Почетна / Свет / Демократија у земљи робијаша

Демократија у земљи робијаша

Пише Богдан Ђуровић

Руски МИП је објавио први извештај о стању људских права у водећим земљама Запада, у којем се истиче катастрофално стање у овој области, посебно у САД-у

 

Главни нерешени проблем људских права у Америци је, како истичу Руси, злогласни затвор „Гвантанамо“

Онима који су навикли да другима деле лекције о демократији и људским правима, а почесто и пацке великим штапом, адекватан одговор упућен је са Смољенског трга у Москви. Из седишта руске дипломатије стигао је, само три дана уочи Нове године, документ од безмало сто страна у којем се детаљно анализира стање основних људских права и демократије у земљама Запада. Документ руског МИП-а под називом „О ситуацији са људским правима у низу земаља света“, уз обиље података из релевантних извора на директан начин демаскира САД, Канаду и чланице ЕУ, као и њихову миљеницу Грузију – како се у овим земљама крше најосновнија права, укључујући и право на живот и слободу.
Први извештај овакве врсте руске дипломатије, после кинеског који се такође појавио пре неколико месеци, сведочи да је у свету све више оних који су одлучни да „демократској тиранији“ Запада стану на пут. И да недвосмислено укажу да нико нема право другима да прописује санкције због наводног кршења људских права, а понајмање они на чијим је рукама крв стотина хиљада недужних људи, који сопствене грађане подвргавају најсуровијем малтретирању, експлоатацији и недозвољеном шпијунирању, а оне који другачије мисле или говоре – систематском прогону.

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА БРИСЕЛСКА
У највећем поглављу, посвећеном САД-у, констатује се да је стање у земљи која поставља стандарде демократије „далеко од идеала које је прогласио Вашингтон“. „Главни нерешени проблем је злогласни затвор ‘Гвантанамо’. Председник Барак Обама је легализовао бесконачни и неправосудни притвор. Актуелна администрација наставља примену већине метода контроле над друштвом и задирања у приватни живот Американаца“, стоји у извештају. „Наставља се са кршењем међународног хуманитарног права у зонама оружаних сукоба и током антитерористичких операција. Заоштравају се стари системски проблеми америчког друштва, укључујући расну дискриминацију, ксенофобију, претрпаност затвора, неоснована примена смртних казни… У САД-у је један од најслабијих на Западу система заштите права радника на синдикално удруживање и закључивање колективних уговора“, наводе руске дипломате. Па набрајају примере: кршење људских права у затворима ЦИА, проблеми са слободом штампе и прогоном оснивача и сарадника сајта Викиликс, погибију најмање 111.000 цивила у Ираку и 14.000 у Авганистану, расна дискриминација црнаца и Латиноамериканаца, религиозна дискриминација према америчким муслиманима…

[restrictedarea]

Запало је по заслузи и Европљанима. Ма колико другима прописивали ригорозне услове за улазак у „обећану земљу бриселску“, читајући извештај руског МИП-а јасно се види да, када је реч о људским правима и толеранцији – ни многе земље ЕУ не би тај тест положиле. Руске дипломате су јасне: они подржавају критику „Хјумен рајтс воча“ којом се осуђује кршење права имиграната из Азије и Африке, као и антимуслиманске реторике у земљама ЕУ. „Главни закључак је – општи пораст ксенофобије и нетрпељивости у ЕУ, популаризација ултрадесничарске реторике… Европске владе и не покушавају да се против тога боре, већ насупрот користе ове тенденције за унутрашњополитичке циљеве“, наводи се у документу руског МИП-а.
Посебно се истичу случајеви „младих“ чланица ЕУ, Летоније и Естоније, које су примљене у чланство упркос томе што у овим земљама око 440.000 хиљада људи, углавном етничких Руса, не могу да остваре своја грађанска права, иако деценијама тамо живе. При крају извештаја, обрађен је и случај Грузије председника Михаила Сакашвилија, укључујући бројне прогоне руских држављана (чак и грузијске националности) од стране специјалних служби, насилно разбијање опозиционих митинга, као и масовна кршења најосновнијих права две најбројније националне мањине – јерменске и азербејџанске. Последња глава извештаја МИП-а посвећена је НАТО интервенцији у Либији, а посебно страдању цивилног становништва под бомбама, „колатералним жртвама“, тоталном уништавању инфраструктуре, зверским злочинима побуњеника који су деловали уз пуну подршку Запада, линчовању функционера бившег режима, на челу са лидером Моамером ел Гадафијем…

МОДЕРНИ РОБОВЛАСНИЦИ
Највећи део извештаја посвећен је „бастиону демократије“, САД-у. Напомиње се да САД учествује у само три, од девет базичних конвенција о људским правима, избегавајући ратификацију и конвенцију УН о дискриминацији жена и правима детета, у чему им друштво прави још само Сомалија. Руски експерти откривају да је капацитет америчког судства све мањи, јер је због утицаја кризе дошло до кресања трошкова у правосуђу и затрпавања судија предметима.
Осим чувеног „Гвантанама“, у периоду 2002-2003, ЦИА је створила још десетак тајних затвора у разним земљама, међу којима су и Авганистан, Ирак, Тајланд, Мароко, Румунија, Литванија и Пољска, где су у „правном вакууму“ држали око 100 заточеника према којима су примењиване сурове мере испитивања. Ове методе оцењене су као мучење и у извештају Савета Европе, али тадашњи функционери Министарства правде САД-а који су у томе учествовали не само што нису сносили одговорност, већ су и аванзовали у звања професора универзитета или федералних судија. А најпознатији међу њима, адвокат Стивен Бредбери, сада је саветник за правна питања републиканског фаворита у трци за место шефа државе – Мита Ромнија, који јавно обећава да ће, ако постане председник САД-а, „уништити Путина и његову империју зла“. Бредбери и његови сарадници, доказано је, одобрили су примену таквих метода мучења, као што су дуготрајно лишавање сна, затварање људи у кутије са инсектима, принудно обнаживање, поливање хладном водом и имитација дављења у води.
Али, Ромнијева и Обамина „империја добра“ не би била то што јесте да се не бори против опасних „унутрашњих непријатеља“. Осим различитих левичарских организација, у групу сумњивих нарочито спадају НВО активисти, учитељи, блогери, религиозни лидери – сви они који отворено критикују вашингтонску политику према Латинској Америци и Блиском истоку. Чак и према оценама америчкој влади блиских невладиних организација, Америка је по степену медијских слобода на 20. месту светске ранг-листе („Репортери без граница“), односно на 25. позицији („Фридом хаус“). Такође, само у 2010. години, ФБИ је учетворостручио број операција сталног прислушкивања и послао је 24.300 захтева различитим организацијама за приступ поверљивим приватним подацима грађана.
Међутим, сви они углавном преживе „третман“ америчке владе, за разлику од 111.600 ирачких цивила који су страдали у процесу „демократизације“ од 2003. године до данас. А медицински часопис „Ланцет“ израчунао је да је „колатерално“ страдало више од 650.000 Ирачана, само у периоду од 2003. до 2006. године! У поређењу с тим, Авганистанци су имали среће, са „само“ око 14.500 цивилних жртава, односно 34.500, ако се рачунају колатерални фактори. Од тога, процењује се да је и до 9.000 авганистанских цивила страдало директно од америчких бомби, док су остали жртве савезника. Посебан проблем су бројне цивилне жртве америчких најамничких компанија „Дајнкорп“ и „Блеквотер“ (од 2009. променили су име у „Зи сервисис“), који такође имају имунитет пред судовима јер „раде по државном уговору“.
Приватни предузетници умногоме су преузели и амерички „затворски сектор“, па је тако у десетинама оваквих установа у 2010. години боравило 148.000 људи. У извештају Америчког савеза за грађанске слободе наводи се да управо приватни затвори предњаче у коришћењу јефтине робијашке радне снаге, јер су велике корпорације пребациле тамо део својих погона. САД је, иначе, земља са највећим бројем затвореника, и у апсолутном броју и по глави становника. У 2009. години је иза решетке било 2,3 милиона људи, односно сваки 132. Американац. Од тога, њих око 140.000 издржава доживотну робију. У затворе је смештено и око 90.000 малолетника, од којих је скоро 7.000 осуђено доживотно (чак 1.700 без права на помиловање). У овом тренутку 3.200 људи чека на извршење смртне казне, међу којима су и малолетници и душевно поремећени!
У последњих 40 година уочено је заоштравање казнене политике, са све чешћим изрицањем максималних затворских казни. Објашњење се може наћи у тексту који је у јуну објавила Сара Фландерс из Светске радничке партије САД-а, која је открила да америчке војне компаније масовно користе рад затвореника, кршећи њихова права и исплаћујући мизерне надокнаде. Зато и не чуди што су у САД-у на снази закони којима је могуће одрезати дуготрајну робију чак и за ситније прекршаје.
Русија је, дакле, по узору на Кину одлучно почела да се супротставља америчким „демократама“, који више личе на модерне робовласнике. Маске су пале, па се Америка све више ослања на војну силу, него на „меку моћ“, као у време хладног рата. Рат је, заправо, оно што једино преостаје земљи која се налази пред банкротом.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Politicki svesni

    U potpunosti podrzavam potez Rusije. Onaj ko neprekidno drugima „soli pamet“ ispoljavajuci dvostruke standarde u svojim insistiranjima na postovanju humanistickih principa, zasluzuje da prvi bude preispitan po pitanju pridrzavanja istih. U svojim komentarima cesto sam se pitao zasto do sada Rusija i Kina nisu preispitale onoga ko njih stalno preispituje i proziva. Drago mi je i sto cujem da se na toj listi nalazi jos nekolicina drzava pored US. Ipak, pretpostavljam da se drzava koja je u samom svetskom vrhu po krsenju ljudskih prava, korupciji i nemoralu – Srbija, nece naci na toj listi, iako bi takva packa mogla stimulativno delovati na DOS-ovsku vlast i okrenuti mnogobrojne ponizene gradjane Srbije ka Rusiji, koja bi ovim potezom pokazala da razume drustvenu situaciju u Srbiji i da je na strani naseg potlacenog coveka kojeg tretira kao ljudsko bice. Dvolicna EU, hvali nase politicare, institucije, opstine i NVO i nagradjuje ih najrazlicitijim sertifilkatima za toboznji „doprinos“ postovanju ljudskih prava. Pri tom, kao osnovu za to, koristi podatke dobijene od samih institucija, umesto od korisnika njihovih usluga. Tako, npr. zaposlenost u Srbiji ona procenjuje po broju ljudi na listi biroa za zaposljavanje, Istovremeno, nikada se ne zapita na koji se nacin doslo do pomenutog broja. EU ne interesuje koliko je ljudi neosnovano ili zbog najmanje sitnice izbrisano sa evidencije tog biroa, da bi broj ljudi na listi bio za nju prihvatljiv. Ne pada joj na pamet da istrazi da li vlast u Srbiji radi nesto sto ona nikada u svojoj drzavi ne bi ucinila. Ne interesuje je sto nezaposleni ljudi nemaju nikakva primanja. Ne zanima je ni sto su primanja – dok su postojala, kasnila za ljude iz unutrasnjosti i po dvadesettri-dvadesetcetiri meseca, dok su za stanovnike prestonice bila redovna(da se Beograd ne uzjoguni). Kao nigde u svetu- DOS-ovska vlast ukinula je placanje pripravnickog rada koje je iznosilo sedamdeset procenata od plate, perfidno precutkujuci da se tamo kuda oni zude da nas uvedu svaki rad pristojno placa. Platu za ucenike na praksi podmuklo ne spominju.
    Ljudska prava u Srbiji nikada nisu vise bila krsena nego tokom proteklih dvanaest godina. Ljudi umiru od gladi, gube pravo na narodnu kuhinju ako se ne pojave samo cetiri dana. Jedan gradjanin odsluzio je zatvorsku kaznu od tri meseca zbog neplacene struje. Sudija nije zeleo da uzme u obzir da covek sam izdrzava troje ili cetvoro dece i da nema nikakvog izvora prihoda. O ovom slucaju su izvestavale i televizije. Drugi gradjanin je osudjen na deset dana zatvora zbog slusanja glasne muzike iako ne postoje dokazi da je to cinio. Na drugoj strani, Srbija je jedina korumpirana drzava na celom svetu gde se kradja defeinise vrednoscu ukradene robe, pa kradja novca ili robe do vrednosti od 150E nije tretirana kao krivicno delo. Pa, sta je to onda? Posledicno, lopovi naprave kalkulaciju i obave visestruke kradje gde vrednost robe/novca svakog pojedinacnog kriminalnog dela ne prelazi policijski cenzus i na taj nacin izbegnu procesuiranje. Pitam one koji se deklarativno zalazu za prava gradjana: da li znaju da mnogobrojni ljudi, posebno penzioneri, imaju primanja manja od 150E? Od cega ce ti ljudi da zive i placaju racune (da ne bi otisli u zatvor) ako im kriminalac ukrade sav novac koji imaju, a policija se ulenji i ne pronadje pocinioca. Pitajte svoje vlasnike iz EU, kako bi njihovi gradjani reagovali na kradju u tolikoj vrednosti, koja njima, ipak, znaci daleko manje nego nama. Provala se, takodje, u Srbiji ne tretira kao takva ako (procitajte pazljivo!!!) brava nije obijena ili ostecena. To znaci da ako neko bez vase dozvole udje u vasu kucu ili stan kroz vrata, dimnjak ili otvoreni prozor(sram bilo gradjane sto otvaraju prozor, sami su krivi za ono sto im se dogadja), takav akt nece biti smatran provalom. Ni u jednoj drugoj drzavi na svetu gradjaninu nije zabranjeno da se suprodstavi kriminalcu koji ugrozava integritet sopstvenika imanja, njegove porodice i dobara. Na Zapadu i ne samo tamo. ljudi imaju veoma velike ingerencije u takvim situacijama.
    Zakon o ogranicavanju slobode medija je najzaostaliji i najdrakonskiji u celoj Evropi i civilizovanom svetu. Ogranicavanjem medija svesno i planski ometa se dostupnost informacija svakom pojedincu. Ostali socijalni problemi, poput siromastva i onemogucavanja skolovanja, samo potenciraju isto. Sloboda izrazavanja u Srbiji ne postoji.
    Poput prava na lecenje, pravo na skolovanje je obezbedjeno samo onima koji imaju novca da ga plate. Kao i po pitanju licnih karata, u Srbiji se prvo proverava da li korisnik ima broj, pa mu se tek onda pruza pomoc. Imam veoma pouzdane informacije da se u svetu najpre pruza pomoc, pa tek onda proverava osiguranje. Pravo na zdravlje je elementarno pravo svakog coveka. Opseg usluga dostupnih svima (pa i prosjacima) neuporedivo je veci i ukljucuje ispitivanja poput kompjuterizovane tomografije i MRI. Srbija, deklarativno ne fasisticka drzava, uvodi obavezna cipovana dokumenta na svim nivoima i uslovljava pruzanje usluge posedovanjem istih. Bitno je cipovati gradjane i za to se otima novac. Bitno je imati cipovanu zdravstvenu knjizicu, a nije bitno imati dostupan skener(CT) i magnetnu rezonancu(MRI), na koje se ceka i po sest meseci. Nije bitno obezbediti gradjanima lecenje i edukovanje. Nije bitno obezbediti im ni hranu. Kilogram brasna u Holandiji vredi trideset pfeninga, a u Srbiji sedamdeset. Hrana je i u Hoplandiji i u Francuskoj i u Nemackoj i u ostalim zemljama dvostruko jeftinija. Ali, te zemlje svojim gradjanima istovremeno obezbedjuju i neuporedivo veca primanja: ljudskog bica dostojnu socijalnu pomoc od hiljadutristapedeset evra, naknadu na birou za nezaposlene i dostojanstvenu platu. Tamo se ne radi za hranu: to je sramota za drzavu. Tamo se radi da bi se imalo bolja kola nego ako se ne radi, putovanja, vise dobara. Raditi za puko prezivljavanje je sramota za EU. To je zagarantovano svakom ljudskom bicu – samo zato sto je covek i svakoj zivotinji. Fasisticki slogani, poput:“Zaradi da bi jeo“, tako cesti pod cizmom DOS-ovske vlasti, u EU se ne cuju, jer su odraz primitivizma robovlasnicke proslosti. U Srbiji, gde ljudi umiru od gladi, to je gorka sadasnjost.
    Uz sve materijalne teskoce, najbolniji je gubitak dostojanstva. Samo u Srbiji i Avganistanu, glasacima se prskaju prsti na birackom mestu, kao stoci. Zaposleni, koji nisu zasticeni od mobing-a i koji nemaju garanciju ni da ce im poslodavac uplatiti penziono i zdravstveno, po cenu otkaza, moraju da prolaze skeniranje prstiju po dolasku na posao i svakom napustanju radnog mesta. Svuda u svetu, tako nesto se vrsi samo u zatvorima. Gradjani Srbije i jesu tretirani kao robovi: oni nemaju izbor. Izbor da glasaju na referendumu i da budu pitani da li zele da im Djindjic nacini drzavnu zajednicu SCG od Jugoslavije. Izbor da na referendumu i javoj raspravi budu pitani da li pristaju na uvodjenje Bolonjske deklaracije u obrazovni sistem. Izbor da dobiju obicna dokumenta umesto bioelektronskih. Izbor da se slobodno krecu. Pravo radnika (npr. malinara) da izraze svoje nezadovoljstvo protestom. Izbor koji ima svaki gradjanin drzava koje postuju ljudsko dojanstvo i gde se sami ljudi bore za njega.
    Izbor da jasno i glasno kazu da li uopste zele da se njihova zemlja prikljuci EU.
    Ali, u mnogim zemljama, uslovi u zatvorima bolji su od onih predvidjenih za zivot gradjana Srbije. U zatvorima Srbije ljudi gube ekstremitete, oci, bivaju silovani i umiru od teskih komplikacija lako izlecivih bolesti.
    Nikada ni jedan sluzbenik institucije nije bio kaznjen za nedolicno ponasanje prema gradjaninu. Ako je on neljubazan ili ako uskrati neko od prava gradjaninu, to je u redu. Ako gradjanin tokom letnjih zega od cetrdesetpet stepeni udje u zgradu u papucama, umesto u cipelama, onda je to presedan zbog koga ce biti momentalno udaljen dok se ne vrati zakopcan do grla i u cipelama. Toplotni udar je prihvatljiva cena.
    Gde je neko ko ce celom svetu da kaze koliko smo ponizavani i maltretirani?
    Gradjani Srbije mogu samo da se nadaju da ce se pojaviti neki dobar i uticajan covek i da ce celom svetu obelodaniti kako se gradjanima Srbije brise patos.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *