичар, био је тренутно скрајнут од главног тока  суђења и одлучивања, али је постовао  обавезе које  је наметала партијска књижица.
Гледајући како да се извучем, прибегох бедној досетки:
„Ја сам мислио да сте ви надреалиста…“
„Не, ја сам реалиста.“
Устајући, даде ми знак да је сусрет завршен. Морао је у град. Нисам  могао да останем сам у туђем стану.
Ваљда је страховао да му је апартман озвучен. Или је мој испад доживео као провокацију.
Таква су била та времена за којима неки, данас, уздишу. Човек се клонио не само говорења, него и слушања неподобних речи. Један члан Кривичног законика кажњавао је деликт мишљења, чак и кад је било изречено у четири ока. Познат је случај жене која је, негде у Босни, пријавила мужа за оно што јој је шапутао у постељи.
У животу се ништа не добија забадава. Садашњи административни статус  Бањалука ће освојити  после вишегодишње крваве борбе прекодринских Срба.

[restrictedarea]

*
Оних дана запитах, успут, Иву Андрића шта мисли о искрслом језичком питању.
„Знате, ја ово слушам и гледам пети пут у свом животу. Немам више снаге да мирим Србе и Хрвате.“
Није рекао „Нек иду дођавола!“, али му је израз лица то говорио.
Андрић, Ћопић, Селимовић, Давичо, Црњански, Крлежа, Душан Радовић, имали су среће: нису доживели наставак дискусије, нити су видели оно што смо ми морали да гледамо.
Тако су изгледали међунационални односи у држави која код неких буди жељу за поновним успостављањем.
Ваљда су се зажелели мржње, шта ли…

*
Што се мене тиче, извукао сам читаву кожу по цену прављења компромиса. Бивало је да оћутим кад је требало говорити, и да се огласим кад је упутније било ћутати. Пошто ми није било до власти, нису ме осећали као озбиљног противника. Од часа кад дигне руке од каријере, човек је умакао ловцима на душе. Остаје му да пази да се, случајно, не уклопи  у нечију нечисту рачуницу.
Поводом огледа о полтронерији неко је, тамо-горе, рекао: „Па ово је против нас!“ На Конгресу писаца омакло  ми се једно незгодно поређење: „Конгрес књижевника, разуме се, нема никаквог смисла,  али с обзиром  на друге конгресе који се  око нас одржавају, не морамо ми први почети с укидањем оваквих скупова…“ Био сам  у војничкој униформи; КОС је месецима водио истрагу. Питали су Добрицу Ћосића шта да раде, и он ме спасао затвора. У јунским гибањима 1968. године  нашао сам се на погрешној страни, па  сам морао да дам оставку на положај уредника културне рубрике. Године 1973. осудили су једну моју књигу огледа, и поништили управо додељену књижевну награду. Уследила је хајка на „Муку с речима“.  Поводом „То“ су предлагали хапшење. Са запленом књиге „Као дивља звер“ су закаснили. И тако даље.

*
Било би претерано рећи да сам  страдао. Оно што ми се дешавало ишло је у рок службе. Поштено говорећи, нисам био нарочито храбар. У ствари, био сам храбар у мери у којој  сам се борио против свог лудог страха, и слободан у настојању да се уздигнем изнад мучних ограничења, унутрашњих и спољашњих, наслеђених и наметнутих.
Утврђена, у себе сигурна власт не придаје важност вербалним оспоравањима, док се  климави пореци бране као осе и стршљенови кад им  се дирне у гнездо. Таква гнезда откривам, у лето, у прозорима моје куће на селу. Принуђен сам да их ноћу, уз грижу савести, разгоним запаљеним новинама. Са стршљеновима се не може  преговарати.
Насиље има много лица, и много носилаца. Постоји насиље климе, насиље конвенција, па насиље политике, економије, породице, новца, полиције, глупости, лажи. Свака неумерена сила ради себи о глави, гине од сопствене необузданости. И ово што данас гледамо ће проћи; само да, с њим, и ми сами не прођемо.
Дуго смо се радовали малим помацима и тзв. отопљавању. Од 1950. до 1990. године лед се непрестано топио. Цурило је и капало, пљуштало и отицало, али се ледена громада није битно смањивала. Ми, који смо се бавили писањем, нисмо могли избећи сваки додир са силом. Власт је водила бригу о  видовима стваралаштва који нису имали прођу на тржишту. Јесте да је из далека све надгледала, али је имала и одговорности за оно што надгледа. У извесном смислу, давала је, нехотице, подстицај писању: непослушност циља више и води даље од покорности. Део управљача је, уз то, држао везу са европском просветитељском традицијом. Ови данашњи, школовани на компјутерима, немају хуманистичких обзира, ни обавеза.

*
Свако  је сам  себе кротио и усмеравао. Политичкој полицији је остајало да надгледа самоограничавање.
Крајем седамдесетих један добар знанац, љубитељ и преводилац поезије са више језика, пожали ми се да му је уредник издавачке куће – такође врло образован човек – из рукописа избацио  две преведене песме, са образложењем да би се „могле  тумачити“. У песмама је исмеван култ личности, а тога је било и у Југославији. У кући обешеног се не помиње конопац.
Ја се разбеснех:
„Како је само успео да у двеста песама уочи те две? Откуд му воља, и време?“
Мој добри знанац се збуни. Превише сам љутње излио на уредника:
„Право да ти кажем, ја сам му скренуо пажњу на те две песме, а он их, ипак, није морао избацити…“
Најпре пријавио себе цензору, а онда дошао к мени, да откуца и песника, и себе, и уредника.
Једна тако речита згода, из добрих старих времена.

*
Насиље је имало утврђене државне границе. У међувремену је достигло евроатлантске размере.
Замишљали смо да у свету имамо моћне савезнике и истомишљенике, да не речем пријатеље. У њих смо, авај, бројали и Америку.
Она је, у оквиру редовне војне и финансијске помоћи, уделила независној и несврстаној Југославији око 100 милијарди долара.
Потом је, као предводница бомбардовања године 1999. причинила штету која се такође процењује на око 100 милијарди долара.
Пошто смо сиромашна земља, оставила нам је и нешто осиромашеног уранијума, за успомену и вишевековно сећање.
Историјски биланс пријатељевања са водећом силом света: негативна нула.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *