Почетна / Култура / Беда књижевне лажи или поетика политкоректности

Беда књижевне лажи или поетика политкоректности

Пише Мирослав Тохољ

Мимикријске равни јавног испољавања следбеника поетике политкоректности крећу се од  југоносталгије, преко заговарања безусловног регионалног помирења, западнобалканске једнокултуралности и истојезичности, фасцинације наводним геополитичким и геопоетичким јединством света, до опсесије темама трагања за идентитетом и дезертерства

 

Признање америчког државног секретара, како је управо америчка влада створила радикално-исламистичку терористичку организацију ради борбе против совјетске претње, нема озбиљнијег значаја од штуре потврде хипотези коју су последњих лета и зима разрађивали приврженици „теорије завере“. Мимикријски принцип Ал каиде, креиран од њених твораца, заснивао се на успостављању и умрежавању већег броја малих „хуманитарних ћелија“, а идеологија „хуманизма“ базирала се на општем појмовнику који је индиректно одражавао суштину америчке спољне политике. Капиталним појмовима покривена су поља извиђања и уочавања хуманитарних катастрофа, заштите људских и мањинских права, стицања статуса угрожених народа, наметања и развоја демократије, независности новинара и медија, суочавања са тамном страном прошлости, окретања светлијој будућности…
Сви ти појмови, наиме, припадају задатој категорији политичке коректности чији је рудиментарни дух, описујући уметнички чин и као политичку акцију, на Балкан стигао у боци политичког позоришта, крајем седамдесетих година прошлог века, и одмах се запатио код национално свесних и либерално усмерених интелектуалаца. Али он, изгледа, ипак није био намењен да исхрани ту врсту свести, већ да преузме простор преовлађујуће једноумне партијске подобности, те су његову моћ и све благодати најпре препознали управо најтврђи партијски практичари од Триглава до Ђевђелије препоручивши се тиме за гуруе нове-старе праксе пружања услуга општој тоталитаризацији друштва.
Вероватно су у праву они који српским примером престројавања и прилагођавања губитника процеса демократизације социјалистичке заједнице илуструју начин трансформације првобитних циљева идеолошког „размекшавања терена“, тим пре што је и поменута трансформација најилустративнија у српском случају с обзиром на то да се овде, применом универзалних полуга политкоректности, најдаље и догурало у товарењу сваковрсне кривице у основни национални депо. Препуштајући другима да пишу историју бешчашћа, изнећу коју реч о томе докле се стигло у примени прокрустовског аршина у нашем књижевном животу.

КЊИЖЕВНИ ЕМИГРАНТИ
Данас ће можда звучати невероватно чињеница да је у јеку „српске опсаде Сарајева“, сем десетак муслиманских ратних бригада, њихових штабова и регионалног штаба међународних мировних снага, у згради камерног позоришта, међу убуђаним ембрионима давних хавеловских комада, деловао штаб теоријског мага Сузан Сонтаг или речником нове продуктивности – радионица; моделарница политкоректности у култури на највишем стручном и међународном нивоу. Неколико стотина метара даље обитавао је здружени штаб балканских огранака Ал каиде и затварајући златни троугао регионална логистичка база Сорошеве фондације „Отворено друштво“. Узајамност деловања није одређивала физичка, већ духовна и идеолошка блискост.
Историјске чињенице су активне, неке од њих кадре су да накнадно испоље разорно дејство. Отуда следи или да је „српска опсада“ била одвећ траљава (ако су је Сонтагова и Алахови мученици тако лако кршили), или да Срби нису благовремено схватили сврху концентрације толиких сила у домету својих врелих могућности. Јесу се, додуше, чудили пред количином и снагом оптужујућих флоскула на рачун степена своје цивилизованости, над брзином њиховог емитовања и уградње у глобалну слику која се жестоко разилазила са фактографијом терена.
Из босанског ембриона, захваљујући акушерској вештини српских „књижевних емиграната“, попут М. Ковача, В. Стевановића, И. Ђурића и Б. Богдановића, временом је стасавало чудовиште које управо господари културним странама западног Балкана, па и у Србији. Његову легитимацију, две деценије после рата, и даље чини исказница жртве која је неким чудом преживела српске опсаде, гранатирања, концентрационе логоре и силовања. Ту је и тобоже несумњива вредност књижевних дела осведочена кроз преводових превода преводе на неколико, додуше мањих језика, уз обавезан словеначки. Баш због тога ће извесна књижевна имена „босанског језика“ и поетике политкоректности звучати колосалније у Талину и Тирани неголи у Травнику и Сарајеву. Свеједно, шачица „босанских великана“ завитлана је и према Београду, не би ли се тамо не само збунио и дисквалификовао даровити подмладак што је у престоницу стигао „редовним путем“ и мукотрпно стицао афирмацију, већ гурнули на маргину и овдашњи књижевни класици.
Хоћу, успут, да подсетим како је, у оно боље време, помен каквог имена у културној рубрици листа „Политика“ на периферији значио готово кандидатуру за бесмртника, докле се онде, данас, редовно протежу и баздуље бесмртни колумнисти наводног бошњачког страдања, као уосталом и на страницама овдашњих обезвређених недељника, у програмима националних канала и на интернет порталима.
У међувремену су, дакле, по опробаном „хуманитарном“ моделу, у региону регрутовани литерарни активисти (данас су то четрдесетогодишњаци или педесетогодишњаци) и уплитана мрежа малих непрофитабилних издавачких ћелија, покретани и преузимани часописи, исплаћиване донације и стране стипендије. Крајњи циљ, показаће се, јесте разградња традиционалних културних језгара, девастирање националног мита и општеприхваћеног система вредности. Коначно, поетика коју следе не односи се више на допринос националним литературама, већ на ефикасност наднационалне политичке акције. Јер, најзад, по свему судећи, књижевна остварења и нису циљ такве поетике, већ јавни утицај и моћ књижевника, а ту стижемо до суштине поетике политкоректности, до књижевним пословима маскиране умешаности у ноторну политичку акцију.

ДУХ МИМИКРИЈЕ

[restrictedarea]

Мимикријске равни јавног испољавања следбеника поетике политкоректности крећу се од такозване југоносталгије, преко заговарања безусловног регионалног помирења, западнобалканске једнокултуралности и истојезичности, фасцинације наводним геополитичким и геопоетичким јединством света, до опсесије темама трагања за идентитетом и дезертерства, те стратегијом деловања са друштвене и културне маргине.
Тај систем у целини је прошаран логичким противречностима, али и прожет капиталном доследношћу. Најпре, дух мимикрије није ту како би се на известан начин прикрило присуство, па и циљеви, већ управо да би се на њих скренула општа позорност. Кретање у равни наводне југоносталгичке чежње истовремено подразумева и темељито девастирање кодификоване матрице југословенских вредности у корист „нових укуса“, пошто је иста до неподношљивости испољила тобоже српски културни хегемонизам, односно тактику осведочене великосрпске културне асимилације. Црне тачке на тој равни обележене су адресама Кнеза Михаила 35 („Српска академија наука и уметности“) и Француском 7 („Удружење књижевника Србије“), као што је и раван безусловног регионалног помирења креирана према профилу једног јединог и познатог балканског кривца за све претходне и потенцијалне неспоразуме.
У раван западнобалканске једнокултуралности и истојезичности задире врх поплавног таласа ове артифицијелне културне катастрофе. Представа о геополитичком и геопоетичком јединству света јесте глобалистичка легитимација, али и плод провинцијалних представа о свету. Тематска потрага за идентитетом пати или од инфантилне заборавности, или од недостатка књижевноисторијског образовања, јер према доступним обрадама могло би да се закључи како овде пре није било никога и ничега. Тематизовање дезертерства и неодазивања на војну мобилизацију могли бисмо разумети као аутобиографски обол аутора, када мултиплицирање и варирање исте теме не би имплицирало злу ћуд и историјску кривицу режима који је пуке забаве ради суновраћао људе у смрт и пропаст.

„ПИСЦИ ИЗ СУСЈЕДСТВА“
Реч „режим“ кључна је и за разумевање стратегије деловања са друштвене и културне маргине. Режим и његови људи су, дакле, заслужни за то што су културни сабори, радионице и радни састанци следбеника ове поетичке секте могући, на пример, једино у Кикинди и Ужицу, у Тузли и Пазарићу, у Сплиту и Вуковару, у Бару и Котору, по периферији и под ведрим небесима, дакле изван културних институција. Реалност, међутим, доказује да ово божје јагње увек две мајке сиса – специјалне међународне фондове и новац из државног буџета. Реалност доказује – и ту је основна квака – како се стожерни састав секте утаборио, бар у Србији, управо у најважнијим културним институцијама – у Министарству културе, у државном бироу за лиферовање страних провода домаћих писаца, у комисијама за откуп нових издања, у националним амбасадама, у управи „Народне библиотеке“, руководству ПЕН-а, управи Међународног сајма књига, управама позоришта, у фондацијама и жиријима неких од некада најугледнијих књижевних признања… И ту се више не поставља питање да ли појединачне ауторске појаве у тој маси ваља посматрати кроз њихову евентуалну стваралачку аутентичност, већ којем то типу припадају на типолошкој скали режимског деловања. Известан заверенички дух, као ни нескривена грамзивост на јавне почасти и медијску промоцију, нису ваљани параметри. Комесар, то је, вероватно, најприближније и најтачније одређење, јер уметност писања само је подстанар ове врсте судбина, само дечко од палубе штеточинству непрекидне политичке акције сужавања и прекрајања свега према сопственој мери.
Међусобно тепање и самовеличање припадника овог поетичког типа далеко је од ма каквог скретања пажње на вредност написаних дела. Јер, као што је наговештено, они нису књижевно профитирали на ономе што пишу и што су написали, већ на ономе што су успели да не напишу. Неки на фами о „страдању градова“, неки на скаскама о „диктаторском режиму“, „започетим и изгубљеним ратовима“ и „незнаним јунацима“. Али, како је приметио један озбиљан читалац, што су више објављивали – бивали су све анонимнији. Зар их онда типизована хрватска, црногорска или босанска литерарна сабраћа с пуним правом не помињу као српске, већ као „писце из сусједства“, позиционирајући у исто време и себе у добродошле „писце из суседства“.
Српска културна традиција није мала, али ни сувише велика да би књижевна мртворођенчад у њој дуго копнила. Прах праху одлази убрзо пошто се трагично рођење догодило.
Уколико се читалац, нерасположен да памти имена неупамтљива, можда с разлогом пита како да у текућем мноштву препозна плодове поетике политкоректности, несумњиво ће добити одговор како постоји много ванлитерарних показатеља. Једини веродостојан је ипак онај који нуди књижевно дело. Права уметност, у свим видовима, увек „касни“ у односу на историјско време у којем се (било да су у питању догађаји, свест или осећања) одвија оно што је претпоставила као предмет своје интерпретације. „Касни“ чак и онда када су, као у романима Орвела и Кафке, посреди догађаји пројектовани у далеку будућност. „Касни“, дакле, и онда када се историјско време њеног предмета одвија у паралелном току са временом уметничке интерпретације. Али привидно „кашњење“ којим је назначен уметнички оквир управо и јесте срж разлике између уметности и баналних остатака света којих се истинска уметност већ у зачетку одрекла. Тобожња уметност која иде „у корак“ са историјским временом своје теме није уметност, јер за разлику од истинске уметности ова је у непоправљивом закашњењу пошто се не обраћа универзалном, већ партијском укусу.
Шта ће се десити, на пример, ако се „последњих десет година“ (њихових година!) политичког и друштвеног живота Србије покаже жалоснијим од (диктаторских, националистичких, изолационистичких) „жалосних деведесетих“? Шта ако удео активних историјских чињеница временом коригује представу о актерима и делима једне епохе и када представа о њој више не буде тако брутална и одлучно мрачна и зла како су је приказивали активисти политкоректне књижевне беде? Што се књижевности тиче, стварно се неће десити ништа. Питање је само у који контејнер ће стати оно што су за собом оставили партијски писци у покушају, утицајни kulturtrager-и туђих стереотипа о нама?
„Данашње стање литерарног живота не разликује се много од данашњег стања баналног живота партија, чиновника итд. Са свим својим срамотама, бедама и нискостима“, записао је Милош Црњански далеке 1923. године поводом критичког пренебрегавања старог песника Шантића кога је посећивао у Мостару током аустроугарских војних маневара. Деведесет година доцније, овој оцени, примереној тренутном стању, нема се шта битно додати, нити одузети.

ПРАВИ И ЛАЖНИ ПОРАЗИ
Државни закон јесте санкционисао слободу полног општења (Закон о спречавању дискриминације или права сексуалних мањина), али није заштитио права и спречио дискриминацију у погледу неких општијих осећања која је терор политкоректности искључио, а моћни чиновници прогласили злочином. Зашто је, на пример, „Парада поноса“ важнија од параде родољубља, параде лирских занесењака, епских гњаватора, религиозних фанатика или чак убеђених милатариста у овом свету голог насиља? Било да је оваква или онаква, сексуалност није важнија, али јесте, једино ако је перверзна, високо рангирана на скали политкоректности.
У приповеци једног од „нових имена“ у излогу „Стубова културе“ читалац ће наићи на реченице какве савремени писац не би смео изговорити, камоли на њима градити уметност. „Био сам, наравно, шокиран“ или „Било ми је непријатно, те сам брзо скренуо поглед“, или „Потпуно збуњен ситуацијом у којој сам се нашао, спустио сам поглед“, или „Мислио сам о људима око себе“, или „На брзину сам се обукао, а онда излетео из стана“. Све то у неколико пасуса, који већином тим реченицама и почињу; све то на две странице у причи обима од свега шест или седам шлајфни! Наратор ће ускоро с пуним правом и зрелом свешћу исповедити како је „коначно схватио да све оно за шта сам веровао да представља мој таленат, укус, знање – да све то може бити прогутано у једној јединој секунди; да су све то вештачки наталожени слојеви иза којих долазе ароганција, поквареност, снобизам…“
У такође неуспелој приповеци једног од четворке „бетонираца“ та врста идеолошке протетике, како најчешће и бива, зазвучала је као ветар у празно. У дијалогу два лика, бабе и унука, докле шетају (по свему судећи Београдом) појављује се, deus ex machine, тема „опсаде града“ („Зар ниси умро у опкољеном граду?“, пита епски надахнута и уз то већ мртва баба; „Нисам умро, шта ти је, што да умрем…“, вели унук; „Зашто ниси умро у опсади?“, наклатила се непоправљива баба). И ту је крај. Али тако је још једном, жртвујући књижевност, у екавској престоници поведен разговор о екавској опсади ијекавских вароши о којој, изгледа, постоје на хиљаде ијекавских књига и сведочанстава на БХС језику, на чије садржаје тај исказ алудира.
Ништа нарочито! Чак ништа страшно за оног ко увиђа какву и колику бригу посвећују институције земље Србије очувању и нези језичког блага српског народа, па и опстанку истог. Свакако да би приљежнији читалац ових писанија (објективних критичара иначе нема) подвукао страшније примере. Јер, прави и лажни порази пре или касније уродиће снажном или слабом литературом, али лажне победе и изневерена обећања овенчали су се, већ, бедом књижевне лажи.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Gospodin Toholj lepo iznosi stanje u Knježevnosti ovog vremena.
    Pogledajmo stanje između dva velika rata beogradski književni
    i kulturni rad podeljen na patriotsku i internacionalu koja
    pobeđuje nacionalno književno pisanje i dobijamo komunizam koji
    se gaji na Dedinju u krugu dvojke onog vremena.Šta hoću da kažem
    kao zanatlija srpski narod vode nedostojni pomena.Pogledajte
    spisak koji brane onu jadu sa Cetinja.Ko im daje platu loš
    posao to samo može u Srbiji.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *